Вања Булић: Свеједно ми је да ли разговарам с академиком или проститутком štampaj
недеља, 16. окт 2022, 10:07 -> 19:39
О Дуги, народњацима и рокенролу, Црним бисерима, књизи Аце Лукаса, како је од једне кратке вести настао филм „Лепа села, лепо горе”, како је „као Хрват” отеран са Трећег канала, шта му је Оливер Драгојевић казао пред почетак рата и шта је открио у Лепој Брени, у Бермудском троуглу говори новинар и писац Вања Булић.
„Отишао сам на телевизију да бих могао да преживим. Тад сам као феномен радио народну музику. Лепа Брена ми је била најинтересантнија. Никад о њој нисам мислио као о певачици него као о обрасцу како може да се успе, кад схватиш естраду као озбиљан посао. Кад је почео ЗАМ, каже ми Рака Ђокић – ти би могао да будеш водитељ. Кажем му – где мене нађе, па ја сам помоћник главног уредника, бавим се политичким новинарством. Он каже – ти знаш да разговараш са овим мојим певачима. Волео сам музику, а речено ми је и то да та емисија неће бити ни 'п' од политике ни 'р' од рата”, каже за подкаст „Бермудски троугао” новинар, писац и ТВ водитељ Вања Булић.
Гост подкаста о медијима говори о свету фолк естраде и подземља, саговорницима са маргине друштва и како се с њима разговара, како се обрео у новинарству, о литерарној секцији, војничким и омладинским новинама и првим стиховима које је написао и како је због оца голооточанина тешко добио, а потом и изгубио посао.
„Мена занима како је неко, на пример, дошао до тога да буде кримос. Како могу да кажу да су Бисери промотивна емисија за кримосе, ако код мене дође онај Петков, који је од 34 године живота 17 провео у затвору и на крају каже да би све дао да тако није било. Друштво мора да види шта је направило од људи који су могли да оду и на другу страну. Свеједно ми је да ли испред мене седи академик или проститутка, радник, сељак или интелектуалац, јер он је за мене неко ко је заслужио ту да седи, поштоваћу га као човека, нећу од њега никада да направим будалу, али могу питањем да га наведем да то сам учини, ако је толика будала. Емисија је успела ако гледалац помисли: баш сам и ја ово хтео да питам.”
Булић каже да су народњаци деведесетих победили јер су професионалци, без обзира на то што је и држава била уз њих и да за Ацу Лукаса има поштовање иако нема потпуно разумевање. Одговара на питања о томе како се „пише истовремено на сто места”, да ли се може бити имућан у новинарству, разлозима због којих је одустао од политичког новинарства, на којој страни је себе политички видео деведесетих.
„Договор је био да Мира Марковић и Дана Драшковић пишу колумну у Дуги једна поред друге. Дана је одустала, Мира није. Али које новине не би узеле прву даму државе да пише колумне? Имали смо и салонске фашисте и комунисте, и левичаре и десничаре. Одустао сам од политичког новинарства после 2000. Није ред да причам шта смо ми доживљавали, јер је то ништа спрам оног што се догодило мојој колегиници Дади Вујасиновић. Нисмо реч потом могли проговоримо као критику новог режима. Тако су настали политички таблоиди. На крају крајева, у политичком новинарству не можеш ништа да промениш.”
