Хладноратовски парадокси: Комунистичка Југославија и амерички обавештајни апарат štampaj

Jедан део докумената Националних обавештајних процена америчке агенција ЦИА представљених у књизи „Од националног идеализма до националне трагедије – ЦИА и Југославија (1948-1990)“  постала је доступна јавности за конференцију у оквиру Међународног пројекта о студијама Хладног рата, која је одржана 2006. у Центру „Вудро Вилсон“ у Вашингтону.

Била је то прва прилика када је значајнији број некада тајних докумената постао доступан јавности. Касније се тај број повећавао, али на жалост, њихово изучавање и расправе о њима су престале...

Занимљива за расправу јесте и повезаност и развој саме ЦИА-е са догађајима на Балкану и тадашњој Југославији као и личностима које су играле најважније улоге. Условно се може рећи да постоји повезаност у настанку и развију ЦИА с деловањем тзв. „пројугословенске групе“, односно групе људи чије деловање и рад су тесно повезани са југословенским простором. У ову групу можемо да убројимо Хамилтон Фиша Армстронга, Алена Далса, Џорџа Кенана, Роберта Боба Џојса, Френка Визнера, Чарлса Тајера и Френклина Линдзија.

Хамилтон Фиш Армстронг био је вишедеценијски уредник водећег светског часописа „Форин аферс“ и један од директора Савета за спољне односе. Он је још као студент Принстона, заједно са својим најбољим пријатељем, Аленом Далсом, био ангажован на прикупљању помоћи за српску војску у Балканским ратовима. Далс ће касније да постане шеф ЦИА. Обојица су између два рата били укључени у организације за помоћ краљевини Југославији. Визнер, Џојс, Тајер и Линдзи били су током рата официри ОСС у Југославији.

Поред тога, настанак ЦИА 1947-1948. године временски се подудара са раскидом Југославије са Инфромбироом. То је био догађај који је обележио и Југославију и америчку обавештајну службу и послужио као платформа за приближавање и сарадњу, иако би по дефиницији обавештајна служба једне капиталистичке државе морала да буде непријатељска према једној комунистичкој држави. Тај „обрнути парадокс“ био је однос ЦИА и Југославије, где је ЦИА била заштитник једног „национално-комунистичког система“, за каквим је сматран југословенски комунизам. Отуда се на почетку Хладног рата развила чак и нека врста формалне сарадње између обавештајних служби две земље, бар теоријски непријатељских система.  

Мисија Владимира Велебита

Корени односа комунистичке Југославије са америчким обавештајним апаратом потичу из времена непосредно пред почетак Другог светског рата када је Београд посетио Рузвелтов специјални изасланик Вилијем Бил Донован. Бројни историчари тврде да је управо Донован мотивисао генерала Симовића да изврши државни удар 27. марта 1941. Донован је нешто касније постао први шеф америчке службе ОСС (Office of Strategic Services, 1942-1945) која је била непосредна претходница ЦИА, а задатак јој је био да подстиче отпор и герилско ратовање у непријатељској позадини.

ОСС је имао своје официре и код партизана и код четника. Ти официри ОСС после рата биће снажан ослонац Југославије у редовима америчког обавештајног апарата. Управо је Донован аутор идеје о стварању јединствене обавештајне службу по узору на британску, али у тој намери није успео, па је, после смрти председника Рузвелта, убрзо био и уклоњен с дужности.

Готово свим људима из ОСС-а партнер с партизанске стране током рата и после њега, а нарочито након разлаза са Стаљином, био је Владимир Велебит.

Велебит може да се сматра оснивачем партизанске обавештајне службе. Када је на почетку устанка боравио у Црној Гори, стигла је депеша из Москве у којој је тражен број и распоред италијанских трупа у Црној Гори, Херцеговини и Далмацији. Та депеша је показала колико су партизани слаби у овим питањима.

„Ми не само што нисмо имали обавештајну службу, него нисмо ни сматрали да нам је потребна, нити смо планирали да је имамо“, рекао ми је Велебит, који је пре рата радио заједно са Коминтерниним обавештајцем Јосипом Копиничем, и с којим сам у више наврата разговарао између 1998. и 2004. „Тито се овим поводом обратио мени. Можда зато што сам ја с Копиничем био на вези с Москвом или једини резервни официр у његовој близини, поред Арсе Јовановића. Можда је сматрао да ја то могу да урадим јер нисам имао никаква важна посла.“

Када му је Тито показао руски телеграм и упитао за савет, Велебит му је рекао да је стварање обавештајне службе у партизанској војсци хитна потреба. Притом се понудио да састави упутство које ће бити прослеђена свим партизанским јединицама... Партизанска обавештајна служба биће касније створена према Велебитовом упутству.

