Варничење давно угаслог сукоба на левици: Зоговић и Крлежа, обрачун и помирење štampaj

Иако су сви актери чувеног сукоба на (књижевној) левици, који је буктао између два рата, а наставио се, с мање жестине и горчине, и после ослобођења, одавно сишли с политичке и животне сцене, та тема и даље изазива, не само у књижевним круговима, уочљиво интересовање.

О томе говори чињеница да се и после бројних књига које су објављене на ову тему, а највише се цитирају књиге Станка Ласића (1927-2017) и Василија Калезића (1931-2018), публикују се нова истраживања и докторске дисертације. С новим детаљима или друкчијим виђењем познатих чињеница.

У епицентру великог спора, који се само наизглед тицао литературе, а у много чему, или превасходно био политички и идеолошки, нашли су се Мирослав Крлежа (1883-1981) и Радован Зоговић (1907-1986), неупоредиви по литерарном учинку и биографији, упоредиви по полемичкој жестини и ватри коју су унели у „рат“, који је оштро засецао и запаљиво поларизовао лево оријентисану интелектуалну јавност и снажно уздрмао Комунистичку партију. Изазвао је збуњеност међу њеним чланством, подстакао деобе и отворио фронтове.

Титова интервенција 

У једном часу, кад је све то добило драматичне размере, морао је да интервенише њен генерални секретар, Јосип Броз Тито. Учинио је то бољшевички оштро и неопозиво. Са страница партијског гласила „Пролетер“ напао је, поименице, сараднике левичарског „Печата“, издвајајући посебно Марка Ристића.

И што је интересантно: „поштедео“ је у том часу, бар јавно, оснивача и главног уредника „Печата“. Мирослав Крлежа, а реч је о њему, био је, чини се, као већ звучно име, потребан Партији. Упркос чињеници да је, по оцени учесника у обрачуну с њим, али и партијског врха, угрожавао њено револуционарно јединство у драматичном тренутку: ратни бубњеви су бивали застрашујуће гласни.

Иако неспоменут, Крлежа је схватио да је главна адреса напада и анатеме. Одговорио је на жестоке нападе у свом часопису: „Хајка која траје против 'Печата' и 'Печатових' сарадника М. Ристића (Марка) В. Богданова (Васа)  уперена је против мене… све те клевете и подвале су, директно и искључиво, против моје личности и мога књижевног дјела“.

Осећао се осамљено, изоловано и одбачено. Проживљавао је, написаће знатно касније, најтеже дане у животу. Али опет оран за нове битке. Оне су се распламсале после изласка из штампе (његовог) романа „Повратак Филипа Латиновића“.

Његови критичари, а најгласнији и најдиректнији у томе били су Радован Зоговић и Огњен Прица, засули су га, анализирајући јунака романа, нападима за „малодушност и дефетизам“, оптужујући га да очигледно више „не верује у смисао социјалне акције (ангажмана), иако уочава трулеж грађанског друштва“. Опоненти су (му) поручивали да ће, „прожети љубављу према животу“ (контрапункт дефетизму) продужити свој пут „с Крлежом или без Крлеже, а ако устреба  – и против њега“. 

Крлежин противнапад

Крлежа креће у противнапад. Пориче да је у питању политичко неслагање, реч је о литерарном спорењу. Решен је да се обрачуна с „неспособњаковићима“ који су се „прокријумчарили у књижевност као пловке у палачу, те у уједињеном јату гачу глупости под четвртинском палицом свог великог идеолога и диригента Р. Зоговића“.

Ако му је Зоговић, на страницама „Печата“, и, посебно у (чувеном) „Дијалектичком антибарбарусу“ био први на нишану, у каснијим годинама биће више опседнут Милованом Ђиласом (1911-1995). Сликаће га суморнијим бојама и означавати га главним кривцем за тај сукоб. Припремао се за коначан обрачун с њим.

Енесу Ченгићу, његовом Екерману, који је објавио драгоцено сведочанство о великом писцу у дневничкој књизи „Из дана у дан с Крлежом“, открио је да је фасциклу пуну докумената и записа, о Ђиласу и поводом Ђиласа, послао у Париз Станку Ласићу, с молбом да на основу те грађе, напише наставак чувене књиге „Сукоб на књижевној љевици 1928-1952“.

Пошиљка се, неком грешком, вратила Крлежи. Уследио је потом Крлежин раскид с најбољим познаваоцем и најпоузданијим истраживачем његовог дела, Ласићем. Замисао о обрачуну с Ђиласом, човеком с којим је полемисао, друговао, пријатељевао и сарађивао (посебно у Ђиласовој „Новој мисли“) није остварена. 

Књига је, очигледно, требало да представи међусобна варничења и неспоразуме настале након Ђиласовог пада с власти и Крлежиног устоличења у непорециву „институцију“. О тим неспоразумима и конкретним поводима постоје различита виђења једног и другог актера. 

