Улога аустријског кардинала Франца Кенига у дијалогу Ватикана с комунистичким неверницима: Гледајући Титову слику štampaj

Када је аустријски кардинал Франц Кениг умро 2004. у 99. години, њему су приписане две заслуге за које се не зна која је већа од које, а опет, обе су узајамно повезане.

У званичном некрологу написано је да је „познато да је он омогућио папску номинацију кардинала рођеног у Пољској Карола Војтиле, који је 1978. постао папа Јован Павле II". Другу је дефинисао његов дугогодишњи саговорник и пријатељ, некадашњи аустријски вицеканцелар, Ерхард Бусек. „Без кардинала Кенига, не би био могућан крај Хладног рата", рекао је Бусек. Он није мислио само на улогу коју је папа Јован Павле II имао у окончању блоковске конфронтације, него и на самосталну улогу коју је аустријски кардинал имао много пре него што је Карол Војтила изабран  првог неиталијанског папу после много векова. 

Источна политика

Кардинал Кениг био је шампион „источне политике" Ватикана, како се назива процес приближавања и дијалога католичке цркве са комунистичким државама и грађењу мостова између Истока и Запада. Франц Кениг је ту стајао на челном месту.

Кениг је био бечки надбискуп од 1956. до 1958. године, када га је папа Јован XXIII именовао за кардинала. Играо је кључну улогу у припремама за Други ватикански сабор 1962-1965.

Под Јованом XXIII и Павлом VI Кениг је био један од великих играча у политици Ватикана. Постао је извршни орган папске „Остполитике". Био је кључан у преговорима о modus vivendi са комунистичким режимом у Мађарској - компромису који је имао много противника. Међу њима је био и кардинал Миндсенти, који је само напустио изгнанство у америчкој амбасади у Будимпешти на масовно наговарање Ватикана (и Кенига) - да започне егзил у Бечу.

Кениг је 1964. године основао Фондацију „Pro Oriente" која  требало је да преузме посебну функцију и задатак, када је екуменистички декрет Unitatis redintegratio током Другог ватиканског сабора широм отворио врата другим хришћанским деноминацијама. „Pro Oriente" био је више од саме имплементације ватиканског документа. Постао је заштитни знак за екуменски дијалог са православљем и источним православним црквама. Посетио је Београд више пута и сретао се с патријарсима Германом и Павлом.

„Pro Oriente" имао је своју групу за дијалог са Српском православном црквом. На њој су редовно били председник академик Дејан Медаковић и владика Иринеј Буловић. Имао сам прилику да будем на неколико таквих скупова на којима се вишечлана делегација СПЦ и других личности из Србије сретала и разговарала са делегацијом Католичке цркве. Кардинал Кениг је био редован на овим скуповима. Већ дуже време „Pro Oriente" је у стању хибернације, без посебних активности, ентузијазма и управе. 

Кардинал Кениг је био председник Ватиканског секретаријата за невернике, (односно атеисте, како су се званично декларисали сви чланови комунистичких партија у свету) од 6. априла 1965. до оставке 27. јуна 1980. године. 

Под Титовом сликом

До Кениговог преображаја у водећу личност дијалога са социјалистичким лагером и њиховим комунистичким руководиоцима дошло је у сасвим необичним околностима, па је Кениг као дубоки верник повремено мислио да му се доиста указало провиђење. Само што је уместо свеца указао тадашњи југословенски лидер - Тито.

Када је 1960. године умро кардинал Алојзије Степинац, југословенске власти су кардиналу Кенигу изненађујуће дале визу да присуствује његовој сахрани у Загребу.

Док се возио ка свом одредиштву, доживео је тешку саобраћајну несрећу код Вараждина, а у којој је погинуо возач аутомобила Мартин Штадлер. Пробудио се у болничкој соби у којој је био једини пацијент, а на зиду болничке собе стајао је велики Титов портрет.

Зурећи данима у Титов портрет, причао је касније кардинал Кениг, зачео је идеју да би као бечки надбискуп требало да учини више за цркве иза тадашње „гвоздене завесе" и да разговора са људима који другачије мисле од њега, и с комунистима који се декларишу као атеисти, дакле да не верују у Бога.

