Слађана Зарић: Документарац је идеал, а не казна за неподобне новинаре štampaj

„С једне стране, то је идеалан посао, јер вам даје могућност да се једном темом бавите дуже и да је завршите. Осим тога даје и резултат. Али уколико се ја не саживим с неком причом, ако је не осетим, мислим да нећу имати сензибилитет да је пренесем гледаоцима", прича за "Бермудски троугао" новинарка РТС-а Слађана Зарић, ауторка бројних документарних филмова, међу којима је и недавно емитован документарац Жута кућа.  „Стално сам слушала приче о Кошарама, али нисам разумела догађај. Када сам правила тај филм, најпре сам желела да испричам причу о томе шта се дешавало, јер ми се чинило да су Кошаре и Паштрик неки митови о којима ништа не знамо. Радећи на филму и упознајући људе схватила сам да су они тада били у годинама у којима је тада било моје дете. И схватила сам да би дечаци који ми долазе у кућу, да је неко друго време, били на Кошарама. Онда сам ту причу емотивно доживела и од жеље да је испричам родила се и жеља да тим момцима, тој деци која су била на одслужењу војног рока, кажемо: хвала.“

Саговорница "Бермудског троугла" објашњава шта подразумева рад на документарном филму,  како истражује историјске догађаје и ликове, да ли се с њима поистовећује, зашто је драматизација постала стандард документарног телевизијског филма, шта је њихов циљ и како бира теме које ће обрађивати. Одговара и на питања о природи сарадње са МУП-ом и Војском Србије, партнерством за које каже да није финансијско него логистичко, те о томе како та сарадња утиче на ауторску и новинарску слободу и избор тема.

„Нисам имала ситуације да ми министарства стављају примедбе на филм. Било је коментара за Кошаре. Кад смо се окупили у „Застава филму“ на првој пројекцији филма, замерили су ми што се виде неке грешке наше војске и било је питања да ли ми војску приказујемо на недоличан начин. Одговорила сам питањем: да ли се тако десило? И на томе је остало. С временском дистанцом од 20 година за неке догађаје, дошло је време да свако исприча своју причу, али и прозове сопствену одговорност. И те институције мењају свој однос према прошлости… Кад сам први пут отишла да радим с војском, мислила сам да се као индивидуалац уопште нећу уклопити са тим крутим системом. Али то није испало тако. Јер услов мога рада био је да испричам причу онако како се она десила. Ако заузмем тај став, немам проблема ни са министарствима нити са амбасадама.“

Зарић сматра да су злонамерне примедбе да је филмом Жута кућа из серијала Досије Косово дезавуисала рад тужилаштва и искривила чињенице, јер се тај филм заснива на дуже од деценије познатим чињеницама из извештаја Дика Мартија.

Ауторка тридесетак документарних филмова објашњава у "Бермудском троуглу" зашто је са радија и из штампе дошла на телевизију и зашто документарни филм доживљава као идеал новинарства насупрот бројним колегама које га сматрају казном: „Да бисте дошли до документарног филма треба да прођете кроз све фазе рада, то је најкомплекснија телевизијска форма и захтева пуно искуства. Замислите како четири ратне године испричати у нечему тако временски ограниченом као што је филм. Бављење документарним филмом одређени новинари код нас често доживљавају као казну, што је погрешно. Не разумем зашто је то тако, јер је документаристика, напротив, доказ новинарског знања. Имате људе који воле да се сликају, што јесте легитимно, али осамдесет одсто телевизије размишља тако.“