Обрачун код ОК канала: Настанак и укидање прве другачије телевизије у Београду

Постоје у историји године када се читав свет узнемири и када се на различитим крајевима планете догађају сличне промене и процеси које нико не може зауставити. Таква је у свету била 1989. година. Цео свет је био у покрету и очекивању промена. Михаил Горбачов, који је владао Совјетским Савезом већ четири године, убрзавао је крај социјализма и мењао политичку климу не само у својој земљи него и у другим земљама које су, на било који начин, спадале у социјалистички свет. Немачка је широм света лобирала за своје уједињење, студенти у Кини, осећајући да се догађа нешто важно, припремали су протесте и демонстрације, талибани у Авганистану су појачавали нападе не би ли, са своје стране, још више ослабили ту државу која се простирала на два континента, у Ирану се припремала прослава деценије контроверзне теолошке владавине ајатолаха Хомеинија. Само су Аустралија и Латинска Америка, на први поглед, биле изван овог процеса.

На таласу потреба за променама у Србији је две године раније на власт дошао Слободан Милошевић. Он је за веома кратко време успео да освоји и учврсти своју владавину. Поставивши своје људе на руководећа места у главним медијима он је практично дошао на власт и пре Осме седнице. Она је била само техничка егзекуција политичких противника којима су била затворена врата свих медија у којима су могли да припреме или воде обрачун са тврдом струјом у оквиру тадашње владајуће партије. Победом на Осмој седници Милошевић је повео Србију на супротан пут од онога којим је кренуо свет – на пут националне хомогенизације и учвршћивања власти, уместо демократизације, економске либерализације и вишестраначке демократије.

Схвативши да се клима у свету мења и да јавност тражи промене и у нашој земљи, Драган Павловић, тадашњи председник омладине Београда, и Бранко Глигорић, директор Дома омладине, успели су да испослују да Београд, у оквиру прославе Дана младости 1989. године, добије омладинску телевизију и омладински радио. Оснивач телевизије била је Градска конференција ССО-а, а произвођач програма је био Дом омладине. Техничке услуге пружала је фирма Artline из Суботице, а линковске и преносне везе је омогућавала Телевизија Београд. То није била прва експериментална телевизија, већ су неких ранијих година из Дома омладине експериментално емитовани Video sat show и неки други програми који су најчешће трајали десетак дана, колико би трајала и манифестација којој су они били медијска подршка.

Моја размишљања да ли да прихватим понуду Бранка Глигорића да будем главни и одговорни уредник те телевизије прекинуо је Пеца Поповић, који ми је, у часу кад сам се највише двоумио, рекао: „Кад ћеш да имаш своју телевизију, ако не сад.“ У то време, наравно, није нам падало на памет да ће неко у Србији ускоро имати праву приватну телевизију.

Строго поверљиво

Прво што ми је пало на памет било је име телевизије. Омладински канал била је добра синтагма и већ сам, на неки начин, видео ту скраћеницу као инсертер на екрану. Концепцију за телевизију сам радио уз несебичну помоћ Пеце Поповића, који је био и музички уредник. Сараднике смо скупљали с коца и конопца, као у филму Седморица величанствених, рећи ће он касније у једној прилици. Били су то људи са којима смо раније сарађивали, али углавном без телевизијског искуства, што се касније показало као предност.

Основна идеја за концепцију ОК канала била је да се време убрзава, да је свет све динамичнији и да је време дугих емисија прошло, да ће дневни програм бити заснован на кратким емисијама у трајању од 15 минута, да ће бити пуно контакт програма и да ће ударне вечерње емисије бити емитоване у, за то време неуобичајеном, термину у 23 х. Друга важна ствар коју смо желели била је нека врста интеракције са гледалиштем. Увели смо неколико емисија у којима би гледаоци могли да се јаве уживо и да постављају питања, што је за ондашњу телевизију било незамисливо. Телевизија је била нешто веома озбиљно, далеко и недодирљиво. Ударна вечерња емисија била је заснована на провокативности. Звала се „Строго поверљиво“ и њу су наизменично водили Милорад Вучелић и Небојша Глишић.

