Ајрис Три, жена која је укрстила судбине Димитрија Митриновића, Модиљанија, Чаплина, Џејмса Дина и Филипа К. Дика

У чувеном и ефектном огледу „Гроб на Хајгејету“ – из кога ће се израсти две књиге „биографских есеја“ под насловом „Некропоље“ – Предраг Палавестра пише о „чудним и необјашњивим доживљајама“ с краја 1966. кад је у Лондону истраживао Митриновићев лик и дело, а који су му, по властитим речима, и „после тридесет година“ (док пише „Гроб на Хајгејту“) „остали нејасни, мада свежи у памћењу као да су се управо десили“.

Најинтригантнији део есеја звучи овако:

„Радећи једнога дана за дугачким и широким столом, окренутим ка мирном травњаку, наишао сам на свежањ писама писаних женским рукописом на пробраној плавој хартији. Сва писма, њих отприлике двадесетак, била су потписана на исти начин: 'Love, Iris'. Била су то страсна, врела, на махове врло интимна љубавна писма неке писмене и добро образоване жене, са којом се Митриновић у младости крадом састајао, најчешће током викенда, и то увек изван Лондона, на француској обали Ламанша. У писмима су се уговарали сусрети на станицама у Доверу или Калеу, у хотелчићима и пансионима дуж обале Нормандије; подгрејавала су се сећања на протекле радосне сусрете и најављивала нова још ватренија виђања. Из писама је било јасно да су се истински волели, али да је та веза изненадно прекинута. Кад сам се распитао ко је била та жена, сазнао сам да је, негде током двадесетих година, она била Митриновићева велика љубав која се није срећно завршила. После разлаза, девојка је отпутовала у Америку, тамо се удала и убрзо потом умрла на порођају. Митриновић је никада није помињао, нити је икоме од својих сарадника о њој причао. За ту љубавну везу они су сазнали тек када су њена писма, после његове смрти, нађена пажљиво сложена међу личним хартијама где их је годинама чувао и скривао.“

Одмах затим Палавестра каже да се девојка звала Ајрис Три. У загради затим исписује њено име и презиме на изворни начин како се пише на енглеском језику, правећи индикативну грешку. Она се звала Iris Tree (презивала се, дакле, Дрво), док он то пише као Iris Three (као да јој је презиме идентично броју 3). Ипак, нема никакве сумње да потенцијалне забуне нема, односно да не постоје две жене које су се слично презивале, пошто нешто касније Палавестра наводи да је Митриновићева Ајрис била ћерка глумца сера Херберта Трија, баш као и историјска Ајрис Три.

Давна љубав

Каже за њу још Палавестра да је била „песникиња, веће лепоте но књижевног угледа, запажена и радо виђена у отменим уметничким и интелектуалним круговима лондонског вишег друштва“.

Кључни, међутим, детаљ, оно што Палавестра истиче као необјашњиву коинциденцију и синхроницитет, збива се кад он, посве невезано за истраживање Митриновића, купује тек објављену аутобиографију Чарлија Чаплина да је чита зарад доколице и разбибриге, па у тој аутобиографији угледа фотографију – Ајрис Три.

Испоставља се да је Чаплин добро познавао њеног оца, а затим и њу. И каже Палавестра, гледајући крајем 1966. њену фотографију, како гледа „лик мртве жене“. И каже како се осећао постиђено својим увидом у давну љубав чија су оба учесника „били већ одавно мртви, прах и пепео покривен заборавом“.

Есеј „Гроб на Хајгејту“ Предраг Палавестра први пут је објавио пре скоро пуних двадесет година, у „Свескама“ Задужбине Иве Андрића 2002. После је изашао у неколико издања књиге „Некропоље“. Већ двадесет година, Ајрис Три је тако део српске културе као једна Митриновићева љубав. И већ двадесет година нико није приметио да у Палавестриној слици и ове љубави и његовог властитог открића те љубави има нечег дубоко погрешног.