Први меморандум о обавештајној сарадњи

После партизанских мисија у Каиру, Лондону и Барију током 1943. и 1944, Велебит је у име партизанске војске потписао и први званични споразум о обавештајној сарадњи са САД, 24. јануара 1945. у Барију. У име америчко-британских савезника то су учинили британски мајор Филип Арнолди и мајор Р.Ј. Кох Овај документ се налази у рукописима Владимира Велебита које сам имао прилику да прегледам и фотографишем.

У Меморандуму се наводи:

„Пуковник Велебит је 22. јануара посјетио тај уред те изразио жељу да усредоточи односе између партизана и СБС уреда.

Обзиром на дуге и добре односе потписанога с партизанима и на потпуно повјерење последњих у њега, пуковник Велебит је изразио жељу да уред потписаног буде центар партизанских односа са СБС у Барију.

Потписани су уговорили следеће:

1. да се све ствари у веза са тајном обавјештајном службом директно реферирају потписаноме;

2. да се свако кретање агената СБС или других агената који иду у Југославију у будућности изводе само путем Југосл. одјела С.И. (Secret Inteligence, прим. аут);

3. да се свака веза са Врховним командантом партизанских снага изведе путем Југословенског одјела С.И.

4. да се све притужбе и потражње партизана поднесу Југослов. одјелу С.И. и да затим буду предане на право мјесто за односни поступак.

Потписани је увјерен да једино према горњем поступку ће моћи водити рачуна о актуалним обавјештајним операцијама на терену, у Југославији“. 

Затим следе наведени потписи. 

Велебит је већ током рата имао посебну важност за припаднике америчких обавештајних служби. Роберт Џојс, официр за везу ОСС-а с партизанским покретом у Каиру, а после заменик Џорџа Кенана у Одељењу за политичко планирање Стејт департмента, описивао га је 1944. као „натпросечно интелигентног човека и култивасану особу“ која се „течно изражава на више језика“, што је забележио у документу који је послао својој команди из Каира 24. марта 1944.

Исте симпатије и наклоност, Џојс ће исказати у писму Чарлсу Тајеру које је упућено пред сам крај рата, 3. априла 1945. У њему се разматра питање да ли је потребно да Велебит путује у САД у саставу делегације која би учествовала на заседању у Сан Франциску. Интересантна је аргументација која полази од питања да ли би та посета штетила каснијој Велебитовој каријери, а да се Џојс у основи слаже са резервама које према том путу имају личност под кодним именом „109“ и Стејт департмент.  

Џојс је Тајеру поручио: „Склон сам да се сложим са резервама 109 и Департмента у погледу Велебитовог путовања у Сједињене Државе. На крају крајева, то се углавном своди на питање подесног времена, а не на било шта друго. Министарство спољних послова у Београду очито је у великој мери остало без високих функционера, који одлазе у Сан Франциско, и могуће је да Велебиту неће бити лако ако одлучи да дође сада и то не као члан југословенске делегације у Сан Франциску. Сам Велебит, наравно, најбоље може да процени да ли би његов пут у Сједињене Државе у блиској будућности могао штетити његовој каријери. Ако желите можете поверљиво и незванично с њим разговарати о томе и немам ништа против да он зна да ће његова посета бити добродошла што се тиче ОСС-а и Стејт департмента. Не може шкодити ако га обавестите да смо ми то сугерисали и да је то у начелу одобрено.“

Југословенски корени твораца ЦИА

После рата сви су се нашли на новим положајима. Након што је Хамилтон Фиш Армстронг објавио у „Форин аферсу“ чланак Џорџа Кенана о изворима совјетског понашања, где је формулисао своју идеју „обуздавања“, постао је директор Одељења за политичко планирање Стејт департмента. Као директор одељења, посебно се бавио проблемима психолошког, политичког и специјалног рата. У неку руку, може да се сматра утемиљивачем ЦИА. Радећи на Универзитету у Принстону, постао је учесник „принстонског панела“, познатијег као „Принстонови консултанти ЦИА-e“. Касније је одбио понуду Алена Далса да 1953. добије формални положај у ЦИА.  