Милорад Вучелић је у то време већ био етаблиран новинар НИН-а, отварао је нове теме у својим текстовима и то је био најважнији разлог што сам њега видео као аутора те најважније вечерње емисије. Није било никакве политичке блискости, нисам човека ни познавао пре ОК канала, чинило ми се да је добро писао и био најкомпетентнији новинар у Београду за ту врсту разговора у том тренутку. Кад смо хтели да контактирамо с Вучелићем, он је био у Црној Гори, мислим на конгресу црногорских комуниста, Мило и Момо били су у великој љубави. Кад се Вучелић вратио из Подгорице, Пеца, он и ја нашли смо се у НИН-у и, уз кафу из неких пластичних чаша, изложили смо му идеју. Он је прихватио наш предлог и предложио да направи списак тема и гостију за тих месец дана програма. Петнаест година касније Душан Машић ће у својој књизи Таласање Србије написати да сам ја био главни уредник ОК канала, а Милорад Вучелић spiritus movens, што, наравно, нимало не одговара истини. Вучелић је аутономно радио своју емисију, али ниједном речју се није мешао у остали део програма.

Већину осталих емисија водили су и уређивали људи који данас чине окосницу многих савремених српских телевизија: Бојана Лекић, Тања Петернек, Ивана Бојић, Љиљана Јорговановић, Небојша Спаић, Дубравка Алексић, Драгана Кањевац, Марко Јанковић, Драган Бисенић, Небојша Бугариновић, Дубравка Марковић, Каролина Мелен, Зоран Петровић Пироћанац, Филип Младеновић, Воја Недељковић, Зоран Николић Зозон, Зоран Павић, Борис Гајић. Редитељи су били Владимир Алексић и Зоран Николић. Маркетиншку службу је водила Наташа Милојевић, технички директор био је Чедомир Станковић, потоњи технички директор РТВ Пинк-а, шеф продукције Гага Марковић, а главни организатори били су Мирко Сајков и Душан Панчић.

Генерални директор Радио-телевизије Београд у то време био је Душан Митевић, човек од Милошевићевог највећег поверења, а директор Телевизије био је Ненад Ристић. На први састанак са руководством Телевизије Београд дошли смо сви, укључујући и Вучелића, разговор је био куртоазан и пријатан, чинило се да ће све тећи без проблема. Емитовање је почело 22. маја. Програм је требало да буде емитован сваког дана од 14 до 02 часа по поноћи.

Најдиректније

У погледу форме ОК канал је био телевизија скромних могућности и не баш фасцинантне реализације. Технолошке могућности биле су не само испод онога што телевизија данас пружа, него и испод онога што је тада нудила државна телевизија. Студио је био мали, радили смо са једном теренском екипом и са три, понекад чак и са две камере у студију, графика је била сиромашна, тек се појавио компјутер као средство у обради слова и слике. Имали смо једну монтажну јединицу која је радила без престанка. Није било нелинеарне монтаже, све је монтирано на рез и пребацивано на траку оним редом којим је морало да буде емитовано. Са ове кратке временске дистанце од 20 година могуће је видети колико је технологија у међувремену напредовала. Писали смо на писаћим машинама, није било ни трага од рачунара, није било мобилних телефона, интернета, радили смо на великим Јуматик касетама, које су убрзо због своје непрактичности и гломазности одавно избачене из употребе.

Све то није било важно, јер се у мору нових идеја, ентузијазма и слободе коју смо освајали напречац технолошки недостаци нису примећивали. Програм је био толико различит од свега што је до тада емитовано на нашој телевизији да је већ након првих неколико дана ОК канал гледао цео Београд. Оно што се догађало у земљи и свету такође нам је ишло наруку. Током емитовања ОК канала дошло је до великих студентских демонстрација у Пекингу. Дописник Тањуга Милорад Денда, чији прозор је гледао на трг Тјенанмен, јављао се уживо и преносио догађања са овог трга. У Техерану је, током емитовања ОК канала, умро ајатолах Хомеини. Захваљујући нашем сараднику који је радио у иранској амбасади, први у Југославији објавили смо ко ће бити нови шеф иранске државе. Зоран Петровић Пироћанац је из Париза донео ексклузиван разговор са најважнијим иранским дисидентом Банијем Садром, а Моника Селеш, која је тог месеца освојила своју прву велику титулу на турниру у Хјустону, била је више пута наш ексклузивни гост.

