Иван Радовановић: Вест је поштовање, а став вређање публике štampaj

Гост Бермудског троугла био је новинар- почетник, уредник, ратни извештач, колумниста и издавач, пре него што је новинарство напустио у 41. години. С Иваном Радовановићем, медијским консултантом, разоварамо о Политици, Борби, Дневном телеграфу, Европљанину, прекретницама у његовој новинарској каријери- Осмој седници, Ћурувијином убисту, Петом октобру, случају Миладин Ковачевић, лекцијама којим су га научили Драган Грга Влаховић и Драгољуб Жарковић и разлици између тих и „лекција" које је добио у пи-ару.

„Имао сам осећај, помало чак и гадљив, да треба да престанем. Нисам имао чега да се стидим. Ако се тако може рећи, био сам и на правој страни. Али учестовање у таквим, говњивим, временима натера те да се запиташ- да ли и сам помало смрдиш. Био сам убеђен да ми који смо учествовали, без обзира на којој страни, треба да се склонимо, јер јесмо били у некој врсти рата. И окрвавили смо руке без обзира да ли је циљ био праведан или неправедан. Чинило ми се да је време да дођу генерације које тиме нису оптерећене. Наравно то се није десило масовно, али мени се десило и пријало ми је. Завршио се ружан период и осетио сам одговорност што сам био део тога."

Радовановић говори о дружењу са Арифом Вуковићем, шефом кабинета Фикрета Абдића, зашто је после Сарајева престао да извештава са ратишта и ранијим извештајима из ратног Дубровника. „Та зграда Слободне Далмације је била много гранатирана, па сам лежао на поду и диктирао вест. Зовем неког у Сарајеву, диктирам, па он зове Београд. Не волим о томе како је некада било, али и сад је важно рећи да је новинарство посао који не трпи изговоре. То ти је посао. Имаш да напишеш вест у сваком тренутку, у сваком окружењу и без обзира шта се око тебе дешава. И у тој вести тебе не сме да буде. Ако пошаљем вест из Дубровника да је граната пробила пет спратова хотела пуног избеглица, зар то није најбољи став који може да се има? Да будем толико претенциозан да мислим да знам све узроке сукоба у бившој Југославији, нисам. Да понављам општа места, да сам генерално против рата, не волим."

Гост Бермудског троугла одговара на питања о дезертерству интелектуалаца и медијском подилажењу маси, које критикује, личној и колективној одговорност у медијима и зашто не одобрава ситуацију у којој су ставови и новинари сами постали важнији од вести.

„Окружени смо гомилом квазимислилаца који нас затрпавају својим ставовима о свему и свачему- од тога како се прави ајвар до тога да ли треба или не треба бацити атомску бомбу. Огроман је број стручњака за здравство, школство, екологију, политику, спорт....Да могу да утичем, а не могу, гурао бих ту професију у правцу вести, основе без које не би ни постојала. Верујем у професионално знање и чини ми се да га има мало. Педест људи у овом граду не бисмо могли да сакупимо да знају да напишу лид и да знају шта је Киплингов метод, најпростија ствар у новинарству, али бисмо пет хиљада лако сакупили да нам изнесу став. А знање је основа сваке слободе. На крају крајева, писати вест је елементарно поштовање људи који купују новине, гледају телевизију, слушају радио. Они то плате. И не видим зашто би их вређао идејом да нису способни да имају свој став, па их гађам својим да би их убедио да треба да мисле као ја. Израз поштовања је да им кажеш вест, једну, другу, пету, добру, лошу, али тачну..."

Деведесетих се, каже Радовановић, новинари нису бавили једни другима, а он сам би се најнормалније поздравио и испричао и са (Драганом Антићем) Струјом, јер му он није био „тема". „Памтим времена која су била много гора, па нас ништа није спречавало да негде објавимо вест. Новинарство је било важније од оних који се њиме баве. То ме је научио Грга Влаховић. Послао ме, као клинца, на задатак ван Београда и кад сам све завршио питао сам како ћу да се вратим. Рекао је: уоште ме не занима, пошаљи ми вест. Прво мора да иде вест, па све оно што си сакупио. На крају дође твоје име или само иницијали. А данас прво иде име и презиме, па све остало. Убише се да буду познати, мисле да су важнији од новинарства. Живимо у време бесрамне самопромоције."