Зоран Остојић: Лагодније је бити посланик него новинар štampaj

„Има неких сличности између новинарства и посланичког посла. Моја дефиниција новинара је универзална незналица. То значи да мора да зна да извештава са пијаце, а и са сусрета Бајден-Путин. Мора да зна да извештава о саобраћајној несрећи и здравственој кризи. О свему по мало, али да зна ко зна више. Слично сам се осећао и као посланик. Сећам се кад нам дође неки закон о статистици, па се сви згледамо међу собом ко о томе може уопште да прича,“ каже у подкасту о медијима Зоран Остојић, новинар и бивши политичар.

Некадашњи посланик одговара на питања у вези са етичком димензијом повратка у новинарство из политике, разлозима због којих је испрва напустио новинарство, сличностима и разликама између та два посла. Остојић, такође, одговара на питања у вези са радом са колегом Милорадом Комраковим, у емисији Танјугово јутро- да ли ова двојица новинара симболизују судар две политике прошлости и да ли се и како у студију дистанцира од своје донедавне политичке улоге.

„Мислим да је идеја да се има гледа јутарњи програм, јер је конкуренција велика. Ретко кад улазимо у прошлост, па и гостима не дамо да нам причају шта је било пре 30 година. Било, прошло, постоје пресуде судова. Нисам имао никакве дилеме у вези са тим. То ми је била прилика да се вратим у новинарство. Ако погледамо ко све из тог времена има битну улогу у Србији данас, заиста не мислим да је највећи проблем ове државе Комраков, који је 23 године био лустриран без закона о лустрацији. Хајде да и овако размишљамо, па зар није то Србија? Зар нисмо нас двојица парадигма ове Србије. Не знам да ли је баш то био концепт. Питајте Жељка Јоксимовића, он је то смислио.“

Са бившим новинаром, уредником и директором Студија Б и једним од оснивача ПГ Мрежа разговарамо о поимању граница слободе у „уставној диктатури“ осамдесетих, потом деведесетих и њиховом пробијању, о ромском певачу Алији Далиповићу с којим је у Чикагу, 1993, основао и данас активан радио Ромски дукат, о одлуци да 2009. гласа за измене Закона о јавном информисању, које су садржале драконске казне за медије и које је Уставни суд потом оспорио, због које се, како тврди, не каје, те зашто се залаже за лиценце у новинарству. 

„Ја сам тражио да се уведе дефиниција новинара. Новинар је онај ко професионално ствара битан садржај медија. Зашто битан? Зато што у медијима раде и они који праве укрштене речи. Професионална удружења би била задужена за издавање лиценци што не значи да они без лиценце не би могли да буду ангажовани и плаћени да буду пропагандисти. Али ти као читалац у потпису видиш ко је новинар са лиценцом, а ко без. Временом би читаоци увидели да првим треба веровати, а другима можда и не.“