Кратка историја (не)једнакости по Томи Пикетију: Кинески социјализам и мане савршене дигиталне диктатуре štampaj

КА ДЕМОКРАТСКОМ, ЕКОЛОШКОМ И РАСНО МЕШОВИТОМ СОЦИЈАЛИЗМУ

Борба за једнакост ће се наставити и у XXI веку ослањајући се на битке из прошлости. Историјски поход ка већој друштвеној, економској и политичкој једнакости одиграо се у свету током претходна два века првенствено захваљујући многим побунама, револуцијама и великим политичким мобилизацијама. Тако ће бити и убудуће. У овом последњем поглављу, желео бих да обрадим неке од фактора који би могли да доведу до промене у наредним деценијама, почев од предстојећих еколошких катастрофа и надметања државних и идеолошких сила на глобалном нивоу. Посебно ћу се усредсредити на изазове које доноси јачање „кинеског социјализма“, државног и ауторитарног модела који је у сваком погледу опречан демократском и децентрализованом социјализму који се заступа у овој књизи, који по мом мишљењу далеко мање доприноси еманципацији, али који би западне силе ипак требало озбиљно да схвате. Ако оне и даље грозничаво бране застарели хиперкапиталистички модел, онда уопште није извесно да ћемо са њим изаћи на крај. Права алтернатива је демократски, партиципативни и федерални, еколошки и расно мешовити социјализам, који је у основи само логичан продужетак дуготрајног покрета ка једнакости започетог крајем XVIII века. Да би сви могли да допринесу томе у децентрализованом оквиру, морамо развити нове облике суверенизма универзалистичке оријентације.

Фактори промене: глобално загревање и сукоб идеологија

Све промене поменуте у овој књизи, било да се ради о социјалној држави, прогресивном опорезивању, партиципативном социјализму, изборној и образовној једнакости или напуштању неоколонијализма, могу се десити само уколико дође до снажне мобилизације и другачијег односа снага. У томе нема ништа чудно. У прошлости колективне борбе и покрети увек су омогућавали да се старе институције замене новим. Но, ништа нас не спречава да предложимо план за миран развој догађаја у ком би нови друштвени и политички покрети успели да мобилишу велику већину бирача и дођу на власт захваљујући амбициозним платформама за промену. Међутим, претходна искуства указују на то да се велике историјске промене дешавају приликом криза, напетости и сукоба. Наравно, еколошке катастрофе су фактор који може да убрза ток промена.

Теоретски посматрано, могли бисмо се надати да ће опасност од ових катастрофа, чије постојање потврђују научни радови, бити довољна да подстакне људе на покрет. Нажалост, можда ће само опипљива и видљива штета, већа од ове досад претрпљене, успети да разбије конзервативизам и у темељу потрести садашњи економски систем. У овом тренутку нико не може предвидети како ће се то тачно манифестовати. Знамо да нам у односу на прединдустријски период прети повећање глобалног загревања од вероватно најмање три степена током XXI века, и да би само потези одлучнији од досадашњих помогли да се та претња избегне. Са три степена топлијом планетом, извесно је само да ниједан модел не може предвидети све ланчане реакције изазване брзином плављења градова, а у многим државама би могла да завлада пустињска клима.

Деградација животне средине већ је у току, а можда су први предзнаци катаклизме убрзани губитак биодиверзитета, повећање киселости океана или смањење плодности земљишта. У најцрњем сценарију, знаци ће доћи прекасно да би се избегли међудржавни сукоби око ресурса, а мораћемо да чекамо читаве деценије да би дошло до њихове евентуалне обнове. (У роману Rouge impératrice из 2019, Леонора Миано замишља у 2124. години најзад уједињену моћну афричку федерацију која након климатских и нуклеарних катастрофа XXI века, успева да превазиђе замке глобализације западног тржишта и напослетку упркос својим предрасудама и озлојеђености ипак пружа руку европским избеглицама.)

