Небојша Вишковић: Домаћи клубови купују новинаре за мале паре štampaj

„Често добијам поруке од људи да су тениски расли уз мој глас. А ја морам да признам да сам имао среће. Кад се има среће, има се и знања да се она искористи. Колеге су ме завитлавале, кад сам, као млад новинар, одлучио да се задржим на тенису, чија популарност је тада била на нивоу мачевања. После дочекао свој тренутак. У почетку сам бекхенд и форхенд објашњавао у сваком преносу, а како је време пролазило, та се потреба губила. Публика у Србији, пре свега захваљујући Новаку, али и другим тенисерима које је он повукао, нема више потребу за тим објашњењима. Бака која на мојој пијаци продаје поврће ме, пре неколико година, пита: је ли шта је са Новаковим форхендом, поправио га је? Кажем: јесте, ради на њему. Каже: јесте, јесте, видим та дијагонала све боља, али сад му мало бекхенд ослабио, кад с једне стране добијеш, нешто с друге мора мало да трпи", прича Вишковић.

С гостом подкаста разговарамо о његовом односу са Новаком, и љубавним јадима које му је некада млад тенисер поверавао, о грешкама у Ђоковићевом приступу медијима, као и и корену негативног односа западне јавности према једном од најбољих тенисера свих времена, о томе коме не одговарају велики спортски успеси нашег дела света и да ли је за коментарисање неопходно предзнање о спорту.

„Изузетно је пожељно да новинар познаје спорт који коментарише. Ево, ја сам радио гимнастику на Олимпијским играма, али то је негативан пример. Учио сам спорт пре, а енциклопедију носио са собом у Пекинг и говорио сам у програму само основне информације. Најгора ствар у коментарисању је да област коју не познајеш покушаваш да представиш као да је познајеш. А најпипавија ствар је баланс између неопходне професионалне објективности и навијачке страсти. То је мој постулат и кад Ноле игра. Без обзира што је он малтене моје дете, од његове 12 године га познајем, испратио сам све његове успехе и коментарисао скоро седам стотина његових мечева, не могу да уђем у кабину и да проклињем противника што је одиграо добар поен, без обзира што једва чекам да Новак победи."

Некадашњи новинар РТС одговара на питања о свом јавном негодовању због преласкуа преноса Премијер лиге са Спорт клуба на Арену за који тврди да није имао никакав притисак менаџмента Јунајтед групе и о свом сукобу са Срђаном Ђоковићем због кога је напустио јавни сервис.

„Иако је сама ствар јако лоша, то је променило моју каријеру на позитиван начин. Увек постоји начин да изађеш као победник. Отишао сам из токсичне атмосфере у Спорт клуб који сам тада оснивао и развијали смо се као фамилија. Тијанић је пристао на ултиматум и за мене није била опција да останем тамо где је могуће да неко споља одређује ко ће шта да ради. Тактички сам одлучио да први пут смирим ствари, али кад се други пут исти притисак десио, нисам ту више имао шта да тражим."

Вишковић одговара и на занатска питања о томе кад је прихватљиво изговарати занимљивости тако да се не иритира публика, шта ради коментатор кад мечеви трају сатима, како се бори са штуцавицама и кијавицама током мечева, са сузама током интонирања химне и у којим је моментима дозвољено изгубити контролу над емоцијама.

„Спортови су као организми и имају свој карактер, па тако треба и да се коментаришу. Ако је тенис господин, онда мораш да се држиш тих манира, не користиш жаргон, што на пример смеш да радиш кад коментаришеш мангупа какав је бокс. Или чак и фудбал, опасног момака с рекламе за Кока- колу. Онако како је аргентински коментатор реаговао на крају Светског првенства, то је моменат у коме смеш и треба да пустиш да све из тебе изађе."

Синишу Михајловића ће, каже саговорник Бермудског троугла, памтити по утакмици против Хрватске, када је на Максимиру, овај „људина и велики спортиста" десет минута примао гнев целог стадиона на себе и тако олакшао ситуацију саиграчима.

„Срећан сам што немам контакт са домаћим спортом, јер је то мочвара. Моје колеге су доживљавале страшне ствари. Домаћи спорт контролишу људи који немају везе са спортом и ако кажеш нешто што им се не допада неће им бити тешко да те нађу и да ти припрете. Тим пре што ми немамо никакву заштиту, притисци и позиви нису ретки. А кад новинар у својој редакцији не може да добије пристојну плату, клубови га купују за мале паре."