Џоан Баез, која је тих дана имала концерт у Сава центру, дошла је у наш студио и само за гледаоце ОК канала одсвирала и отпевала уживо неколико својих песама. Та жена – икона, култна личност америчке музике, отпевала је у нашем малом студију песму Питера Гебријела Бико, посвећену познатом јужноафричком борцу против апартхејда, и то нас је све оборило с ногу.

Невероватну пажњу гледалаца одмах је изазвао квиз „Знање имање“, који је припремао Владимир Стакић, а водио Рамбо Амадеус. Три такмичара одговарала су на духовита Рамбова питања, а Стакић је, након тачног одговора, кутлачом пресипао течност из једне велике пластичне посуде у другу, чији ниво течности је означавао ниво знања такмичара. Квиз је сниман и монтиран, иако је због камере која је снимала „из руке“ и необичне спонтаности изгледало да емисија иде „уживо“. У квизу је постојала загонетна личност чије име је било написано на капи такмичара, тако да су гледаоци знали о коме је реч, а такмичар је то морао да погоди. Кад смо једног дана смислили штос да такмичарима на капи напишемо Јованка Броз, па да она буде наводна загонетна личност, на првом следећем састанку у Телевизији Београд један од директора нам је рекао: „Само да знате, Јованку Броз вам нећемо дозволити.“ Службе су, дакле, радиле беспрекорно, а зашто је Јованка била толико спорна, ни дан-данас ми није јасно.

Најважнију дневну емисију – „Најдиректније“ водила је Љиљана Јорговановић. Ту су гостовале најактуелније личности из ондашњег друштвеног живота и одговарале на питања гледалаца. У избору гостију нисмо имали никаквих ограничења – кроз тај мали студио продефиловале су безмало све најважније личности нашег савременог политичког живота, од лидера странака до свештеника, музичара, песника и позоришних редитеља. Емисија је веома подсећала на данашњи „Интервју гледалаца“ Студија Б или „Полиграф“ Телевизије Б92, с тим што су гледаоци својим питањима на неки начин више усмеравали ток разговора. У тој емисији гостовали су млада и лепа Весна Пешић, Миодраг Перишић, старешина Саборне цркве Петар Лукић, кошаркаш Љубодраг Симоновић, синдикалне вође штрајкача из неког босанског рударског места…

Прва жртва ОК канала био је Небојша Глишић, водитељ еротских разговора у емисији „Строго поверљиво“. Чим га је видео на нашој телевизији, чија је гледаност константно расла, главни уредник информативног програма Телевизије Београд Предраг Витас запретио му је суспензијом у матичној кући. Суочен са овом претњом, Небојша нам је једног дана саопштио своју одлуку да, нажалост, не може више да води емисију на ОК каналу.

Повратак Милована Ђиласа

У Вучелићевој емисији „Строго поверљиво“, која је емитована сваке вечери у 23 х, вођени су разговори о темама из наше ближе прошлости и питањима која су већ била на неки начин отварана у јавности, али их није било у електронским медијима. У тој емисији први пут су се на телевизији појавили многи људи из политичког живота којима, из ових и оних разлога, није било омогућено гостовање ни на једној од југословенских телевизија. Ми смо, природно, највише очекивали од разговора са Милованом Ђиласом, који се није појавио на телевизији више од тридесет година, од времена кад је смењен са свих функција, 1954. Разговор није могао ићи уживо, морао је бити сниман, емитовање је три дана одлагано, одговорни људи из Телевизије Београд желели су да виде тај интервју пре емитовања. Гледаност је била фантастична јер је свако желео да чује и види најпознатијег југословенског комунистичког дисидента. Разговор је, међутим, био нормалан, пријатан, Ђилас је био насмејан, без имало једа, горчине, са лепим речима о Титу и комплиментима за Милошевића, који је, по Ђиласу, дозволио да након толиких година у Србији буду објављене његове књиге.