Такође, постоји могућност да ће наредни таласи јасних показатеља, као на пример учесталије избијање пожара и природне катастрофе, бити довољни да покрену свест о важности спасавања планете и да ће оправдати потребу за дубоким преображајем економског система и нових облика интервенционизма, као што се десило након кризе из 1930. Када довољан број људи буде увидео драматичне последице тренутних процеса у свом свакодневном животу, став према слободној трговини ће се можда сасвим променити. Такође, можемо предвидети непријатељске реакције према државама и друштвеним групама чији стилови живота највише доприносе еколошком загађењу, почев од највиших класа Сједињених Држава, Европе, као и остатка света. (Могуће је да ћемо након предстојећих катастрофа омрзнути хирове техномилијардера увек спремних да подрже најлуђе геоинжењерске претпоставке које би могле да им омогуће да избегавају једноставна и њима одбојна решења – плаћање пореза, скроман живот – и надаље да користе своје приватне авионе и свемирске летелице.)

У том смислу, вреди напоменути да земље севера, упркос малобројности становништва (око 15% светске популације за Сједињене Државе, Канаду, Европу, Русију, Јапан), представљају скоро 80% кумулативних емисија угљеника од почетка индустријске ере. Ово се објашњава чињеницом да су годишње емисије по глави становника достигле изузетно висок ниво у западним земљама између 1950. и 2000. године, односно између 25 и 30 тона по глави становника у Сједињеним Државама и око 15 тона у Европи. Овај ниво емисија је сада почео да се смањује. Почетком 2020-их он је опао на скоро 20 тона у Сједињеним Државама и 10 тона у Европи. За разлику од Кине чија је емисија угљеника порасла. Годишње по глави становника износила је испод 5 тона до 2000, а између 5 и 10 тона између 2000. и 2020. Како ствари тренутно стоје, Кина ће можда достићи западни животни стандард, а да притом никада није достигла ниво емисија попут оног на Западу.

Ово се свакако делимично објашњава напретком који је постигнут у погледу свести о глобалном загревању и расположивим новим технологијама. Међутим, потребно је релативизовати идеју да је „зелено просветитељство“ настало сасвим недавно на планети нудећи јој већ готова решења. У ствари, већ јако дуго, скоро од почетка индустријске револуције, сумња се да ово убрзано сагоревање фосилних горива може имати штетне последице. То што се врло споро и мало тога предузима на овом плану, нарочито је у вези са друштвено-економским интересима који имају далекосежне последице по односе међу државама, као и унутар самих држава.

Ублажавање последица глобалног загревања и финансирање мера прилагођавања за најугроженије државе (посебно на Југу) захтевају свеобухватну трансформацију економског система и расподелу богатства, што захтева успостављање нових политичких и социјалних коалиција на глобалном нивоу. Помисао да сви морају изаћи као победници из те игре, јесте опасна и умртвљујућа заблуда које се морамо решити што пре.

Кинески социјализам, мане савршене дигиталне диктатуре

Осим питања животне средине, надметање државних и идеолошких снага један је од главних фактора који могу убрзати политичке промене. Једно од суштинских питања тиче се будућности кинеског режима са његовим предностима и слабостима. Уколико не посустане у међувремену, Народна Република Кина ће у наредним деценијама постати водећа светска економска сила, иако нико не може предвидети у ком року и за који период. (Изражено паритетом куповне моћи, кинески БДП је премашио амерички БДП из 2013. године. Међутим, у погледу годишњег националног дохотка по одраслом становнику, Кина остаје на три пута нижем нивоу од Запада: око 15.000 евра у Кини према скоро 40.000 евра у западној Европи и 50.000 евра у Сједињеним Државама. По тренутној стопи конвергенције – 5% годишње – јаз би могао да нестане до 2040–2050. Кина ће можда до тада имати двоструко више становника и двоструко већи БДП од укупног БДП-а Сједињених Држава и Европе.)