Наравно, одмах су се појавила нагађања да је аутомобилска несрећа намерно изазвана од југословенских тајних служби, како се Кениг не би нашао на челу процесије Степинцу, али за то није било основа. Неопрезни, страдали возач изгубио је контролу док је јео јабуку, што је посведочио тадашњи Кенигов секретар који је такође био у колима. 

Дијалог с неверницима

Свој дијалог с „неверницима" Кениг је управо почео 1963. с Титом. Затражио је да буде примљен, што је и прихваћено. Тито је био веома љубазан у сваком смислу, сећао се Кениг, и још му је обезбедио мали авион којим је летео до Београда, па онда у Хрватску и Словенију. На питања о могућностима дијалога југословенских власти и Ватикана, добио је одговор да су заинтересовани за дијалог, све док се Ватикан не меша у унутрашњу политику. Када је питао председника Словеније да прецизира шта то значи, може ли рецимо да оде у школу и да каже како поред марксизма постоје и други погледи на свет? „Онда је можда боље да предајете математику", стигао је одговор.

Тито и кардинал Кениг састајали су се више пута. Водили су разговоре о стању у Европи и свету и односима Ватикана према светским и европским процесима.

Кениг је хвалио Титову релативно толерантну политику према верским заједницама у Југославији и истицао да је Југославија велики изузетак у комунистичком свету. На сусрету у Шенбруну 1967. Тито је учинио гест који је често иначе чинио: понудио је кардиналу цигару да заједно пуше за време разговора. Кардинал је узео цигару, али је није запалио, већ ју је поклонио свом секретару Јоханесу Хуберу који је недавно открио да се та цигара као сувенир још увек налази код њега.

Тито је био веома заинтересован за мишљење Ватикана о догађајима у свету, а посебно о односима са Совјетским Савезом. А имао је шта да чује. 

Ватикан и СССР

Година 1963. била прекретница у ватиканској „источној политици". Година дана раније почео је Други ватикански сабор. Папа Јован XXIII  је почетком марта први пут примио у приватну аудијенцију у Ватикану представника Совјетског Савеза, Алексеја Аџубеја, главног уредника владиног листа „Известија". Аџубеј је дошао у Ватикан по налогу свог таста Никите Хрушчова.

У току овог разговора постала је очигледна скоро драматична промена. Аџубеј је Папи понудио обнављање контаката, а тиме и дипломатских односа са Совјетским Савезом. Јован XXIII није одбио овај напредак, већ га је успорио. Папа није желео да отуђи конзервативце ни на једној страни. Уместо тога, понтификс је саветовао да се поступа „по фазама" у интересу обе стране. Али, овим је отворен пут за нови почетак.

Одмах после ове посете, упутио је енциклику „Pacem in Terris", која је можда најпознатија посланица једног папе у 20. веку. Она је стигла до адресата који обично нису читали саопштења из Ватикана. У периоду који је уследио, енциклика је напредовала и постала често цитирана и инспиративна основа за разговоре између Ватикана и совјетске државе.

Папа се обратио „свим људи добре воље", верницима и неверницима, јер Црква мора да гледа на свет без граница и „блокова", без привлегија ни за Исток ни за Запад. Папа је позивао све да траже оно што уједињује, изостављајући оно што раздваја. 

У свету у којем је доминирао Хладни рат и подељеност између капитализма и социјализма, папа је позивао на темељну вредност мира. У тим априлским данима 1963. године, када је енциклика изговорена, „кубанска криза" била је на врхунцу: руски атомски пројектили на Куби били су спремни за напад на Сједињене Америчке Државе, исто тако и америчке атомске бомбе у Западној Еуропи већ су имале на нишану циљеве у Совјетском Савезу, а дипломати Ватикана су журно водећим политичарима онога времена носили енциклику „Pacem in Terris". 

Између блокова

Политику дијалога наставио је његов наследник Павле VI за чије време је 1965. окончан Други ватикански сабор. Милански надбискуп из Бреше Ђовани Батиста Монтини, који је имао искуства са куријом, такође је наставио сабор. Као део ватиканске „источне политике" Павле VI је под одређеним условима био чак и за аудијенцију Никите Хрушчова, што, међутим, више није било могуће због развлашћења шефа КПСС 1964. године.