Неспоразуми с Ђиласом 

Издвојићу само сва детаља. Крлежу је, кад се чинило да је сукоб дефинитивно изглађен, – а у томе су се посебно ангажовали, уз Тита, његови главни опоненти, Ђилас и Зоговић – наљутило што је да је Ђилас „васкрсао“ у „најгоре време и на најгорем месту“. Тада непорецив партијски ауторитет, Ђилас је у реферату на изузетно важном Петом конгресу КПЈ (бавио се Стаљиновим нападом, Информбироом) подсетио на тај сукоб.

Констатовао је: КПЈ не одустаје од своје оцене да су око „Печата“ били окупљени ревизионисти који су негирали дијалектички материјализам и оспоравали револуционарну улогу радничке класе“.

Ђилас је касније објашњавао: „Обрачун партије с Крлежом имао је огроман значај за обе стране: утицај Крлежин на левици, поготово у партији, безмало је докрајчен, а партија је тиме довршила бољшевизацију, односно своју унутрашњу, духовну припрему за будућу револуционарну улогу. Разлаз с Крлежом био је, како ја то видим, разлаз на питању револуција. Све друго је споредно и неважно.“

Крлежа је био делегат на конгресу. Био је изненађен и узнемирен. У паузи конгреса изразио је незадовољство Титу и тражио његово објашњење. Тито га је умиривао: у штампању конгресних докумената тај део из Ђиласовог реферата биће избачен.

Крлежу је, изгледа, више наљутило оно што је Ђилас о њему написао у књизи „Мемоари једног револуционара“ (1973): о његовом пуштању из усташког затвора и сусрету с Павелићем. Ђилас је, на основу онога о „чему се причало у ЦК Хрватске“, записао да је Крлежу, ослобађајући га из затвора, потапшао усташки главешина Миле Будак: „Не брини, Фриц, све ће бити добро…“ 

Сусрет у Мадери 

Посве различите верзије двојице актера ове приче тичу се Клежиног одбијања да оде у партизане. Препричавала се његова духовита опаска како му је било свеједно да ли ће га „погубити (усташа) Дидо (Кватерник) или Ђидо (Милован), управо због фамозног сукоба на левици.

Крлежино сведочење о сусрету с Ђиласом у Мадери, централи Агитпропа, на чијем се челу налазио његов „домаћин“: Ђилас је јак, силан, надмен, одлучног корака, с униформом, у чизмама. Шетао је од зида, ћутећи. Гледа оштро у Крлежу... Најзад проговара: да га је којим случајем срео 1942. године – убио би га.

Ђиласова верзија: „Крлежа прича нетачне ствари. Прича како сам га после рата дочекао у Мадери намрштен, и да сам му, наводно тада рекао како би био убијен да је у току рата дошао у партизане. Можда сам рекао да се евентуално могло свашта догодити, да је налетео на неку неупућену скојевску или партизанску групу, али никако да су му ту судбину наменили партијски врхови. Таква будалаштина никоме није падала на памет: нама је Крлежа био потребнији за време рата него ми њему…“

Ђилас је о Крлежи, упркос свему, и после свега, имао веома високо мишљење. „Када у сјећању“, записао је, „пребирам знамените личности које сам срео, не могу да нађем никог ко би био уљуднији, умнији и духовитији од Мирослава Крлеже. Био сам га, доиста, искрено заволио, кад сам га дубље упознао...“ 

Два оштра пардона

Околности су учиниле да Радован Зоговић буде особа која ће, одмах по ослобођењу, у име нових власти, успоставити контакт с Крлежом, ради сарадње и, коначно, званичног измирења. Посредовао је, у име хрватског руководства, Јоже Хорват (1915-2012), писац и партизан. До сусрета је дошло у редакцији издавачке куће „Напријед“.

Крлежа је дошао, записао је Хорват, помало збуњен и видно нервозан. Разговор је започео Зоговић. Говорио је о карактеру ослободилачког рата, социјалистичком реализму... У једном тренутку је застао, погледао у Крлежу и добацио: „Крлежа, битку коју сте водили с партијом прије рата, сматрајте изгубљеном!“

Крлежа је жустро реаговао: „Пардон!“

„Никакав пардон“, узвратио је истим тоном Зоговић. „Понављам, битка коју сте водили с партијом прије рата, за Вас је изгубљена!“

С видном гримасом, Крлежа се уздржао од даље реплике и разговор је настављен. Током тог сусрета договорено је покретање часописа „Република“ и састав редакције и одлучено да Крлежа буде главни и одговорни уредник.

Хорват је дан после сусрета предложио Крлежи да се нађу. Прошетали су Савским насипом, дуго ћутали. Тада је рекао: „Крлежа, Ваш јучерашњи разговор с Радованом... Страх ме да се не обнови сукоб…“

Крлежа га је прекинуо и смиреним гласом одговорио: „Не бојте се, сукоб се неће обновити, до смрти ме више нико неће одвојити од партије…“

Тако је и било. Зоговић и Крлежа су се често виђали. Све док Зоговић, због изјашњавања за Информбиро, и тврдоглавог одбијања да промени мишљење, није сишао с власти. Уместо на Голи оток, послат је у сурову изолацију, с непрекидним присуством агената тајне службе (Удбе) на кућном прагу и у стану. Годинама.