Да би се осећао сасвим комотно у обавештајним питањима, Кенан је свог доброг пријатеља и пријатеља из Стејт департмента Роберта Џојса узео у одељење за политичко планирање. Џојс, дипломац са Јејла са ОСС биографијом из Југославије и са Медитерана, био је веза између Одељења за политичко планирање и Одељења за политичку координацију.

У Одељењу за политичко планирање у почетку било је свега пет чланова, од којих је Џојс сматран специјалистом за „југоистoчну Европу и повезане активности, што је био еуфемизам за тајне операције“. Било је познато његово позитивно мишљење о америчкој војној мисији пуковника Мекдауела која ја послата код Драже Михаиловића при крају рата, што је Џојс сматрао „најважнијим политичком актом и преокретом у америчкој спољној политици и у одређеном смислу, негирање британске политике на Балкану“.

У септембру 1947. прослеђен је предлог Стејт департмента Генералштабу који је обрађивао примећену неравнотежу у односима СССР и САД. Документ који је Џорџ Кенан послао као прилог првом америчком секретару за одбрану Џемсу Форесталу, припремили су двојица ветерана ОСС-а са југословенског и балканског ратишта, Чарлс Тајер и Френк Линдзи. Они су предлагали да се боре против Совјета њиховим оружјем и захтевали оснивање „герилске ратне школе и корпуса за герилско ратовање“ у оквиру тек основаног одељења за одбрану.

Кенан је одобрио и препоручио њихов предлог јер се „против ватре морамо борити ватром“. У свом нацрту, искусни припадници ОСС широко су се ослонили на партизанска искуства из Југославије и резултате герилског ратовања и деловања покрета отпора. Анализирајући поједине аспекте герилске борбе и њен развој, виде се бројне подударности са експанзијом и развојем партизанског покрета у Југославији. На појединим местима, аутори се на њу директно и позивају. До стварање ЦИА долази 1947. баш уочи разлаза Тита и Стаљина, који је прошао готово непримећено.

Ипак, био је то догађај који је привукао пажњу нових руководилаца ЦИА, који на инсистирање Алена Далса одлучују да пошаљу свог првог агента у Београд у улози преводиоца. Језгро нове организације било је Одељење за координацију политике (ОПЦ), владино тајно оруђе деловања, које је формирано 18. јуна 1948. године, само десет дана пре него што ће Информбиро избацити Тита из својих редова. Не његовом челу био је обавештајац ОСС, некадашњи шеф ОСС за југоистичну Европу, Френк Визнер.

Југословенско-московска контроверза

Дан пошто је Информбиро избацио Југославију, директор ЦИА Хиленкотер шаље у меморандуму председнику Труману сажетак првих анализа у којима је запазио да ће Тито покушати да учврсти унутрашњу позицију и „пустити пипке према западу“.

Овде се указала прилика да се нешто „ућари“, па Томас Г. Кесиди, шеф Јединице за специјална поступања, 30. јуна шаље меморандум Хиленкотеру преко пуковника Доналда Х. Галовеја, заменика директора ОСО, насловљен са „Тајна пропаганда која би требало да искористи свађу између Тита и Информбироа.“

У телеграму од 18. јуна 1948. године амбасада у Београду раскол назива можда „најзначајнијим политичким догађајем у земљи од америчког признања Југославије“, и додаје како је то „предзнак могуће пукотине у совјетском блоку уколико буде допуштено да се свађа рашири.“  

Председник Труман је 1948. именовао Алена Далса на чело комисије која је требало да се бави развојем ЦИА. Далсова група представила је своје налазе Савету за националну безбедност првог јануара 1949. године.

Већ 14. јула, ЦИА ће раскол прозвати „најзначајнијим догађајем у оквиру интернационалног комунизма у последњих двадесет година“.

Стејт департмент је у септембру 1949. године припремио документ под насловом „Југословенско-московска контроверза и њене везе са циљевима америчке спољне политике“. Уз мање промене, овај документ ће касније постати извештај Савета за националну безбедност НСЦ 18/4, „Политика Сједињених Држава у погледу конфликта између СССР-а и Југославије“, усвојен 17. новембра 1949. године.

У документу НСЦ 18/4 Савет је препоручио да Сједињене Државе дозволе Југославији да набави оружје у САД... 

Важну улогу у припреми америчке помоћи Југославији играо је и Аверел Хариман. Његов саветник за Европу Џорџ Перкинс је већ у новембру 1949. предлагао да се Титу пошаље оружје, уколико би Тито то затражио, али није сматрао да ће „титоизам“ моћи свуда да се рашири.