Ако упоредимо актуелне економске системе Кине и Запада, најупадљивија разлика је несумњиво својински режим, а посебно значај обима јавне својине. Удео јавног капитала (сви нивои власти) износио је око 70% у Кини 1978. године, у тренутку када су реформе започете, да би нагло опао у периоду 1980–1990. и до средине 2000-их, и затим се усталио на око 30% националног капитала од средине 2000-их.

Запањујуће је приметити да је процес приватизације у Кини окончан око 2005–2006, а равнотежа између јавне и приватне својине једва да се помера од тада. С обзиром на веома снажан раст кинеске привреде, капитал наставља да се акумулира у свим својим облицима наочиглед свих. Вртоглавом брзином се уређују нови плацеви, граде фабрике и облакодери. Капитал стечен у јавном власништву расте приближно истом брзином као и приватни капитал. У том смислу, изгледа да се имовинска структура у Кини стабилизује око нечега што се може описати као мешовита економија: земља више није комунистичка, али није ни потпуно капиталистичка, јер јавна својина представља нешто више од 30% укупне имовине, што је додуше мање, али ипак представља значајан удео. Чињеница да је скоро трећина укупне имовине у државном власништву, даје кинеским властима значајну улогу при одлучивању о улагањима, отварањима нових радних места и спровођењу политике регионалног развоја.

Осим тога, треба напоменути да овај просек удела јавног капитала од око 30% крије веома значајне разлике у зависности од категорије имовине. С једне стране, стамбени објекти су скоро у потпуности приватизовани. Јавне власти и компаније поседовале су мање од 5% стамбеног фонда почетком 2020-их, који је постао омиљена приватна инвестиција за кинеска домаћинства која то могу себи да приуште, што је допринело порасту цена некретнина, посебно зато што су могућности за финансијску штедњу ограничене и зато што се јавни пензиони систем недовољно финансира. Насупрот томе, јавне власти тренутно поседују 55–60% укупног капитала компанија (када се узму у обзир све компаније које се котирају и које се не котирају, свих величина, у свим секторима). Овај удео је готово непромењен од периода 2005–2006. и сведочи о строгој контроли над производним системом од стране државе, па чак и о појачавању контроле над највећим компанијама. Такође, дошло је до значајног пада удела корпоративног капитала који је у власништву страних инвеститора, што је надокнађено повећањем удела кинеских домаћинстава.

Поред ове мешовите економске структуре и јаке државне контроле над компанијама, друга кључна одлика „социјализма са кинеским карактеристикама“ – како режим у Пекингу воли сам себе да назива – представља доминантно присуство Комунистичке партије Кине. Комунистичка партија Кине имала је више од 90 милиона чланова 2020. године, односно око 10% одраслог становништва. По мишљењу режима, чији се званични ставови свакодневно износе у листу Global Times, демократија на кинески начин је супериорнија у односу на широк асортиман странака присутних на изборима у западном свету, јер кинеска демократија поверава судбину државе мотивисаном и одлучном батаљону, пажљиво одабраном узорку становништва који је, на крају крајева, посвећенији општем интересу од западних политичара, превртљивих и поводљивих. (Млад студент у доба протеста на Тјенанмену, главни уредник листа Global Times, Ху Сиџин, воли да подсети да су му сепаратистички ратови у Југославији указали на важност постојања једне трезвене партије и одлучивања унутар партије, и на погубност препуштања изборним страстима при доношењу осетљивих одлука у вези са дефинисањем граница или својинским режимом.)

Међутим, у пракси тај режим све више личи на савршену дигиталну диктатуру, толико савршену да нико више не жели ништа слично. Модел одлучивања унутар партије је сумњив тим пре што о њему нема никаквог трага, док, с друге стране, сви све јасније виде успостављање општег надзора становништва на друштвеним мрежама, репресију над неистомишљеницима и мањинама, брутализацију изборног процеса у Хонг Конгу, претње систему изборне демократије на Тајвану. Чини се да је способност таквог режима да заведе јавно мњење становника других држава (а не само њихових лидера) донекле ограничена. Морамо додати нагли пораст неједнакости, екстремну нетранспарентност која прати расподелу богатства, осећај друштвене неправде који из тога произлази, а који се не може вечно заташкавати са неколико затворских казни и остракизмом.

