Филип Родић: Зависим само од сопственог мишљења štampaj

„Не сматрам себе непристрасним. Пристрасан сам, али независан од других и то је разлика између мене и оних који тврде да су најпрофесионалнији. Зависан сам од онога у шта ја верујем. Не кријем у шта верујем нити се икада правим богом са Олимпа који са својих небеских висина посматра мале смртнике који гамижу под његовим ногама. Мислим да је увек врло јасно које позиције заступам, то ни овде не скривам, и кад су у питању колумне, ту сам сободан да изнесем своје мишљење. Нико није сасвим непристрасан. Али је питање о којим новинарским жанровима говоримо. Кад сам радио у агенцијама, тад сам преносио информацију. Ни као колумниста не желим да оно што пишем виси у ваздуху. Желим да моји аргументи буду чврсто утемељени и да не могу лако да се оспоре. Десило ми се да сам био превише личан или груб, за то се кајем и извинио сам се," каже гост Бермудског троугла.

Саговорник подкаста о медијима одговара на питања о честим критикама које упућује на рачун медија у власништву Јунајтед групе, како је извештавање из Хага и Брисела мењало његов поглед на владавину Слободана Милошевића, како је утицало на његов однос према Западу и како се завршио његов ангажман у једној дипломатској мисији Србије.   

„Кад сам почео да радим у Бети, посматрао сам пар уредника које сам ценио и сматрао сам да су заслужили више од онога што раде. Рекао сам себи да ја нећу доживети те године да исправљам грешке неких клинаца, мада ми се сад то дешава. Диломатију сам видео као излаз из новинарства, а десило се брже него што сам очекивао. Преко посла сам успоставио добре односе са Вуком Јеремићем и њему сам послао поруку да тражим посао. А са положаја саветника у мисији повучен сам, јер се нисам слагао са Бриселским споразумом који је тада потписан. Схватио сам да то није за мене, јер ми је важнија била моја кичма. Не бих могао да потчиним своје мишљење нечему другом. Због сукоба са Александром Вучићем сам се вратио са добро плаћеног посла у потпуну неизвесност, па је то одговор о мојој објективности према њему онима који су ме назвали Вучићевим пропагандистом. Али сукоб на личном нивоу не може да ме спречи да признам кад ради исправну ствар. Нити, за разлику од медија који себе називају професионалним, видим у свему што он ради-зло."

Зашто користи друштвене мреже за које тврди да су цензурисане, шта процес који се води против Џулијена Асанжа говори о слободи медија и на чему темељи контрааргументацију онима који тврде да оснивач Викиликса није новинар и да му не припада новинарска заштита.

„Највећа вредност Џулијана Асанжа, она која указује на његову објективност, управо је то што је све до чега је дошао и објавио. За разлику, на пример, од „панамских" и других папира, који су објављивани веома селективно, а управо људи који су их објављивали за себе тврде да су најпрофесионалнији. Због тога што нису објавили потпуну информацију, они нису новинари. Шта је то што њега не чини новинаром? Не видим чији је живот Асанж угрозио, а знам да је сигурно нечији спасао, јер је после тога, вољно или невољно, Америка променила начин на који ратује по свету. Вашингтону је управо највише засметало што су објављени снимци убијања из хеликоптера недужних људи по Ираку. Они који тврде да он није новинар, раде то да заштите интересе Вашингтона. Очигледно је да им је нанео огромну штету, а у случају да није, овако брутално поступање према њему говори да они желе да спрече да им евентуално неко други направи штету и да од њега желе да направе пример који ће да застраши све остале. И ми новинари не бисмо смели да се, због свог комодитета, одрекнемо Асанжа."