Љиљана Смајловић: На изборима се побеђује и упркос медијима štampaj

„Вучић ме цитира, јер му одговара да је то што хоће да каже рекао неко други“, каже у разговору за Бермудски троугао Љиљана Смајловић. „Ја, наравно, нећу пасти у ту замку да мислим да сам неко ко је утицао на начин на који он мисли, или да сам неко ко може да утиче или ко се пажљиво слуша – 'рекла нешто што је неком политичару одговарало и он ће то да користи'. Не смета ми због критичара кад ме председник Вучић помиње или зато што ће неко рећи: види, она је 'вучићевка'. Знате шта ме брине? То је пропаст кад вас он похвали на телевизији, јер после тога кога год сретнете... – родбина мисли да треба да их запослите и да би они били запослени на местима која желе кад бисте ви само хтели да то урадите, блиским пријатељима се чини да сте могли више да учините за њих... Он тако ствара утисак да сам ја утицајнија него што јесам и не могу никог да убедим да нити могу да им помогнем нити бих тражила од било кога да некоме нешто учини, јер се тако не сме користити кредибилитет новинара. То је, иначе, оно једино што новинар никад не сме да ради.“

Смајловићева каже да се не осећа као „алфа коментаторка“ која утиче на политику, али објашњава зашто су неки новинари у политици тренутно делотворнији од политичара, одговара на питања када је престала да говори да је Југословенка и утисцима о Борису Џонсону, својевременом извештачу Дејли телеграфа из Брисела у коме је и она истовремено радила:  

„Ја сам на новинарском нивоу постала Српкиња читајући Меги Окејн, која у својим текстовима овако каже: муслимани, који су сви плави и интелигентни – значи сви су плави, то је јако важно да се разбије модел да су Турци – а Срби су сви забрађени, пијани и четници. То је стварно било неподношљиво. Да постанеш Српкиња само због Меги Окејн у Гардијану.“

У подкасту о медијима некадашња уредница Ослобођења открива какве поруке јој је упутио Никола Кољевић пред почетак рата у Босни, говори о националном кључу поделе послова у Ослобођењу и граници до које медији могу да утичу на јавност.

„И Алија Изетбеговић и Радован Караџић и Стјепан Кљујић су дошли на власт тако што су освојили 80 посто гласова, упркос чињеници да су и Ослобођење и РТВ Сарајево имали исту уређивачку политику у којој смо ми били помало гадљиви према националним странкама. Као уредница политичке рубрике сам направила тимове за праћење странака и, на пример, сваки тим за Српску демократску странку је имао по једног муслимана. То што смо ми тада заступали као уредници није имало везе са расположењем јавности. Сматрали смо да је наша уређивачка политика аутономна, да мора да буде колико-толико објективна и да нема мржње. Сви политичари који вам објашњавају да би они боље прошли на изборима само да су медији поштени, а то смо први пут слушали од Чеде Јовановића, греше. Може се победити упркос медијима, а посебно у ово време. Као Трамп и као Тома Николић 2012.“

Бивша главна уредница Политике, новинарка Времена, Европљанина и НИН-а одговара и на питања о томе да ли би и под којим условима поново уређивала новине и који би тим новинара у њима радио, зашто је сада „очајна“ због тога како изгледа Политика за коју тврди да је „драгуљ у круни“ нашег новинарства, и да ли се осећа кривом због тога.

„Поднела бих да неко слаже Љиљу Смајловић, али не да неко осујети главног уредника у намери да ангажује сјајног сарадника. Моја оставка је погрешна одлука на једном нивоу, имала је грозне последице по редакцију Политике, али, с друге стране, то је била добра одлука, јер је за мене такав однос према главном уреднику неподношљив. Можда би се могло рећи да сам крива што нисам могла да поднесем да две директорке, о чијим сам способностима имала релативно лоше мишљење, толико битно утичу на оно што хоћу да направим од новина. Сад ја ту испадам хировита особа која је велику вредност упропастила, али моја идеја, мој сан о Политици, то је нешто за шта се мораш жртвовати и мора се бранити свиме што имаш."

Гошћа Бермудског троугла објашњава када дозвољена критика новинарског рада постаје притисак или хајка, пореди процесе у српским и западним медијима, моделе поларизације српске јавности некад и сад, и у каквој су вези поделе јавности са затварањем медија за другачија мишљења.

„Све критике на мој рачун, и у првом мандату у Политици, биле су због тога што сам нешто објавила, а не зато што нешто нисам. Ја бих то сматрала правом критиком. Одбити да се нешто објави, то је озбиљан грех. Како може Ђорђе Вукадиновић, Слободан Антонић или Иштван Каић да пишу? Било је отпора и у редакцији због Каића, а он је писао ствари које нико други није и умео је врло добро да их аргументује. Док сам жива желећу да се објави другачије мишљење. У политици се тражи компромис, да неку страну заступају они који умеју да је најбоље артикулишу. Није фер да се, као што се сада догађа у опозиционим медијима, да као представнике друге стране узимате неког ко је најмање референтан за то, или чије је аргументе најлакше побити. Сад је модерно да не кажеш зашто ти се не свиђају нечији аргументи, него да се каже: не може се то поредити. Јединог смисла има да видиш како се нешто сад ради, како се радило и како се још може радити. А не да неке свете краве не смеш да дираш, јер је то онда релативизација.“