Најављени демографски пад и убрзано старење становништва такође ће представљати велике изазове за режим и могли би довести до тога да Индија замени Кину на месту водеће светске економске силе друге половине XXI века. (Након 2028, у Индији ће вероватно бити више становника него у Кини. Ако изузмемо то што Индија мора да превазиђе своје веома тешко наслеђе неједнакости и више уложи у образовање, здравство и инфраструктуру, чувајући се западања у комунитаризам и ауторитарних хиндуистичких националиста који су тренутно на власти, што неће бити за вијеке вијекова, онда видимо да располаже парламентарним, федералним и изборним институцијама и слободом штампе који јој пружа солиднији политички темељ од кинеског (а који је привлачнији и лакше се могу применити у другим државама.)

Упркос својим манама, кинески социјализам ипак има многе предности. Уколико западне силе истрају са својом застарелом хиперкапиталистичком идеологијом, онда није сигурно да ће оне успети да сузбију растући утицај кинеског режима. На економском и финансијском плану, кинеска држава има значајну имовину, далеко већу од њених дугова, што јој даје средства за амбициозну политику, како на домаћем, тако и на међународном плану, посебно у погледу улагања у инфраструктуру и енергетску транзицију. Насупрот томе, запањујуће је приметити да је удео јавне имовине свих водећих западних држава почетком 2020-их скоро једнак нули или негативан. Не успевајући да избалансирају своје јавне рачуне (што би захтевало наплаћивање већих пореза најбогатијим пореским обвезницима), ове земље су нагомилале јавне дугове, стављајући све већи део своје јавне имовине на продају, тако да су јавни дугови на крају незнатно премашили обим јавне својине.

Будимо јасни, богате земље су богате у смислу да је у њима обим приватног богатства већи него икада, али саме државе су сиромашне. Ако се настави са тим трендом, те државе би се могле наћи са негативном јавном својином, што би значило да власници дужничких хартија од вредности не поседују само сву јавну својину (зграде, школе, болнице, инфраструктуру, итд), већ и право удела при наплати пореза будућих пореских обвезника. (Као скорији пример ове тенденције можемо навести пројекат приватизације компаније „АДП“ (Aéroports de Paris), који је усвојила француска влада 2019. године, чијом продајом се планира прикупљање 8 милијарди евра, а иста та влада је државу лишила 5 милијарди прихода годишње укидањем пореза на богатство и прогресивног пореза на приход од капитала. Било би лакше да је директно пренела власништво на људе којима смањење пореза иде у прилог.)

Насупрот томе, било би сасвим могуће, као што је у тим истим државама учињено у послератном периоду, убрзано смањивати јавни дуг, на пример, намећући веће порезе најбогатијим становницима, и тако повратити моћ деловања јавних власти. Предуслов за то је стицање свести о могућности постојања мноштва различитих одлука, политичких и друштвених мобилизација које, нажалост, могу да доведу до настанка нових криза с обзиром на владајући конзервативизам.

Кинески режим располаже и другим предностима. Када буде дошло до климатских катастрофа, неће бити тешко позвати Запад на одговорност. Кина се уопште не устручава да подсети да се она индустријализовала без прибегавања ропству и колонијализму, због чега је и сама испаштала. Тим подсећањем она држи буквицу вечно бахатим западним земљама, које увек паметују целом свету о правди и демократији, док су саме неспособне да се суоче са неједнакошћу и дискриминацијом у свом друштву у ком склапају пакт са свим властодршцима и олигарсима из користољубља. У вези са свим овим темама, најбоља реакција на државни и ауторитарни кинески социјализам било би промовисање једног облика демократског и партиципативног, еколошког и постколонијалног социјализма, који ће најзад узети у обзир земље Југа и све западне неједнакости и лицемерја. Такав потез би такође био задовољавајући одговор на пропадање неолиберализма, што је убрзано финансијском кризом из 2008. и епидемијом из 2020. године, а што се начелно објашњава неуспехом Реганових обећања да ће подстаћи раст дерегулацијом. Неуспех тих обећања је толики да су средња и радничка класа, којима су обећавана брда и долине, почеле озбиљно да сумњају у глобализацију.

