Радоман Кањевац: Митевић је Слободану Милошевићу рекао да може да нас угаси притиском на једно дугме štampaj

„Људи плаћају претплату због садржаја који нису исплативи. Радимо у интересу грађана, дакле ствари које су веома исплативе на дужи рок и на начин који доноси вредности. У томе уживамо и не гризе нас савест. Јер шта је данас исплативо? Да ли је оно што данас напишете, а већ сутра никоме ништа не значи? Или је радио драма из 1984. која је можда чак и боља сад него што је била онда. Лепо је радити нешто са идејом да ће то трајати. Документарни програм радија брише границу између новинарства и уметности. А тонски архив Радио Београда је најдрагоценија ризница нашег колективног сећања", каже овогодишњи добитник УНС-ове награде „Димитрије Давидовић", која се додељује за уређивачки подухват.

С бившим уредником Индекса 202 разговарамо о утицају који је тај медиј имао на потоње, сарадњи са Милорадом Комраковим, Југославом Ћосићем, Светланом Лукић и Вуковић, а потом и шта је спорно, по режиму, као водитељ, квиза урадио Рамбо Амадеус и зашто је у емисији „Строго поверљиво" ОК канала прихватљив био Милован Ђилас, али нису Добрица Ћосић, Коста Чавошки, Јованка Броз.  

„Индекс 202 се појавио после смрти друга Тита и била је то врста ослобађања у друштву. Од кад је преминуо председник без ограничења мандата све док се није појавио Слободан Милошевић, било је то добро време за медије. Али и у филму, у уметности, у целој Југославији. Од свега што сам радио у животу највише волим ОК канал, јер је тако кратко трајао. Као глумац кад умре млад, па га таквог упамтите. Било је занимљиво иако је у професионалном смислу то све било штап и канап. Ту су се појављивали неки људи којих другде није било - Милован Ђилас први пут после 1954, Војкан Лукић, заменик Александра Ранковића, први пут после 33 године."

„Био је то мај 1989. и у целом свету се дешавају ствари које наизглед немају везе једна с другом- побуна студената на Тјенанмену, пад Берлинског зида, умро је Хомеини, Моника Селеш победила на Роланд Гаросу... То је једна од судбинских година у нашим животима. Чули смо да је на једној седници Милошевић питао (Душана) Митевића: видите ли ви шта ови раде? Можете ли то некако да прекинете. Митевић је рекао: довољно је да притиснем једно дугме. И то је било тачно. Емитовали смо се посредством предајника Телевизије Београд и он је технички то заиста могао да уради. Тад сам схватио да моћ телевизије није у програму него у предајницима. Сад моћ телевизије није у предајницима него у дистрибутерима. Ко има дистрибутера тај држи моћ."

Програм „дисонантан у односу на све што се до тада радило," угашен је после свега месец дана, али је узбуркао друштвене токове и, уосталом, каже Кањевац „амортизацијом незадовољства публике" довео до покретања ТВ Политике и Трећег канала.

„Мој се приступ новинарству од тада није променио. Инсистирам да истим стварима- да се буде неутралан колико је могуће, да се да прилика другој страни да каже шта има, да се не буде активиста него новинар, да се не учествује у политичком животу ни на један начин и што је најважније, мислим да је добар новинар онај из чијег текста не можете видети његово политичко уверење. Одабиром тема и саговорника ви сте субјективни, зар то није довољно? Ко год данас каже да не може да изнесе мишљење и да нема где да каже, тај не говори истину. Јавност је толико поларизована да то што желите да саопштите можете да бирате где бисте рекли. Помало се и љутим кад људи говоре о 80-им носталгично као да је било време невиђене слободе. То није тачно, свега има више сада. Ко год данас каже да нема где да изнесе мишљење, не говори истину."

Саговорник Бермудског троугла одговара и на питања о томе зашто је на телевизију увео прва укључења гледалаца у времену у коме је то било јерес, шта мисли о моди подкаста и зашто је сегменте разговора, као уредник Другог програма, скратио у корист музичких пауза.

„Живимо у времену фрагмената у коме људи немају пажњу да дуго слушају нешто што није врло занимљиво. Скратио сам говорне сегменте на десетак минута, а чини ми се да је и то превише. Седам минута разговора на радију може се одслушати врло пажљиво, концетрисано. Телевизијски програми се не гледају у целости, него човек стално држи даљински управљач. Колико год да траје говорни сегмент људи у последње време имају потребу да слушају радио, јер је врста одмора од велике агресије слика са свих страна. И уопште агресивног времена у коме сви вичу и галаме.

Кањевац у овој епизоди подкаста рецитује наставак култних стихова „Ја сам човек са два лица, и Матија и Добрица" , говори о свом погледу на те стихове данас и објашњава зашто је теже писати песме за музику.

„Сви ми који пишемо поезију и радимо нешто у новинарству имамо три живота. Један је у кљижевности, други у новинарству и трећи водимо у својим породицама. То је доста компликовано. Не само зато што вас људи гледају кроз различите контексте, него и кад сам уредник, врло мало пишем и гризе ме савест. Имам утисак да варам свој таленат. Јер поезија се не пише за савременеика него за заувек, а новинарство се ради за садашње време. И породица трпи. Али човек је један.