Дописник „Њујорк тајмса“ из Београда објавио је 8. новембра 1950. разговор с британским премијером Клеменсом Атлијем. Атли је рекао да постоји потпуна сагласност САД и Велике Британије у политици према Југославији, која укључује „сву помоћ, осим рата“. Перкинс је лично посетио Београд у фебруару 1951. када се срео с Кардељом и Титом.

Гомилање совјетских трупа у сателитским државама на границама Југославије у 1950. години, истакло је Балкан као највероватнију мету даље совјетске агресије, па се регион нашао на листи глобалних кризних приоритета, одмах иза Кореје у којој се већ ратовало. У том светлу, председник Труман је затражио да се поново размотри политика према Југославији. Амерички Генералштаб је 23. августа 1950. предложио да у случају совјетске агресије Сједињене Државе треба да пруже војну помоћ, али без икаквог учешћа америчких војних снага. Југословенска влада, међутим, још није званично затражила војну помоћ.

Прва назнака добијања војне помоћи дошла је са неочекиваног места. Током друге половине 1950. године, Југославија је претрпела ужасну сушу, чије су последице угрожавале не само производњу житарица и стога и одрживе количине хране, него и способност југословенске владе да се одбрани од совјетске агресије. Сједињене Државе су, стога, одлучиле да искористе сушу ради покретања војне помоћи у оквиру програма економског опоравка.

Овај процес покрио је већи део године и кулминирао је билатералним споразумом 14. новембра 1951. године. Он је највероватније био инициран на захтев Владимира Велебита, југословенског помоћника министра за спољну трговину, изнет крајем новембра 1950. године.

Тајна мисија Владимира Велебита у САД

У разговорима које сам водио са Владимиром Велебитом, о посети САД септембра 1950. испричао ми је следеће:

 „Ја сам дошао са мојим пријатељима и колегама у Америку у септембру 1950. и остао сам све до августа следеће године. Значи, остао сам скоро девет-десет месеци. Тек онда кад смо били коначно решили питање текућег дефицита, када смо добили приличне количине пшенице и памука на дугорочне кредите, онда је тек Међународна банка пристала да с нама потпише уговор о инвестицији, о кредиту који је износио око 30 милиона долара. И ја сам потписао тај уговор негде ујесен 1951. и вратио сам се у Београд.“

У другој фази Ви сте, такође, били значајан актер у успостављању војне сарадње између Југославије и САД?

„Док сам ја преговарао с Међународном банком и покушавао да наговорим неке америчке сенаторе и конгресмене да повољно реше наше захтеве, имао сам исувише времена у Вашингтону, и хтео сам то време на неки начин корисно да употребим. Тако сам се приближио једној групи америчких политичара, на челу које је био Аравел Хариман, па Роберт Џојс  који је био заменик начелника Одељења за планирање у Стејт департменту, онда Чарлс Болен, познати стручњак за СССР и касније амбасадор у Москви. Са свима сам разговарао и питао сам их да ли постоји могућност да нам Америка лиферује оружје, које нам је било потребно за одбрану наше земље. Они су обећали да ће повести разговоре у свом Генералштабу, у свом Министарству одбране – у Пентагону. Након неколико недеља, одговорили су ми да су они принципијелно сагласни, али да би требало да се претходно споразумеју с једним југославенским официром који је добро упућен у нашу стратегију и план одбране. Ја сам то јавио Титу, и добио сам налог да се одмах вратим у Београд, на реферисање.

Кад сам стигао у Београд, позвао ме је Тито. Били су присутни Коча Поповић, Кардељ, Ранковић и Гошњак. На том састанку изнео сам резултате мојих разговора у Вашингтону. Решено је одмах да се прихвати могућност да набавимо оружје на бесплатној бази, дакле као поклон од стране САД. Договорено је да Коча Поповић пође у Америку, да буде он тај који ће са Пентагоном договарати појединости. Осим тога, Американци су тражили да им дамо листу оружја које би нама било најважније. У нашем Генералштабу је направљена та листа, а да буде ствар до краја тајна, ја сам је преводио на енглески тако да нико други не дозна шта се ту 'кува'.Ту листу сам онда предао Пентагону.“

Да ли се током разговора у Вашингтону Коча срео и са Аверелом Хариманом?