(Подсетимо се да термин „неолиберализам“ означава нови облик економског либерализма који је светски тренд од 1980-их, за разлику од класичног економског либерализма који је био актуелан у XIX веку и све до 1914. За разумевање неолиберализма не треба изгубити из вида чињеницу да је неолиберализам захватио северна друштва са моћним социјалним државама, која немају много везе са друштвима од пре 1914. године, као и да је захватио јужне државе које су стекле независност и које су под утицајем неоколонијализма другачијег у односу на колонијализам од пре 1960. године или од пре 1914. Термин „неолиберализам“ скован је 1938. године на конференцији у Паризу, где се група либералних интелектуалаца – новинар Липман, економисти Хајек, Мизес, Репке и др. – окупила да констатује слом либерализма од пре 1914, и да промишља о његовој реконструкцији.)

Свакако да постоји бојазан да ће неолиберализам у први мах заменити разни облици неонационализма, као што су трампизам и Брегзит, или успон турског, бразилског или индијског национализма, или пак да ће га заменити разни политички покрети, али чија ће заједничка одлика бити пребацивање одговорности за унутрашње проблеме на стране државе и разне националне мањине. (Укратко, либерализам се заснива на тржишту и раздвајању економије од морала, национализам на то реагује величањем нације и етнонационалне солидарности, док социјализам промовише универзалистичку еманципацију кроз образовање, знање и поделу власти.)

Међутим, неуспех Трампа показује мане ове политичке струје, због које прети опасност од заоштравања сукоба заснованих на идентитету и од новог фискалног и социјалног дампинга који ће највише ићи у прилог богатим и највећим загађивачима. То неће помоћи у решавању постојећих изазова, пре би се рекло да ће ојачати кинеску државу и ауторитарни социјализам, који се такође напаја национализмом, али који се ослања на јавну власт јер му она пружа потребна средства за остварење амбиција, бар на одређено време.

Од рата капитализама до битке социјализама

Из ових различитих разлога, сасвим је могуће да ће идеолошки сукоби у будућности више личити на битку социјализама него на често помињани рат капитализама. Уопште, неопходно је истаћи веома велику разноликост економских модела у времену и простору, као и међу системима који се позивају на капитализам или социјализам. У овој књизи заступам могућност демократског и федералног социјализма, децентрализованог и партиципативног, еколошког и расно мешовитог, заснованог на проширењу социјалне државе и прогресивном опорезивању, подели моћи у компанијама, постколонијалној одштети и борби против дискриминације, једнакости права на образовање и угљеничним картицама, постепеној декомодификацији економије, гаранцији за посао и наслеђу за све, драстичном смањењу финансијских неједнакости, као и изборном и медијском систему који би најзад био мимо домашаја моћи новца.

Ово су само неке смернице. Посебно сам желео да укажем на могућност постојања разноликих система и на то да су различити друштвени покрети који су се залагали за другачије системе снажно допринели обликовању историјских збивања. Расправе о алтернативним режимима и разноликим облицима социјализма, прекинуте 1990-их након урушавања совјетског комунизма, оживеле су након кризе из 2008. године јер смо почели да увиђамо последице садашњег режима на пољу неједнакости и климатских промена. Ове расправе и борбе неће престати.

