Далибор Петровић: Ако више не знамо шта је пол, тешко ћемо знати шта је медиј štampaj

„Криза поверења је своубухватан процес и једна од основних карактеристика постмодерног друштва. Медији су у великој мери допринели томе. Човек сада бира медиј само по томе што га сматра довољно релевантаним креатором истине, а за истину као такву сматра да је нестала. Кад кажемо да живимо у доба постистине, погрешно се мисли да тај концепт говори о дезинформацијама као креаторима живота, јер је реч о добу у коме је људима истина престала да буде важна. Истина им је оно што се слже са њиховим емотивним уверењима и зато имамо феномене попут „равноземљаша". Јер нема тог ауторитета који ће моћи да каже шта је истина и коме ће се веровати," каже у разговору за Бермудски троугао социолог Далибор Петровић.

У Бермудском троуглу Петровић објашњава како је Српска напредна странка преузела простор политичке комуникације на интернету и шта нам о порукама говоре канали комуникације које политичари бирају- Твитер, Инстаграм или Тик-ток. Ко је публика нових медија или ко ће у будућности бити публика традиционалних, зашто студенти убрзавају подкасте које слушају, а не долази до очекиваног засићења публике непровереним садржајима и насловима креираним да преваре?

„На мрежама немамо никаквог регулатора и питање је да ли ћемо га икада имати и да ли треба да га имамо, имамо голо тржиште и борбу за преживљавање портала који свакодневно нестају и настају и који играју на наше слабости. Врло је вероватно да би исто тако згледали и електронски медији да нема регулатора. Све док реакције не постану доминатно когнитивне него се задовољавају емотивне потребе, а мреже су спој емотивног са јавним, биће тешко да се то промени. То је природно. И ако пустите да медиј зависи од клика, то је неминовно. И можда ће се саморегулисати, али ће бити присутно дуго. Кредибилитет одређеног медија који на то рачуна се уруши, али врло брзо настаје нови."

Док људи верују да у традиционалним медијима не могу да добију све и проверене информације, то ће их нагонити ка самониклим медијима, каже Петровић. „На пример ка људима од стручности и ауторитета који ће им на свој начин тумачити стварност као што је професор (Миодраг) Зец са својим Јутјуб каналом, али и ка теоретичарима завере који имају и на стотине хиљада прегледа. То се неће вртити уназад, али ће један од извора остати и традиционални медији."

Анонимност на интернету Петровић види као важан супстрат демократије и верује да би у случају да се друштвене мреже означе као медији корисници „отишли" на приватне мреже. Да ли је, међутим, контрола јавне речи опаснија по демократичност друштва од анонимности или обрнуто? Да ли медији данас одговарају на захтеве публике или креирају њене потребе и укус? Зашто је најмање неповерење у Србији у интернет, зашто у тренуцима страха расте поверење у конвенционалне медије, а индекс медијске писмености пада у кризама попут пандемијске?

„Ево да узмемо рат у Украјини. Неко ће да искључи руске канале и уопште руску страну приче и све то прогласи за пропаганду, а наш РТС је био и легитимна војна мета, зашто не бисмо мислили да се то догађа и у преношењу других идеја и вредности? Кад говоримо о кенсел културама и правима различитих мањина, замислимо да је то стандар и да се не сме да се предложи никаква алтернатива томе. То морамо да спречимо, јер мислимо да су друштва у којима живимо само начелно демократска. Свако од нас ће временом научити да селектује информације, али то је процес."