„Ја сам се редовно састајао с Хариманом. Био сам пријатељ са Џојсом, који је имао кућу близу Хариманове. Једанпут недељно било је код Боба Џојса организовано окупљање тако да су на разговоре долазили Хариман, па Фредерик Рајнхард, Чарлс Болен, Франк Виснер, који је био заменик директора ЦИА и Џозеф Алсоп, који је био познати веома утицајни амерички новинар, с којим сам такође био пријатељ. Ту смо барем једном недељно имали састанак, на коме смо претресали политичку ситуацију у нашој земљи. Тамо сам нашао људе који су са много симпатија слушали што сам ја говорио и који су били расположени да Југославију потпомогну у оквиру њихових могућности.“

Психолошки рат

Дискусије о Уговору о обавештајној сарадњи између ЦИА и УДБ-а почеле су још крајем новембра 1950. када је ЦИА била посебно осетљива на све знаке потенцијалне совјетске агресије против Југославије. Шеф Одељења за политичку координацију (ОПЦ) Френк Визнер на своју иницијативу почео је разговоре о томе са Владимиром Велебитом, након што је за то добио одобрење од Стејт департмента, Пентагона и Генералштаба. Велебит је узвратио да је „он лично за сарадњу ЦИА са југословенском тајном службом и да ће он размотрити ово питање с маршалом Титом“.

Велебит је описан као „активни учесник у редовима Титових герилских снага од 1941. до 1944.и који је окончао војну каријеру као генерал-мајор“. Затим је наведено да Роберт Џојс има у њега посебно поверење и да се на Велебита гледа као на „најистакнутијег експонента прозападне оријентације и антисовјетске политике у редовима најближих Тиових сарадника“.

После одласка у Београд, Велебит се вратио у Вашингтон средином децембра. Известио је да је Тито „у принципу“ за заједничку размену информација. Тада је сачињен уговор између директора Централне обавештајне управе Волтера Бадела Смита, који претходног октобра 1950. тек што је постао шеф ЦИА, и југословенског амбасадора Владимира Поповића. Смит (познат и као Битл), бивши начелник Генералштаба Двајта Ајзенхауера у време када је он био Врховни заповедник савезника у Европи, као и бивши амбасадор у Совјетском Савезу, био је за Трумана способан и разборит човек за ту функцију.

Сарадња је имала читав низ предности за Југославију. Када је почео разговор о овој теми, Визнер је обећао Велебиту да ће свака сарадња бити „одржавана веома блиском“.

ЦИА, а посебно Одељење за политичко планирање, могу да помогну Југославији на подручју психолошког рата. Додатно томе, ЦИА може да помогне Југославији да изгради систем комуникација са Западом који може да буде коришћен у случају да Југославија буде нападнута. ЦИА је била у позицији да снабде Југославију одређеним ограниченим количинама америчке војне опреме за обуку и тако даље. ЦИА би такође могла да из својих складишта обезбеди одређена оружја која сада недостаја и за којима постоји велика потражња.

Визнер и Одељење за политичку координацију били су у стању да понуде такву сарадњу. Према истом Меморандуму, ОПЦ је био већ веома активан у обезбеђивању одређених средстава која је Југославија желела. Визнер је нагласио да је његова организација била важна у обезбеђивању 12.000 делова за авионске моторе, школског радара, радио одашиљача, 2.000 тона новинског папира и да тренутно набавља разорни експлозив као и аутомате и муницију у мањим количинама из складишта ЦИА. Споразум је подразумевао и „формалну размену обавештајних података, првенствено војних информација“, како је сведочио први шеф ЦИА у Београду.

Прва манифестација овог споразума била је југословенска понуда совјетског борбеног авиона МиГ-15 америчкој обавештајној служби, само недељу дана пошто је споразум финализован.

Пилот са најновијим совјетским типом борбеног авиона МиГ-15 пребегао у Југославију, а југословенска страна није желела да их врати, па је обавестила Совјете да се авион срушио и да је уништен. Истовремено, нису дозволили совјетским официрима да уђу у земљу и истражују тај случај. Југословени су, међутим, предложили Американцима да преузму авион, али су инсистирали да ЦИА преузме авион.

Корејски рат тек што је почео, а Сједињене Државе су понудиле награду свакоме ко је могао да им пружи обавештења о тада најмореднијем совјетском борбеном авиону. Са југословенске стране то је био поклон и прва минифестација сарадње ЦИА и Југославије. Због тога је дошло пет пуковника, пилота који су били због тога придружени ЦИА. Они су много пута долазили и одлазили из Југославије, док нису цео авион изнели у деловима. Тако је ЦИА добила први целокупни МиГ-15 који је био произведен и који је летео.

