Борислав Лалић: Ко нема новинарског дара остаће мастиљара štampaj

„У новинарству се данас не траже живи новинари, људи од крви и меса, они који ће да праве живу реч. Техником се све решава. Ако тражите интервју од некога, он каже пошаљите ми питања. А ко вам гарантује да је он то уопште одговорио. Можда је његов шеф кабинета или његов пријатељ. Интервју са човеком се прави тако што се гледате у очи и можеш да га вратиш и додатно да га питаш…У новинарству се мора имати макар мало дара. Не може свако да држи говор на гробљу, рецимо. Онда, неко уме да пише, а не уме да говори. Ако ће човек да буде новинар који нешто значи, мора да има дара. Наравно, рад је много важан, јер лепо рече Толстој, нерад може да убије и највећу генијалност. Али онај ко нема смисла за ту професију, остаће мастиљара, неће направити име. Што би рекао Маркес, ја сам о новинарству највише научио из кафана и редакција, у оним бескрајним надгворњавањима и разговорима, који су могли да изгледају као губљење времена. А у њима се оштрило наше перо. На катедрама за новинарство, науче се, наравно, корисне ствари, али се не може научити да се буде новинар од духа. Знаш како, песник и писац може да чека инспирацију да му се јави, лекар може да не дође на посао, судија да одложи суђење, политичар да слаже и да се сакрије, а новинар не може. Владо Булатовић Виб је за то рекао : девојке, не удајте се за новинаре, него за шефа катастра, јер њега нико неће будити целе ноћи.“

У подкасту о медијима Лалић одговара на питања о свом односу са Фиделом Кастром, његовом породицом, истраживањима о Че Гевари, извештавању из Латинске Америке, деловима револуције којима је присуствовао, како је настала фотографија на којој му кубански председник нуди цигару, а како славни Че Геварин портрет.

„Кад су Че Гевару ухватили и убили дали су Ју-пи-ају, америчкој агенцији, ексклузивно право да направи слике. И они су и направили оне језиве, на којима је он на носилима. Циљ америчке пропаганде је био да се и тим фотографијама прикаже да је покрет готов и да од тог мита нема ништа А онда се десило нешто невероватно. Пола године пре је један италијански издавач ишао у Латинску Америку и свратио у Боливију, јер је чуо да Че Гевара покреће револуцију. Свратио је и на Кубу и тамо тражио да му неко да фотографију тог који се сад у планинама бори у Боливији, па је нашао Алебрта Корду, с којим сам касније разговарао, који му је дао неколико негатива. Као репортер је, годину дана пре, фотографисао сахрану након једног догађаја у коме је много људи страдало. На сахрани је био и Кастро и бројни званичници, а у једном тренутку је видео Че Гевару како стоји загледан у даљину, па пар пута сликао, онако рутински. Сутрадан су кубанске новине објавиле слике са сахране, али не ту,  јер није била у фокусу. Те негативе је Корда дао Италијану. Два месеца након што се бизнисмен вратио у Милано, Че Гевару су убили, а он се брже боље бацио на посао. Фотографију загледаног Че Геваре и направи је на сто хиљада постера, продао их на демонстрацијама и тако наставио по целом свету. Корда ми је рекао да је постао славан због те фотографије, али од ње није зарадио ни један цент“.

Први југословенски дописник из Шпаније говори о политичким активностима у илегали и тајним конференцијама за новинаре у тој земљи, Титовим могућим боравцима и тврдњама да је у Шпанији ликвидирао противнике, свакодневним дружењима са социјалистима, па и Хавијером Соланом, потоњим генералом НАТО пакта.

„Лако је било у то време спријатељити се с људима које је интересовала политика. Прво, они су још увек били опозиција, а не власт, па су са новинарима одржавали добре односе. Друго, новинар из Југославије није био ни из Америке ни из Русије, па да имају резерве. А треће, и од личности зависи, од самог новинара, колико је заинтересован. Социјалисти су тад били у полуилегали, нису били легална партија, али их нису ни затварали. Тако да сам ја са њима дружио сваки дан. После демонстрација смо ишли у кафану, а и кад је постао министар информација, дружили смо се. Онда се деси чудо, по уласку Шпаније у ЕУ. То ни данас не могу да разумем. Написао сам му једно писмо о томе, које је објављено у шпанским медијима и другим по свету, али нисам сам ја. Мој пријатељ Гарсија Маркес написао је да не може да препозна тог човека и шта је НАТО учинио од њега, па да он буде тај који повлачи обарач на Југославију. Кад је касније долазио у Београд, кад се распадала ова заједница Србије и Црне Горе, новинарима је дао одговор да је КиМ посебан случај- зато што он то тако каже. То је пандурски одговор. Нисам више никада желео да га сретнем.“

Саговорник подкаста говори и о томе  како је запослен на портирници Танјуга, па тек потом постао новинар, какву је улогу у његовој каријери имао Стане Доланц, како се редакција одупирала притисцима, „Буш“ афери у Танјугу и рецитује стихове које је посветио свом растанку с писаћом машином.

Лалић каже да је потпуна објективност недостижна, али да је важно читаоцу рећи истину, дати обема странама шансу и бити фер према читаоцу, као и према ономе о коме се пише. Сматра да су домаћи медији под западним утицајем већ самим тим што немају своје дописнике и принуђени су да преносе вести америчких медија, „који ће да пишу како њима одговара“, те анализира медијске прилике у тој земљи током рада у дописништвима.

„У афери Вотергејт Пулицерову, награду није требало да добију двојица новинара него агент ЦИА који им је сваку ноћ доносио папире. Сећам се да кад је Реган кренуо да бомбардује Гренаду, нико од медија тамошњих није објавио ни реч. У троуглу власници, политичари и новинари, последњи су најслабија тачка. Власник одлучује, а политичари притискају у складу са својим интересима. Они се некад поклапају, некад не, али новинар је најчешће у Бермудском троуглу. Дискусије о томе шта је објективно у новинарству су веома осетљиве. Увек се сетим разлике у извештајима о једном говору Салвадора Аљендеа. Један сам писао ја, други мој амерички колега, оба су била тачна и ништа нису испустила, али су била сасвим другачија у тону.“