Стеван Костић: Не сврставам се у фиоке иако је то данас популарно у новинарству štampaj

„Не волим да понављам ствари. Кад се нечим бавим, то завршим и прелазим на друго. Мислим да је особина да ти ствари брзо досаде добра у новинарству, јер увек постоји нешто ново, ако сте спремни да сазнајете. Груба подела би била оваква: постоје новинари који имају унапред утврђене ставове и све што раде они раде тако да би поткрепили своје ставове. Друга врста покушава да уђе у ципеле, како кажу Американци, и не воли да се сврстава у идеолошке фиоке. Прва је заступљенија, али би мени то било досадно новинарство. Људи се изненаде да сам радио емисије и о Кристи Ђорђевић, као партизанки и о Благоју Јововићу. Неки би урадили само једну, а другу причу би прећутали. Али, ја нисам тај. Трудим се да људима дам довољно информација, па нека о свему сами суде. Неко мисли и да не постоји новинарство мимо Вучића. А ја мислим да постоји“, каже за Бермудски троугао Стеван Костић, новинар редакције Око.

С Костићем разговарамо о живим идеолошким расправама унутар његове редакције, о култури сећања, злочину у Штрпцима и Српској хали, која је у Аустрију премештена након што је била делом једног од највећих страдања које памти његово родно Краљево, зашто мисли да је за сећање важно име и презиме и појединачна прича сваке жртве.

Гост Бермудског троугла одговара на питања о томе зашто су му за истраживање занимљиве мање познате историјске личности, по чему је такав избор данас релевантан, да ли себи приписује заслуге за то што се Благоје Јововић  вратио у историју и популарну културу као лик који се носи на мајицама и да ли има проблем са идеолошким оквиром у коме се тај лик данас користи.  

„Не бих себи приписивао заслуге. Људи су га видели као другог Принципа или другог Обилића. Чак и ако изузмемо субјективни однос, као човек чији је народ страдао у НДХ и који је жртва геноцида, само идеолошки посматрано- имам изражен осећај антифашизма и за мене је то, пуцати у балканског Хитлера, био антифашистички чин. А моји ставови су потпуно ирелевантни за ову ствар. Хтео сам да осветлим лик и време и контекст у коме су се те две личности, Павелић и Јововић, среле у предграђу Буенос Аиреса.“

Костић објашњава зашто је одлучио да о Кристи Ђорђевић напише књигу „Госпођа“, а не да, након емисије, сними и документарни филм, шта му је о књизи о једној од најутицајнијих жена послератне Југославије казао Синиша Павић и зашто је Криста, важна карика у животима значајних личности свог времена, попут Тита, остала заборављена у ери процвата права жена.

„Данас имамо доста манифесне борбе за права жена. А Криста је пример који је суштински променио положај жене у својој епохи. Провео сам силно време у архивима тражећи иглу у пласту сена. Али кад се та игла пронађе, она делује као нешто много велико. Нарочито кад знаш да ћеш ти бити први који ће то да објави. Време је портрета, они су пријемчиви за људе и контекст се лакше разуме кроз сведоке епохе. Криста је на чудесан начин била повезана са веома важним људима, али је остала мање позната. Такве историјске личности бивају потпуно заборављене, ако се о њима нешто не напише.“

Бивши новинар недељника Време, аутор је бројних емисија о Црној Гори, Босни и Херцеговини, региону који се данас, и пежоративно назива српским светом. Да ли су му избори у Црној Гори занимљивији од домаћих и зашто и како објашњава тако ватрен политички живот у једној тако мало земљи?

„Занимљиве су ми идентитетске теме, то није само политика него идентитет. У Босни, у Црној Гори, у Турској нарочито. А код таквих тема сам истовремено изузетно пажљив. Несумњиво је политика у Црној Гори занимљивија. Не постоји једна јака партија него више мањих, а то је био случај и кад је ДПС био јачи него сад. Она парола- један Србин, две партије- у Црној Гори важи још више. Политички дијалог у тамошњој скупштини је на вишем нивоу, као и медијски третман различитих страна. Али постоји и изразито негативна појава коју сам приметио, а то је превелики утицај страних амбасада. Ако нису сигурни шта би рекли, они позову Габријела Ескобара да им то каже.“

Саговорник подкаста о медијима говори и о особеностима предизборне кампање у Турској, о медијском третману кандидата и странака, активистима које политичко ривалство не спречава да ћаскају уз кафу, шта у Турској значи бити грађански или прозападно оријентисан и идеолошкој равни, некомпатибилној са западноевропском, из које настају програми турских странака и њихове политике.

„Нама је то тешко и разумети, јер немамо личност какав је био Кемал- паша Ататурк. Немамо у целом нашем окружењу. Он је пробудио турски национални понос, протерао Грке из Мале Азије, вратио „Турску Турцима“, као ратник. То је био турски национализам. Укинуо монархију, увео републику и промене какве свет до тада није видео. Што је он урадио за 15 година, други су радили деценијама или за читав век. Протерао је ислам из друштва, односно доминантан утицај ислама. Укинуо фереџе и фесове, увео шешире и латиницу, нови турски језик. Укинуо шеријатски закон, женама дао право гласа. Таква личност је и данас присутна код њих. Реткост је да неко ко је одавно умро буде толико присутан у политичком животу. Странке из његовог наслеђа узимају шта им одговара, али ко би се замерио Ататурку био би луд, јер би политички у потпуности нестао. Једна линија поделе је исламизам и секуларизам, а постоје и друге поделе које се испољавају на различите начине. Прозападни је, на пример, Кемал Килиџдароглу, али је и он рекао да ће протерати Сиријце.“