Коча Поповић и ЦИА

Начелник Генералштаба Југословенске армије Коча Поповић допутовао је у САД у вишенедељну посету од 15. маја до 15. јуна 1951. а 23. маја је ручао и разговарао са руководством ЦИА. На састанку су били шеф ЦИА и бивши амбасадор у Москви, Волтер Бадел Смит, његов заменик и бивши помоћник шефа ОСС за Европу, Ален Далс, шеф Пропагандних и психолошких операција Френк Визнер и генерал Вилард Вајман, а са југословенске стране присуствовали су, поред Коче Поповића, Милош Шумоња и Владимир Велебит.

Директор ЦИА, Бадел Смит похвалио је Југославију и рекао да је „одлучан и храбар став Југославије у односу на СССР био је највећи ударац угледу и учвршћењу моћи СССР и знатно је ослабио положај Кремља и Информироа према сателитима“, оцењујући да је „југословенска пропагандна активност против Информбироа врло добро вођена, смишљена и ефикасна“ и закључујући да је то „велики допринос у хладном рату против СССР“.

На крају је понудио помоћ у набавци радио станица, монтирање истих и другим стварима. Директор ЦИА је навео да сарадња може да се „организује на такав начин, да остане потпуна тајна“ и предложио да се „продискутује у општим цртама евентуална сарадња на пољу тајне обавештајне службе, или да се то питање остави за посебну конференцију стручњака“.

Коча Поповић је одговорио да је добро да се размене начелни ставови у овој области, да би касније олакшали разговоре стручњацима, уколико буду потребни.

Генерал Вајман је затим представио општи оквир сарадње, истичући да је најаважнији задатак америћке обавештајне службе да открије припреме непријатеља за рат. Сарадња обавештајних служби између земаља ван руске сфере даје врло добре резултате. Амерички генерал је нагласио да су спремни да у року од 24 сата пошаљу свог главног техничког специјалисту да се састане са југословенским парњаком у циљу договора о формама сарадње и координације. Састанак би могао да се одржи где југословенској страни највише одговара, а ради очувања потпуне тајности можда би било најбоље у Западној Немачкој или Швајцарској или на неком другом месту ван Југославије.

Коча Поповић је одговорио да не може одмах да одговори на ове предлоге, али да ће усмено да реферише након повратка у Југославију.

Генерал Вајман је након тога прецизирао шта би могао да буде садржај разговора стручњака. То су степен сарадње обавештајних служби и евентуална измена докумената; договор о размени информација о југословенским операцијама у сателитским земљама, док би Американци информисали о њиховим; размена информација које доносе лица која прелазе из сателитских земаља; договор о каналима обавештајне службе; договор о форми у којој би се легализовали њихови агенти у Југославији и југословенски у САД; избор официра за везу; размена обавештења о циљевима, природи и организацији руске обавештајне службе; сарадња на пољу економске обобавештајне службе; размена фотографија разних лица за идентификовање; предлог да би најбоље било ако би Американци имали неко специјално лице за везу у оквиру њихове амбасаде у Београду, али би се тај циљ могао остварити и на другом месту ван Југославије, уколико то више одговара.

Френк Визнер је представио своје подручје рада које обухвата Хладни рат у целости, пропаганду, психолошки рат и тајне операције. Он је рекао да нема ништа посебно ново да предложи у односу на оно што су предложили Велебиту пре више месеци, али да би било олакшано постизање споразума о сарадњи, првобитни предлог је редукован. Како би показали добру вољу, учинили су оно што је у њиховој моћи у испоруци наоружања са листе „А“.

Предложио је узајамну помоћ на пољу пропаганде и психолошког рата; међусобну помоћ у састављању и растурању пропагандног материјала у правцу коминформских земаља; коришћење канала за убацивање пропагандне литературе; помоћ на пољу радио-техничке службе (радио станице, њихово монтирање и употреба); помоћ у набавкама неких артикала које војсци требају, али се тешко или веома скупо налазе на тржишту; организацију комуникација за случај нужде, ако би се у случају напада на Југославију прекинуле нормалне везе. Уз то, америчка страна жели измену идеја и тема, јер има велико поштовање према југословенској пропаганди.

Коча Поповић је одговорио да евентуална сарадња зависи од обавеза које би САД преузеле према Југославији за случај рата, додајући да је друго питање независна позиција Југославије и њена улога у политичкој ситуацији Европе, а посебно према народима сателитских земаља, управо ради њене независности, што је важно када је реч о сарадњи обавештајних служби служби, а посебно њених форми. Он је био уздржан према успостављању нових канала сарадње и успех југословенске пропаганде приписао „правилности југословенске основне линије“, а не „некој вештини“, закључујући да је отворена пропаганда кориснија од „црне пропаганде“.