Од Голог отока спасио га је очигледно онај који је једини и могао да то учини, Тито: партизан и песник Радован Зоговић испевао је, још у току рата, чувену поему „Пјесма о биографији друга Тита“… 

Пробијање бојкота 

Из изолације и бојкота, а све је то трајало пуних петнаест година, с многим забранама, које су укључивале и ригорозну забрану штампања књижевних дела, Зоговића је на јавну сцену извукао – Мирослав Крлежа.

Како је до тога дошло, Зоговић је испричао Светиславу Брковићу, а овај то објавио у листу „Данас“.

Зоговић је прочитао у новинама да је у Загребу покренут часопис „Форум“. Кажу: Крлежин. Осмелио се, после дугог колебања и премишљања, да напише писмо Крлежи. И понуди своје песме. После неколико дана, у сандучету – писмо. Крлежа, Загреб, улица... Узео га је са стрепњом.

То писмо је објављено прво у књизи Мирослава Крлеже „Писма“ (Сарајево, 1988), а потом у Зоговићевој мемоарској књизи „Постајање и постојање“ у издању Матице српске (1993). Књигу је приредила Зоговићева супруга Вјера.

Писмо је почињало охрабрујуће:

„Драги Зоговићу, Ваше писмо од 5. 10. о.г (радило се о 1964) примио сам тек јутрос, 12. 10, по повратку из Словеније и тако Вам одговарам са закашњењем без неке своје кривње. Опростите! У очекивању мога одговора, могла се, међутим, код  Вас појавити и нека нервозна сумња у разне евентуалне мотиве моје шутње, а то би ми било жао, јер, ето, упркос томе што је много времена минуло како се нисмо срели, пишем Вам непосредно, пријатељски, као и наш контакт прије петнаест година што је био испит обостране женерозности, више од тога, примјер племените дисциплине.“

Крлежа објашњава Зоговићу да његов утицај у „Форуму“ „није раван нули“, али је „исто тако истина и то да мој утицај тамо није много више од ништице…“ А затим поручује: „С обзиром, дакле, на разне околности око 'Форума', било би добро, мислим опортуно, да се поразговарамо пријатељски у ствари објављивања Ваших текстова у 'Форуму' или изван 'Форума', свеједно.“ Предлаже му да „скокне на један излет до Загреба“. 

Дебели човек на вратима 

И Зоговић је „скокнуо“ до Загреба. И Крлежиног дома. Пуна два сата му је, каже, причао о себи. Крлежа је ћутао. „Ништа му с лица нисам могао прочитати, непомично…“, пише Зоговић. А онда је прекинуо ћутање: „И Ви сте толико година ћутали, нијесте ми се јавили. Боље нијесте ни заслужили…“

Зоговић: „А шта бисте Ви, Крлежа, за мене могли да урадите и да сам Вам се јавио.“ Он стаде, замисли се и рече: „Бар бих са себе скинуо моралну одговорност за Вас…“

Крлежа је предложио Зоговићу да му остави двадесет песама, да погледа. Крајем јесени биће у Београду, на партијском конгресу. Тражиће дозволу за објављивање. И јавиће му се.

Пролазе дани конгреса, Зоговићу се нико не јавља. Крлеже нема. Једног дана у његову собу улеће рођака, братаница, преплашено: „Стрико, један велики, дебели човјек је у вратима. Тражи те и неће да уђе док ти не дођеш.“

„Знао сам ко је“, сећао се Зоговић. „Разговор поче ведро. Он расположен. Рекли су му да они немају ништа  против објављивања. И пређосмо на одабир пјесама које сам му оставио. Изабрао је десет.“

Следећег месеца излази „Форум“. Нема Зоговићевих песама. Јануарски број се није појавио. Зоговић неће да се јавља Крлежи. Опет, значи, ништа. Стиже телеграм. Дугачак. Крлежа јавља: песме иду у следећи број. „Схватио је он моју стрепњу, и ја његову…“

Боравећи у Београду, Крлежа се срео са Антонијем Исаковићем, директором „Просвете“.  И рекао му: „Зашто ви не објавите Зоговића?“. Из „Просвете“ су одмах дошли код „проскрибованог“ Зоговића: „Дајте нам књигу.“ Тако је изишла „Артикулисана ријеч“. И пробијен бојкот…

На вест о Крлежиној смрти, Зоговић се јавио у „Књижевним новинама“. Истакаоје, између осталог, да му је велики писац увек био естетски и морални оријентир: „При употреби ријечи, изненада ми се дешавало да застанем: шта би Крлежа рекао…?“

И закључио: „Велики писац био је такав да је могао очарати човјека и у случају кад су личном познанству претходили Крлежини напади на њега.“

Протутњале су олује и обрачуни, дошло помирење и измирење, па исцелитељски опроштај…

________________