Такође, желео бих да поновим да се овај демократски социјализам, колико год се данас чинио недостижним, заправо надовезује на значајне промене из прошлости, које су се некад догађале у размаку од неколико деценија. Осим неколико формалних сличности, мало је заједничких тачака између друштвених, правних, фискалних, образовних, изборних и међународних институција које одликују ауторитарни и колонијални капитализам из 1910. године и мешовиту социјалдемократску економију из 1980. Овде описан демократски и партиципативни социјализам, када би заживео до 2050. године, био би непосредан продужетак те мешовите социјалдемократске економије и вероватно не би био много другачији од ње, као ни што она није суштински другачија од ауторитарног колонијалног капитализма.

Ово размишљање о економским системима у дугорочној перспективи је такође од суштинског значаја за подстицање дијалога између модела. Ако би западне државе, или бар неке државе, напустиле уобичајене капиталистичке и националистичке позиције и усвојиле дискурс заснован на демократском социјализму и напуштању неоколонијализма, са изузетно снажним мерама фискалне правде и глобалном поделом прихода мултинационалних компанија и милијардера, онда не само да би се поново задобило поверење јужних држава, већ би и кинески ауторитарни социјализам морао на виши ниво да подигне транспарентност и демократију. Што се тиче суштинских питања као што су екологија, патријархат или ксенофобија, ниједан од постојећих режима засад не зна како с тим изаћи на крај. Једино промишљање о системима и здраво надметање могу дати наде за напредак.

Хоће ли нас спасти штампање новца?

Какав год економски модел изабрали, морамо ипак истаћи суштинску улогу коју ће монетарни и финансијски систем играти у предстојећим деценијама. Централне банке и штампање новца добили су одлучујући значај услед финансијске кризе из 2008. и пандемијске кризе из 2020–2021. Конкретно говорећи, биланс стања главних светских централних банака, односно укупно сви кредити и хартије од вредности, вратили су се за нешто више од десет година на ниво забележен у послератном периоду, који никада пре у историји није био тако висок.

Теоретски, ништа нас не спречава да наставимо тако и надаље. (Централне банке Швајцарске и Јапана премашиле су 100% БДП-а биланса стања чак и пре пандемије 2020.) Ниједна валута данас није дефинисана у односу на злато или неки други материјални репер, она је пре свега електронски симбол на рачунарима, који централне банке могу креирати без ограничења. Чак се у блиској будућности планира увођење дигиталних валута у централне банке. То би био систем у коме сваки становник има дигитални рачун код централне банке своје државе, што би централној банци омогућило да директно кредитира рачуне физичких лица, а не само приватних банака и компанија, као што обично бива.  (Поред поједностављивања монетарне политике, предност оваквог система било би стварање правог јавног банкарског сервиса, бесплатног и доступног свима, што је опречно системима електронског новца о којима сањају приватни оператери – децентрализовани и загађивачи, као bitcoin, или централизовани и неегалитарни, попут пројеката Фејсбука, приватних банака, итд.)

Невероватни тренд штампања новца након 2008. године, опет предочава у којој мери економске институције нису потпуно меродавне. Оне се стално мењају у складу са кризама и односима моћи, правећи нестабилне и неизвесне компромисе. Међутим, ова нова преимућства створила су забуну коју је овде важно разјаснити. Укратко, новац је неизоставно средство економске, социјалне и климатске политике, али под условом да се не глорификује и да му се додели место које му припада унутар усклађеног институционалног оквира заснованог понајвише на социјалној држави, прогресивном опорезивању, парламентарној расправи и демократској контроли.

Пре свега, подсетимо се да је инфлација једино истинско ограничење монетарне политике. Све док не дође до значајног раста потрошачких цена, нема јаког разлога да се више не штампа новац ако тај новац омогућава финансирање корисних политика као што су борба против незапослености, гаранција за посао, реконструкција термичког система зграда или јавна улагања у здравство, образовање и обновљиве изворе енергије. Насупрот томе, уколико инфлација потраје, то значи да су границе штампања новца достигнуте и да је време за изналажење других ресурса (почев од пореза). Такође, треба нагласити да у случају убрзаног колапса економије, повезаног са финансијском или пандемијском кризом, природном или климатском катастрофом, централне банке су једине јавне институције способне да реагују довољно брзо да би се избегли ланчани банкроти или експлозија сиромаштва.