Пре Ђиласа у емисији „Строго поверљиво“ гостовали су професор Бранко Петрановић, академик Љубомир Тадић, др Радослав Стојановић, Војкан Лукић, Спасоје Ђаковић и многи други. Проблем је настао кад је требало да буде емитована емисија о Добрици Ћосићу, у којој је требало да говори Коста Чавошки. Разговарати о Ћосићу значило је, наравно, разговарати о социјализму, српском националном питању, опозиционом деловању. Један сат пре него што је емисија требало да почне, из Телевизије су јавили да емисија не може да иде, што је значило да нас сваког часа могу искључити јер смо наш програм емитовали преко њихових предајника. Пошто је емисија већ била најављена у штампи, на брзину смо смислили неко објашњење, Вучелић је ушао у студио и рекао да емисија неће бити емитована „јер се још нису стекли услови“. Пошто се то догађало само неколико дана пре него што је истицала дозвола за привремено емитовање ОК канала, било је јасно да наши планови да наставимо емитовање програма и током лета неће лако бити остварени.

Легенда каже да је Слободан Милошевић, након једне наше емисије, на некој седници питао Душана Митевића: „Гледаш ли ти шта ти емитују ови на ОК каналу? Имаш ли ти то под контролом?“ Митевић га је позвао увече телефоном. Милошевић је био код куће. „Видите ли сада програм?“, питао је Митевић. „Видим“, рекао је Милошевић. „А сад?“ „Сад не видим“, рекао је Милошевић. „Ето, видите да имамо контролу. Можемо да их искључимо кад хоћемо“, рекао је Митевић. То, међутим, није било довољно.

И пре него што је најављена емисија о Добрици Ћосићу, у редакцију је дошао један омладински функционер са информацијом да се припрема нека седница и да Зоран Чичак пише уводно излагање о ОК каналу. Пошто смо знали ко је Зоран Чичак, знали смо и ко је наручилац излагања, јер се у то време таква ствар могла осмислити и одобрити само на једном месту. Требало нас је укинути, али тако да за то постоји формално покриће, нека расправа или одлука. Идеалан форум за такву ствар била је Секција за информисање РК ССРН-а Србије, која је у то време и служила за исправљање „идејних скретања“ у медијима. Заказана је седница са уопштеном темом расправе о омладинској штампи и омладинским гласилима и идејом да се донесе закључак после којег би ОК канал могао бити угашен. Седница је одржана у некадашњој згради Централног комитета (данашњој палати Ушће), у којој су тих година доношене све најважније политичке одлуке.

Кад сам ушао у салу, одједном је завладао мук. Сви су знали шта ће се догодити и свако се трудио да не покаже превише блискости са жртвама. Председавао је Саво Кржавац. Драгослав Никитовић, мој директор из Радио Београда, окренуо је главу на другу страну. Неша Ристић, директор Телевизије, са којим смо пре само неколико дана имали пријатан разговор, био је смртно озбиљан, без имало оптимизма. Он ће касније у расправи рећи да би се забринуо кад у „овим годинама не бих био мало конзервативан“.

Почетак седнице био је уобичајено досадан, све док се, по добро опробаном сценарију, за реч није јавио Зоран Чичак. Он је оштро напао емисију „Строго поверљиво“ и Милорада Вучелића, закључујући да је ОК канал овом емисијом покушао да изврши „контрареволуционарни удар“. Његово излагање било је добро припремљено, дуго и темељито. Рекао је да смо покушали да ревидирамо прошлост и да су простор у програму ОК канала добили људи који су „супротстављени вредностима социјалистичког самоуправног друштва“. Те оптужбе, које данас звуче смешно, у то време су најчешће значиле коначну пресуду.

