Тамара Скроза: Пошто ме обе стране нападају, рачунам да сам непристрасна štampaj

„Мешајући јавни интерес са заинтересованошћу јавности, медији су се руководили кликовима. Заинтересованост јавности је била велика и остала у вези са тим случајевима и то је нормално, али посао новинара је био да брине о интересу јавности, дакле свих нас, па и оних који су умешани. Имали смо снимак утовара тела у комби, па јурњаву за родитељима који испред школе чекају да чују вести о својој деци, па разговоре са децом, преношење изјава званичника који су прекршили закон. Списак деце није смео да се појави у медијима без обзира ко га је објавио… Деца нису адекватни саговорници у том тренутку и том формату. У том моменту се не разговара ни са људима који су непосредно умешани у догађај, јер се на тај начин злоупотребљава емотивни и ментални статус саговорника. И при томе се јавност доводи у заблуду, јер ти не знаш шта ће он да каже. Кодексом је то прописано да би се заштитио саговорник, али и целокупна јавност. Јер ако чекам испред школе да видим да ли ми је дете живо, могу свашта да урадим. А пре свега, шта питаш дете коме су убијени другари и шта питаш човека који чека да види да ли ће му дете изнети у кеси или ће му потрчати у загрљај? Како се осећа?“

С дугогодишњом чланицом Комисије за жалбе Савета за штампу разговарамо о статусу овог тела, примедбама на пристрасност у његовом рад, жалбама медија једних на друге и политичких странака на медије.  

„Перцепција Савета за штампу је боља ван него унутар медијске заједнице…Постоје ствари у вези са којима се и ми у комисији поларизујемо, али највећим делом он се бави оним за шта је направљен. Мањим делом је померио врсте одлука које доноси. Заиста нисам замишљала да ћемо расправљати, на пример, о међусобним жалбама медија на медије или жалбама владајуће странке на медије који их не зову. Улога Савета се временом мења, али оквирима у којима је направљен. О томе најбоље говори чињеница да су оснивачи исти и да је Савет једина институција која у извештајима Европске комисије о напретку Србије редовно бележи искључиво позитивне оцене. Има одлука које бих другачије донела, има оних у којима мислим да смо погрешили, али медијска етика није физика… Моја непристрасност у одлучивању се види и по томе што ме напада и једна и друга страна. Једна да одлучујем у корист такозваних независних медија, а друга страна каже „оно што не уништи СНС уништиће Савет за штампу“ и жали се мојим уредницима на мој рад у Савету. Ако нема задовољних, рачунам да сам непристрасна. Али ми не можемо да се до краја децентрирамо, да изађемо из сопственог ја. Некада погрешиш, некада будеш пристрасан. И то је у реду, ако није тренд. Признајем да је могуће да сам погрешила и да сам у неким ситуацијама била пристрасна, али не да идем странпутицом. “

Скроза одговара на питања о својој одлуци да напусти НУНС, праву саговорника на ауторизацију, о последицама одлука политичара да не говоре за одређене медије, о обавези медија да упркос тој околности дођу до аргументације друге стране и одсуству разговора са неистомишљеницима.

„Сви које ми плаћамо, јавни функционери, немају право да врше дискриминацију. А одбијањем позива медија они управо то раде. Онај кога грађани плаћају има обавезу да се одазива на позиве медија. Ако си јавна личност, онда претрпи. Једном ће медији да ти изврну изјаву, па ти демантуј. И уради то и други и трећи пут…Има људи с којима не могу да разговарам, који су ме најцрње вређали, допринели губитку мог здравља. То се односи на два медија, на Пинк и Информер и то је моја граница. Али са свима осталима бих радо разговарала. Има уредника таблоида које сам неколико пута звала и који не одговарају на моје позиве, с њима бих правила интервју, узела им изјаву. Ми треба да радимо свој посао, а разговарамо с људима који доносе одлуке. Нисам за то да се било коме ускраћује право гласа и рада. Више пута сам рекла да се, у том смислу, не слажем са захтевом протеста да се забрањује рад медија. Сви треба да постојимо и да радимо, али у границама закона. Неке наше колеге прелазе ту границу и требало би их увести у законске оквире.“

Одговарајући на питања о положају жене у новинарству и граници између активизма и новинарства Скроза каже: „Борба за равноправност сваког човека у друштву није активизам него база новинарства. Хуманост и да приметим проблем у односу на човека, да ли ће се то звати правда поштење или борба за људска права, небитно је. Зашто бих се информисала или преносила информације ако не зато да бих спречила неправду, непоштовање закона, Устава. У истраживању које сам почетком године радила дошли смо до разлика у зарадама између мушкараца и жена и сличних података, али најпотреснији део су биле исповести жена. У њима пише да су остављале болесну децу, да нису ишле да посете своје родитеље на умору, пропуштале породичне догађаја зато што су морале да се боре, а остајале  су закинуте за напредовање и награде зато што су се одлучиле да роде дете. Мушко окружење жену кажњава зато што је одлучила да роди дете, јер је нема више у кафани, у редакцији и тако даље. Мислим да је то недопустиво у 21.веку. Млађе жене се у новинарству дискриминишу, јер су младе, па самим тим неискусне и глупе, а старије, јер су старије, што подразумева низ ствари- изглед, досадиле су богу и народу, надрндане су.“

Саговорница подкаста о медијима тврди да налази мониторинга штампаних медија, који периодично приређује Савет за штампу, показују да су ријалити програми драматично значајно утицали на однос према правилима из Кодекса новинара Србије, професионализам и етику.

„Кад смо почели да радимо мониторинг кршења Кодекса новинара највише кршења догађала су се у вези са убиством Јелене Марјановић, дакле кршење претпоставке невиности, права на приватност, узнемирење јавности…То је био, условно речено, максимум кршења Кодекса. Сад је тај максимум далеко померен. Зашто? Зато што штампа свакога дана до детаља преноси шта се дешава у ријалити програмима. Што на екрану звучи језиво у штампи је још језивије, јер можемо да му се враћамо. И тај се садржај са одређених страна проширио на остатак новина. Друга ствар је што се једино политика броји у штампи, у поларизацији напади на политичке противнике су много гори. Пошто су медији слика друштва, тај садржај није ништа гори од оног који видимо у Скупштини…Публика не кажњава медије, јер они подилазе најнижим страстима публике, тржишту и претпостављеном политичком укусу. А не би требало да се поводе за жељама публике, требало би да буду и едукативна тачка, макар малчице просветитељски и на неки начин авангарда овог друштва, а не само његово огледало.“