Ова одсудна карта давања зајмова која није искоришћена због финансијске ортодоксије током кризе 1929. године, која је довела свет до ивице понора, данас је, срећом, општеприхваћена, што показује да се нешто може научити из претходних искустава. Проблем је у томе што се монетарне политике спроведене 2008. и 2020. године и даље држе прилично конзервативног обрасца размишљања. Све у свему, често смо се служили монетарним средствима при спашавању банки и банкара, а много више оклевамо када је у питању спасавање планете, смањење неједнакости или растерећивање јавних власти од значајних дугова нагомиланих због криза, разних пакета помоћи и стимулативних пакета за приватни сектор.

Што се тиче јавног дуга, биланс с почетка 2020-их је релативно неизвестан. Централне банке су откупиле већи удео државних обвезница, са каматном стопом која је скоро једнака нули. Када би стопе порасле, или пре када буду порасле, терет камата биће неодржив за грађане пореске обвезнике, те ће се морати наћи друга решења, као нпр. ванредни намети на приватно богатство примењивани у послератном периоду. Осим тога, садашња монетарна политика доноси и друге проблеме. За мале штедише, нулте или негативне каматне стопе баш и нису сјајна вест. С друге стране, за оне који себи могу приуштити да се задужују по ниским стопама и пронађу добре инвестиције, постоји могућност да се оствари одличан принос.

Све у свему, штампање новца и куповина финансијских хартија од вредности допринели су повећању цена на берзи, цена некретнина, као и додатном богаћењу најбогатијих. Треба додати да су нулте каматне стопе у великој мери нова привилегија богатих земаља. Инвеститори свих држава су спремни да прихвате ниске накнаде како би свој капитал пласирали у сигурне валуте и дужничке хартије од вредности у водећим западним државама (уосталом, некада их на то приморавају нови банкарски прописи), али они зато наплаћују високе камате када је реч о кредитирању јужних земаља. Уместо што се диве овом чуду нулте каматне стопе, богатим земљама би било боље да се позабаве међународном финансијском сарадњом која би свим земљама омогућила финансирање по ниским стопама у доба кризе.

Уопштено говорећи, појава новог монетарног средства које је као такво и препознато, важан је фактор за промену. Веома је тешко објаснити јавном мњењу да је повратак економској и финансијској ортодоксији једина могућа опција (под условом да се ово средство стави под демократску контролу). Ево тек што није постигнут консензус о томе да централне банке морају да се баве „озелењавањем“ својих биланса, па чак и да преузму вођство у кретању ка одрживом и правичном развоју. То је одлична вест сама по себи, једино што ова нова мисија захтева опсежно демократско разматрање на парламентарним форумима и у јавности, засновано на темељној и сложеној експертизи која омогућава да се процене ефекти различитих монетарних политика према више друштвених и еколошких показатеља. Међутим, садашњи модел централних банака није ни најмање такав. Након што владе именују своје гувернере, а парламенти потврде именовања, ти гувернери се окупљају и сами одлучују у одсуству јавности како најбоље искористити огромне количине јавних ресурса.

Међу многим изузетно важним политичким одлукама које ће морати да се донесу, можемо поменути одлагања одређених дугова на дужи рок. (Јавни дугови у билансу Европске централне банке би се, на пример, могли продужити за четрдесет или педесет година без камате, или у складу са постигнутим климатским циљевима. Јавни дугови, као и сви износи који лежу на рачуне физичких лица, такође би могли да се унесу у биланс стања Европске централне банке као трајни бескаматни дуг, што практично представља њихово отписивање. У сваком случају, боље је доносити ове одлуке када су каматне стопе једнаке нули, јер сукоби између држава неће изостати ако стопе буду расле неусклађеним редоследом.) Водићемо још многе битке пре него што централне банке постану право демократско оруђе у служби једнакости.