У време кад Палавестра чина Ајрисина писма, у време кад гледа њену фотографију унутар аутобиографске књиге Чарлија Чаплина, она није одавно мртва; није, наиме, уопште мртва: жива је и биће жива још скоро годину и по дана. Умрла је тринаестог априла 1968, у Лондону. Сасвим је могуће да се Палавестра мимоишао с њом на некој лондонској улици док је корачао постиђен због упада у интиму тобоже мртве жене.

Кафкијанска тишина

Ајрис Три у историји енглеске уметности није баш било ко, а ни њена поезија није за занемаривање. 1917. године је, рецимо, написала лепу песму под насловом „Тишина“ која иде овако:

Негде на земљи
Постоји сврха коју сам пропустила или заборавила
Дрвеће стоји усправно
Налик на безкровне стубове уништеног храма
Постоји сврха на Небесима
Али за мене
Ништа.

Има у песми нечег скоро кафкијанског. Уосталом, Едвин и Вила Мјур, најславнији Кафкини преводиоци на енглески били су Митриновићеви пријатељи и део истог кружока у којем су се кретали и Митриновић и Ајрис Три.

Ајрисин отац био је, речено је већ, славни глумац, али и њена мајка, Хелен Мод Холт, била је глумица. Имала је две старије сестре: Фелисити је упамћена као баронеса и важна друштвена фигура, док је Виола пошла путем родитеља стекавши славу као глумица. Ипак, живот најмлађе сестре, Ајрис, биће најзанимљивији. У широј породици уметничке склоности пре су правило него изузетак. Чувени сатиричар и карикатуриста Макс Бирбом је Ајрисин стриц.

Модел и инспирација

Рођена је 27. јануара 1897. у Лондону. Песме почиње да објављује као двадесетогодишњакиња, а већ две године касније објављује прву књигу. Међутим, оно по чему је њен живот, нарочито у младости, најкарактеристичнији јесте чињеница својеврсне фаталности и скоро невероватне привлачности и инспиративности за различите визуелне уметнике. Била је модел за дела која се сматрају антологијским у двадесетовековном кипарству, сликарству и фотографији.

Џејкоб Епштајн, америчко-британски кипар који се сматра једним од корифеја и оснивача модерне скулптуре, глобално можда најпознатији као аутор надгробног споменика Оскару Вајлду на паришком Пер Лашезу, 1915. године је извајао портрет Ајрис Три који се данас чува у Тејт музеју. Кип је у то време изазвао приличан скандал. Неки су га проглашавали „смешним“ и „одвратним“, а неки су оптуживали Епштајна да је плагирао дело Константина Бранкушија. Вреди макар као куриозом истакнути да се најстарија Епштајнова ћерка удала за једног од најславнијих модерних британских сликара Лисјена Фројда, унука Сигмундовог.

Међу фотографима који су били скоро опседнути Ајрисином лепотом, најславнији је засигурно Мен Реј, мада вреди поменути и Сесила Битона.

Кад је о сликарству реч, колико год значајна била дела на која је надахнула Огастаса Џона, Данкана Гранта, Ванесу Бел и Роџера Фраја, Ајрис Три у историју уметности модерног доба као модел улази понајпре због слике Амадеа Модиљанија „Женски акт (Ајрис Три)“ из 1916. године. Она се скоро консензусом сматра – како истиче Питер Расел – најлепшим женским актом који је Модиљани уопште насликао.

Број писаца у чијим књигама се и биографијама на мање или више важнима местима помиње Ајрис Три је огроман, а њихов списак готово да формира канон вредне књижевности у двадесетом веку: Т.С. Елиот, Олдос Хаксли, Кристофер Ишервуд, Филип К. Дик, Робинсон Џеферс, Вирџинија Вулф...

Напослетку, мада не и најмање важно, у последњој фази живота, односно у годинама након Митриновићеве смрти, Ајрис Три се уписује и у филмску историју. Одиграла је запажене епизода у два филма која се с правом описују као култни: „Моби Дик“ Џона Хјустона (Ајрисиног дружења с њеним родитељима деценијама касније ће се присетити Анџелика Хјустон у својој аутобиографској књизи) те „Dolce Vita“ Федерика Фелинија. Иако ју је упознала као девојчица кад је Ајрис Три била већ у позним годинама, Анџелика Хјустон њену лепоту описује као „разарајућу“.