Ален Далс је потврдио да је све што се предлаже „ у заједничком интересу“ и нагласио да су САД нарочито заинтересоване за све што се догађа у руској сфери како би се усвојиле правилне политичке одлуке које су могућне само када се тачно зна што се тамо дешава. Када је реч о помоћи Југославији у случају кризе, она зависи од тога да ли ће бити на време обавештавани о приближавању кризе. Далс је одговорио да коришћење постојећих организационих форми за сарадњу није могућно, јер је ЦИА према америчким законима специјална организација.

Садржаје састанака који су били посебно деликатне и осетљиве природе, дуго су скривене од јавности држали и њихови актери, иако они више нису били од важности јер се Југославија већ била распала. Тако је Коча Поповић у књизи разговора са Александром Ненадовићем сасвим прећутао сусрете са представницима ЦИА, док је Владимир Велебит у разговорима које смо водили оцењивао да је Коча био „веома тврд“ према Американцима.

Коча Поповић није поменуо још један веома важан разговор који је приликом тајног сусрета водио са командантом НАТО за Европу, генералом Двајтом Ајзехауером, при повратку из Вашингтона, 10. јуна 1951. у Паризу. Том приликом, генерал Ајзенхауер је упитао Кочу Поповића да ли би се у случају рата са СССР југословенска армије борила раме уз раме са америчком армијом која је представник демократског света, будући да је југословенска армија такође комунистичка. „Да“, одговорио је Поповић, „јер је совјетски комунизам империјалистички“. 

Седамдесете – нове иницијативе за сарадњу

Специјални саветник за питања безбедности, генерал Иван Мишковић, обавестио је Тита 4. априла 1972. да је америчка обавештајна служба преко разних канала изражавала жељу за сарадњу.

„Један важан аспект оваквих америчких напора несумњиво представљају покушаји америчких обавештајних служби (војна обавештајна служба, ЦИА, служба у Стејт департменту) да успоставе одређену врсту обавештајне сарадње са нашом обавештајном службом – за сада у првом реду на плану размене обавештајних података“, указао је Мишковић у разговору који смо водили током 2010. и 2011, и додао да су „амерички покушаји у том правцу почели пре отприлике две године“.

„Први пут су такву сарадњу индиректно понудили једном функционеру нашег ССИП за време службеног боравка у САД, концем 1970. године. Носиоци су били помоћник секретара одбране САД Ворен Натер и један функционер обавештајне службе Стејт департмента.

У току 1971. године на овом плану активније су се углавном јављали представници ЦИА и обавештајне службе Стејт департмента и то током нормалних контаката са нашим дипломатским и војно-дипломатским представницима, углавном у земљама Запада. Информације које су у тим приликама преносили већином су се односиле на опасности за суверенитет и интегритет наше земље које треба очекивати са Истока.

Кулминација оваквих америчких покушаја забележена је после 21. седнице у јесен 1971. године. Предњачили су представници ЦИА који су се у више земаља, у исто време, са истим подацима и наглашено самоиницијативно, обраћали нашим појединим дипломатским представницима и у „поверењу и хитно“ предавали податке о тобожњој вези усташке емиграције на Западу (Бранко Јелић и нова “КПХ“ у СР Немачкој) са обавештајном службом СССР.

„Важно је напоменути да су ови контакти, па и предаја информација, реализовани искључиво на америчку иницијативу, без икаквог тражења са наше стране, односно претходног договора у том смислу са нашим надлежним органима“, каже Иван Мишковић.

„Од почетка 1972. године помоћник секретара одбране САД за међународну безбедност Натер у разговорима са нашим представницима активније прилази овом питању. Нашем војном изасланику у Вашингтону у два наврата нуди да, у оквиру постојеће војне сарадње обе земље, приступимо организованој размени обавештајних података. Најављује такође да би по овом питању желео да разговара и са генералом Долничаром приликом његове предстојеће посете Пентагону и оружаним снагама САД у мају ове године. Интересује се такође ко би дошао са генералом Долничаром да по томе разговара са америчким стручњацима.  

За сада нисмо дали никакав одређени одговор.

