Веран Матић: Никада ме нико није питао да будем министар štampaj

"Од петог октобра 2000. до данас кад год се бира нови директор РТС и нова Влада мене у првим вестима објаве као неког кандидата. А нико ме никада у животу није питао да будем министар нити директор РТС. Нити је мени пало на памет. Мислим да је то уобичајено тестирање од стране оних који формирају Владу, а медијима је можда логично зато што се толико ећ бавим том темом," одговара на чаршијске приче о могућности да буде нови министар информисања Веран Матић, новинар, оснивач и дугогодишњи бивши главни уредник Б92, председник УО Фонда Б92, АНЕМ-а, Комисије за истраживање убиства новинара и извршни директор Српског филантропског форума.

Гост „Бермудског троугла" говори о почецима и одласку са Б92, о убиству Милана Пантића и како је, након Ћурувијиног убиства, до њега стигла вест да је следећи за ликвидацију, како је дошло до тога да је данас ангажован у телима уско повезаним са институцијама и да ли се због приказивања „Великог брата" осећа одговорним за ријалити културу у Србији.

„Велики брат нам је био легални допинг за програм који имамо. То нам је помогло да милион и три стотине хиљада људи види филм о Вуковару који смо спремали годину дана. Идеја је била да нам буде дизач оних ппрограма до који нам је било стало, информативног и документарног. У првој сезони то је било релативно пристојно. И данас је медијима проблем бизнис модел, колико ћете продати гледаног времена, а испоставља се и данас да је то најјефтинији програм и програм који највише интригира. Већ тад се појавило много таквих формата на медијском тржишту, било је неминовно да се догоди."

Како се финансирала деведесетдвојка, о сусретима са Џорџем Сорошем и како је због једног текста критике идеје бомбардовања СРЈ пролазио „топлог зеца" на међународним скуповима са донаторима, како данас доживљава употребу појма независно новинарство и зашто сматра да су активизам и култура покрета у некадашњој редакцији Б92 били исправни модели професионалног понашања.

„Због околности било је јасно да ми морамо да се ангажујемо на начин који нисмо замишљали пре. Антиратно. Нисмо имали снагу и традицију, били смо млада редакција која је желела промене у друштву, а нисмо сматрали да то треба радити ратовима. И данас мислим да је ангажовање против ратова у реду. И као супротност ономе што се зве патриотско новинартво. Кад се долази у додир са људима који се суочавају са проблемима који су веома тешки, добијете порив да помогнете. Тако да се наше ангажовање кретало од помоћи појединцу све до наше највеће акције „Битка за бебе"."

Матић одговара на питања о заобилажењу забрана Б92 током деведесетих,  локалном умрежавању и постављању предајника у иностранству, шифрованој комуникацијом с публиком и  потоњој фрустрацији због односа власти према тој станици након 5.октобра 2000.

„У првој забрани, 9. марта, смо инстиктивно реаговали. Пружали смо отпор, нисмо хтели да затворимо станицу, полиција је запретила физичким обрачуном, али смо одбили да емитујемо Танјугов програм. Следећег дана схватили смо да можемо да емитујемо музички. Уредник Мишко Билбија је направио сјајан избор прогресивне бунтовне музике која је била шифра у комуникацији са слушаоцима, поподне је дошло до побуне у Студентском граду и марша ка Београду, а ми смо, наравно, без икакве дозволе почели да радимо. Полиција се покупила и отишла. Али 1996. смо први пут забрану превазишли уз помоћ интернета, без претходног размишљања о томе, постали смо провајдери са намером да спречимо да будемо затворени. После смо успоставили сателитску мрежу са локалним радио станицама и тако смо премрежавали Србију без обзира да ли имали националну фреквенцију или не. Кад смо збрањени 1999. ништа нисмо могли да урадимо, функционисали смо десетак дана после мог пуштања из затвора као веб сајт, али се догодио упад и нова екипа је преузела Б92. Ми смо започели програм Б292, који је забрањен у мају 2000. заједно са Студијом Б, упадом полиције у Београђанку. Одлучили смо да направимо светски експеримент са намером да не дозволимо Милошевћевом режиму да нам контролише предајнике. Једини начин је био да поставимо предајнике око земље. Први је постављен на Мајевици, дигнут у ваздух прве ноћи, поставили смо онда боље обезбеђење, а други у Румунији. Сваки дан смо се тукли са војском која је ометала сигнал и то је била игра коју смо играли до 5.октобра."