У прилог универзалистичком суверенизму

Време је да закључимо наше истраживање. Поход на једнакост је неизвесна битка, а не већ утабан пут. Од краја XVIII века, уздрмавши правила ондашњих режима, једнакост је себи прокрчила пут. Тако ће бити и у будућности. Било би сулудо замишљати да се одлучујуће трансформације могу десити ако за свето правило усвојимо једногласност земаља или друштвених група. Свака политичка заједница мора бити у стању да постави услове за остваривање размене са остатком света, не чекајући да се њени партнери једногласно сложе. Као што је увек било у историји, свака држава мора, уколико то сматра корисним, да се огради од обавеза које су преузели њени претходни шефови држава, посебно ако те обавезе нарушавају друштвени склад и опстанак планете. Међутим, од суштинске важности је да се овај облик суверенитета дефинише на основу циљева универзалистичке и међународне оријентације, односно објашњавањем критеријума социјалне, фискалне и еколошке правде који су примењиви у свим државама на исти начин.

Било би апсурдно тврдити да је лако следити такав пут и да је он јасно омеђен. Тек треба све да се осмисли. У пракси, овај универзалистички суверенизам нећемо увек моћи лако разликовати од суверенизма националистичког типа, заснованог на заступању одређеног цивилизацијског идентитета и интереса који се унутар њега сматрају прикладним. Да би се јасно разликовала ова два приступа, потребно је поштовати неколико строгих начела. Пре проглашавања могућих једностраних мера, кључно је другим земљама понудити модел кооперативног развоја, заснован на универзалним вредностима, као и објективним, проверљивим, друштвеним и еколошким показатељима, који понајвише омогућавају да јавност сагледа у коликој мери различите доходне и имовинске класе сносе одговорност за јавне расходе и трошкове климатских промена. Такође, нужно је потанко описати наднационалне скупштине које би у оптималним условима требало да буду задужене за глобална јавна добра и заједничку политику фискалне и еколошке правде.

Ако се ови социјално-федералистички предлози не усвоје одмах, унилатерални приступ увек мора остати подстицајан и опозив. (На пример, ако суверенистичко-интернационалистичка држава наметне санкције држави која спроводи фискални или климатски дампинг, те санкције морају бити укинуте чим та земља примора мултинационалне компаније да плаћају већи порез или да смање емисије угљеника на жељени ниво. У том смислу, треба избегавати секторске мере које нису засноване на универзалном приступу, јер лако доводе до пооштравања санкција чији исход може бити нежељен и неизвестан.) Коначно, суверенистичко-универзалистички пут губи сваки кредибилитет ако се не заснива на сталном трагању за поузданим међународним коалицијама које су у стању да убрзају прелаз ка социјалистичком и демократском федерализму који мора остати крајњи циљ.

Поред тога, такав универзалистички суверенизам ће нарочито захтевати укључивање грађана. Друштвене науке могу да допринесу томе, али подразумева се да оне нису довољне. Само ће снажна мобилизација друштва, коју подржавају колективни покрети и организације, омогућити дефинисање заједничких циљева и промену односа снага. Кроз захтеве које упућујемо пријатељима, мрежама, изабраним званичницима, омиљеним медијима, представницима синдиката, сопственим деловањем и учешћем у колективном одлучивању и друштвеним покретима, сви можемо допринети дубљем разумевању друштвено-економских појава и утицати на текуће промене. Економска питања сувише су важна да би била препуштена другима. Стицање те свести код грађана је кључни корак у борби за једнакост. Уколико је ова књига успела читаоца да наоружа потребним сазнањима, онда је мој циљ у потпуности остварен.

Из књиге Кратка историја једнакости
(опрема и скраћења редакцијски)
Академска књига, Нови Сад (2023)
Превела с француског: Горана Продановић