Поред тога евидентно је да је акција САД на овом плану на одређен начин координирана и са другим чланицама НАТО па и неким нечланицама – западно оријентисаним земљама. То потврђују следећи догађаји:

– Почетком 1970. године британски војни изасланик у Београду, по захтеву Лондона, обраћа се ССНО и нуди организовану размену обавештајних података на “нижем нивоу“.

На ову понуду нисмо одговорили.

– У лето 1971. године италијанска обавештајна служба (СИД) преко нашег војног изасланика у Риму нуди успостављање организоване сарадње између обе службе.

Понуду смо прихватили да видимо шта желе и већ је одржан састанак представника обе службе. Но, ту се и стало.

– У јесен 1971. године обавештајна служба Израела – преко италијанске обавештајне службе – ставља нам до знања спремност да ступи у контакт са органима наше обавештајне службе.

На понуду нисмо одговорили.

– Од лета 1971. године на овамо интензивирани су, на иницијативу Аустријанаца, контакти нашег војног изасланика у Бечу са начелником аустријске војнообавештајне и контраобавештајне службе.

Истовремено примећује се повећани интерес обавештајне службе Швајцарске за контакте са нашим војним изаслаником.

– После 21. седнице бележимо изненадну приступачност и повећану отвореност у преношењу података од стране представника француске обавештајне службе а у контакту са нашим дипломатским органима у иностранству“, написао је Мишковић.

Контакти са усташком емиграцијом

Генерал Мишковић је посебно скренуо пажњу на случај с америчким изаслаником у Москви, генералом Самјуелом В. Вилсоном. Вилсон је био познат по својим блиским односима с председником Никсоном, Хенријем Кисинџером и Александром Хејгом, а када је окончао свој боравак у Москви, постао је директор Обавештајне агенције за одбрану (ДИА).

„Негдје почетком 1972. године почиње активније да прилази нашем војном изасланику у Москви“, навео је Мишковић. „Уступа му неке важније податке, сазнања. Заузврат није тражио као ништа више. Заинтересован је за наше оцјене о СССР-у, јер 'ми боље познајемо СССР него они'“.

Вилсон је одржавао контакте са војним изаслаником, пуковником Стевом Кривокапићем и добио је његову процену пред Никсонову посету Москви. Владе обе земље знале су за тај контакт и одобриле су га. Договорено је да се и послије одласка виде у Западном Берлину.

„Наш је став био да се контакти одржавају, јер ипак су нам користили, мање смо давали него што смо добијали. Нас је интересовала веза политичке емиграције (усташке) Бранка Јелића са СССР. Ова емиграција говори да он има подршку од СССР. Помињао је и КП у иностранству, Седлара и друге... Веза била корисна“, навео је Мишковић..

Понуда сарадње преко генерала Вилсона, поклопила се са сличним акцијама у Вашингтону преко изасланика Кокота, а касније преко Черовића у Источном Берлину. У том контакту откривена су имена америчких обавештајаца из Западног Берлина који су били у контакту са усташком емиграцијом. Мишковић је имао утисак да је Пентагон од стране Кисинџера натеран на ове потезе.

Вилсон је желео да ову везу преко Черовића искористи као званичан контакт са југословенском обавештајном службом за борбу против тероризма, „што ми нисмо могли прихватити, јер би прихватање такве везе било у супротности са ставом друга Предсједника који је рекао: ићи на контакт али не на сарадњу, размјењивати повремено текуће информације и не дозволити да то прерасте у официјелну и званичну сарадњу,“ навео је генерал Мишковић.

Он је оценио да „Американци могућности успостављања обавештајне сарадње са нашим службама придају висок значај“, али да се на другој страни „може закључити да би на такву сарадњу гледали и као на један од битнијих елемената широке стратегијске игре НАТО усмерене према Југославији.“

Мишковић је предложио да „имајући у виду потребе безбедности наше земље, а у складу са нашом несврстаном и независном спољном позицијом, у принципу би нам одговарао известан додир са најзначајнијим обавештајним службама блокова као и наших суседа.“ Али, то је оценио као „деликтно“ и да томе треба прићи „веома опрезно“ јер је питање „можемо ли у такве додире ући као равноправни партнери, тј. равноправно учествовати у оваквој 'игри' и извлачити стварне и поуздане резултате за наше потребе“. Због тога, затражио је став од Тита.

Тито је одговорио: „Не долази у обзир да се ми повезујемо по обавјештајној линији са Немачком и другим западним земљама. Такве контакте морамо одлучно одбити. То би имало тешких посљедица за нас и односе са СССР и другим земљама. Водите о томе рачуна, нарочито друг Долничар“.