Двадесете

По ономе што можемо закључити из Палавестриног есеја, као и према каталогу Митриновићеве кореспонденције која се чува на Универзитету у Брадфорду, сачувана су четрдесет и два писма која је Ајрис Три упутила Митриновићу у периоду између 1924. и 1926. По свему судећи, то је управо онај свежањ из „Гроба на Хајгејту“.

Унутар Ајрисине биографије, овај интервал је изузетно знаковит. У свом есеју, Палавестра сведочи да се „распитао“ о њеној судбини, а из контекста се може са извесном вероватноћом закључити да су му извор Митриновићеви следбеници и познаници из „Нове Атлантиде“. Неистине које су му саопштили базирале су се ипак на одређеном проценту истине.

Наиме, управо средином двадесетих година, тачније 1925, Ајрис се сели у Сједињене Америчке Државе. Очито да тај одлазак није изазвао прекид њихове романсе, пошто знамо да су се дописивали барем још месецима. Такође, очито је да током целог интервала који покрива сачувана кореспонденција они нису могли да договарају љубавне сусрете пошто су се налазили на различитим континентима. Без детаљнијег увида и проучавања преписке, немогуће је ово подробније анализирати, али на трагу Палавестриног присећања није посве нереалистична претпоставка да се током 1924. и дела 1925. Ајрис Три и Митриновић виђају и састају, а да се касније са носталгијом присећају тих тајних сусрета.

Што се тиче потребе за тајношћу, ваља напоменути да је током периода од 1924. до 1926, Ајрис Три била у браку са својим првим мужем, америчким фотографом Кертисом Мотафом. Тај брак је трајао шеснаест година, од 1916. до 1932. Ајван Мофат, њихов једини син, рођен је 1918.

Након селидбе у Америку, Ајрис је тамо упознала грофа Фридриха фон Ледебура, бившег аустроугарског официра и заљубила се у њега. Мада је још увек била у браку са Мофатом, затруднила је са Ледебуром и родила му сина Кристијана Графа 1928. Четири године касније, добила је развод од првог мужа, а годину дана касније се удала за оца свог другог сина. Њих двоје, скупа са сином, годинама живе боемским и прото-хипијевским животним стилом. Касније се враћају у Европу, а напослетку се и разводе. Уочи смрти, Ајрис је поново остала сама.

Холивудски траг

У овом регистру, и прича коју су испричали Палавестри приближава се стварности. Романса између Митриновића и Ајрис Три заиста се завршила након њеног одласка у Америку где се заљубила у другог мушкарца. Она није умрла на порођају, али њена веза с Митриновићем јесте.

Индиције, дакле, о крају њихове везе су доста сугестивне, али ништа прецизно не знамо о почетку њиховог односа.

Знамо, међутим, да у појединим историјским прегледима енглеског друштвеног живота стоји како су Ајрис Три и њена пријатељица Ненси Канар искористиле атмосферу Првог светског рата да одбаце све викторијанске друштвене обзире.

Има стога и аутора који тврде да је веза између Ајрис Три и Димитрија Митриновића започела много раније од датације првих њених сачуваних писама. Један истраживач чак спекулише и са идејом да је Ајван Мофат биолошки син Димитрија Митриновића.

Ајван Мофат је иначе у историју ушао као истакнути филмски сценариста. Његов сценарио за филм „Див“ са Џејмсом Дином био је номинован за Оскара за најбољи адаптирани сценарио. У биографијама Елизабет Тејлор, Мофат се наводи као један од њених љубавника.

До дана данашњег, девојке и жене по фризерским салонима широм света знају шта желе кад траже да их се ошиша на „боб“ фризуру. Ајрис Три, једна љубав Димитрија Митриновића, целог живота се тако шишала.