Покушали смо да се бранимо, међутим, то никога није занимало, седница је завршена без икаквог формулисаног закључка, али речено је оно што је требало рећи и што ће бити разлог да се емитовање нашег програма не настави.

Те вечери сам на Тргу Републике купио сутрашње, провинцијско издање „Политике“. На целој страни био је извештај са ове седнице и наслов „Подршка омладинским гласилима“. Сутрадан, у београдском издању, био је скоро истоветан текст, али са сасвим другачијим насловом: „Оштре замерке омладинским гласилима“. Неко је значи погледао вечерње издање и наложио да се промени наслов. То је било довољно.

Чичак на реверу

Након те седнице Зоран Чичак ће напредовати метеорском брзином, нападајући у свакој прилици не само опозицију него и социјалисте за које му се чинило да су више Срби него што би он могао да поднесе. Постао је потпредседник Савеза комуниста – Покрета за Југославију и члан прве Дирекције ЈУЛ-а. Тај хладни, прорачунати, лажни комуниста данас је, наравно, променио веру и са истом страшћу са којом је некад штитио „самоуправни социјализам“ данас заступа интересе корпоративног капитализма. Тај некадашњи млади комунистички идеолог који је 1989. оптужио нас за „контрареволуционарни удар“ купио је 2007. године фабрику Крушик акумулатори за 57 милиона динара. Као што је некад штитио тековине комунизма од сваке демократске промене, он данас „мудро“ саветује капиталисте са Запада шта је најбоље купити у Србији.

Одмах након престанка рада ОК канала, да би амортизовала незадовољство у јавности, власт је брже-боље основала Трећи канал Телевизије Београд. Убрзо је основана и Телевизија Политика, а оснивањем Телевизије Студио Б Београд је неколико година касније добио и прву опозициону телевизију.

Процес демократизације Србије, у Европи која се убрзано мењала, био је незаустављив. Само неколико месеци након укидања ОК канала група београдских интелектуалаца, међу којима је био и Марко Јанковић, новинар ове телевизије, основала је Демократску странку. Питање вишестраначких избора, након што су они одржани у свим другим републикама бивше Југославије, у Србији је било питање дана.

Две недеље након укидања ОК канала, из хотела „Лепенски Вир“ у Доњем Милановцу посматрао сам колоне аутобуса са Милошевићевим сликама како се враћају са Газиместана. Чинило се да смо прошли јефтино, без последица. Шест месеци касније, међутим, ја сам оперисан на Институту за неурохирургију Клиничког центра Србије, а Пеца Поповић на Институту за кардиоваскуларне болести у Сремској Каменици. Деветомартовске демонстрације, које су организоване због захтева за смењивање четворице уредника државне телевизије, пратили смо из Игала, где смо се, у Институту „Симо Милошевић“, опорављали од ових интервенција. Током студентских деветомартовских демонстрација, неколико спратова изнад нас, на Институту је преминуо књижевник Миодраг Булатовић, посланик Социјалистичке партије Србије у првом вишестраначком парламенту. Уместо њега, на локалним изборима у Раковици, Војислав Шешељ је до ногу потукао кандидата Демократске странке Борислава Пекића. Било је јасно шта долази. Посветио сам се поезији.

У нашим сећањима, након свега што смо заједно проживели током протеклих година, ОК канал је остао ретка чиста, ничим компромитована ствар. Био је несвакидашњи спој изразитих креативних индивидуалности са једном новом енергијом, у времену које је просто призивало промене. Са друге стране, у професионалном погледу, показао је да је могуће правити другачију, динамичнију, занимљивију телевизију од оне коју смо гледали деценијама. Довољно је само навести имена људи који су радили у тој редакцији и схватити да би тај програм и данас, у конкуренцији каква постоји на српском медијском тржишту, био један од најгледанијих. Деценијама након оснивања и укидања ОК канала, уместо циничне пословице да се „први мачићи у воду бацају“, треба имати на уму једноставну истину да се неких свитања можда не бисмо ни сећали да није било петлова који су прерано кукурикали.