Односима са Совјетским Савезом, водећом силом социјалистичког лагера, с правом су придавали изузетан значај сви они у Ватикану који су за њих били задужени. Контакти са совјетским руководством наставили су да се развијају и редовно су их неговале обе стране. Понекад су вођени и на високом политичком нивоу.

Крајем јануара 1967. два формална шефа држава први пут су се састала у Ватикану. Папа Павле VI примио је  у приватну аудијенцију председника Врховног совјета, Николаја Подгорног. Током овог разговора постао је јасан концепт ватиканске „источне политике". Павле VI желео да притекне у помоћ Католичкој цркви, њеним верницима и угроженом свештенству, као и да преузме одговорност за поштовање људских права, да се супротстави егзистенцијалној претњи светском миру и да искористи моралну моћ Ватикана да ублажи напетости и посредују између блокова.

Иако контакти између Совјетског Савеза и Ватикана никада нису били институционализовани, никада нису прекинути. Почетком 1970-их, Москву је посетио надбискуп Казароли, који је од 1967. био „министар спољних послова" Ватикана. Повод је био потпис Ватикана на Уговору о неширењу нуклеарног оружја. У сусрету са председником Савета за верска питања Владимиром Кудојеровим, шеф дипломатије Ватикана повезао је решавање верских питања и политику попуштања. Верска слобода је једно од људских права. Тек када се ово право одобри, постојаће могућност светског дијалога између религија, а тиме и између култура.

Овај аргумент такође илуструје промену у политици Ватикана у вези са Другим ватиканским концилом. Раније је Рим слободу Католичке цркве схватао само под „слободом вероисповести" - након тога је Курија отворила хоризонт значења у смислу слободног вршења вероисповести уопште.

Почетком 1970-их, Ватикан је успео да забележи  пораст свог значаја као моралног ауторитета у међународној политици. С једне стране, Кремљ је критички посматрао овај развој догађаја. С друге стране, контакти са Римом би такође могли бити корисни из перспективе Москве, зато што је понуда Ватикана отворила канал комуникације према Западу, који је био неопходан не само за економску стабилизацију.

Концепт ватиканске „источне политике" потврђен је улогом Рима у сусрет Конференцији за европску безбедност и сарадњу (КЕБС). Од средине 1960. Ватикан је поново деловао као посредник којег траже оба блока моћи у дискусији око одржавања међународне безбедносне конференције. Учешће Ватикана у процесу КЕБС био је одлучујући догађај: после више од 150 година, папска држава је поново учествовала на међународном самиту са правом гласа. 

Политички бискуп

У Аустрији о Кенигу постоји клише. То је клише кардинала блиског народу који је увек свима био драг; народног епископа, који је увек био смирен и никада није изазивао противнике; љубазног црквеног оца, којег су његове овчице увек и безрезервно волеле. 

Истина је супротна. Франц Кениг је многима био крајње непријатан, многима је био противник, скоро непријатељ, и често је деловао предалеко свом црквеном народу; превише интелектуално; тешко. Јер једна ствар коју он дефинитивно није био: човек за сва годишња доба. Он није био популиста унутар цркве.

Био је политички бискуп, политички кардинал. Наравно, не у смислу партија - већ у смислу политичке линије коју је одредио папа; у смислу политике која је увек била контроверзна.

Тако је 1958. године, Кениг је у сарадњи са папским нунцијем Делапијаном положио камен темељац за компромис конкордата између Ватикана и Аустрије с којим су могли да живе прилично добро од 1960. године.

То није било нимало лако. Да би се постигао компромис, требало је да се разговара са онима који су били на другој страни. А то је била Социјалистичка партија Аустрије и њен вођа Бруно Крајски. Оно што се данас у Аустрији величанствено назива „помирење" био је - вешт, успешан - политички чин, успешна потрага за дипломатским разумевањем. Партија Бруна Крајског је знала како да то искористи - док су противнички „народњаци" били веома сумњичави према Кенигу. 

Смрт септембарског Папе

Због овога, Кениг је постао „црвени кардинал". Тако је постао непријатељ за разне католичке мрачњаке који су га претворили у „слободног зидара највишег ранга".

Након смрти Јована Павла I - „септембарског Папе", како су га звали по томе колико је седео на трону Светког Петра, од 26. августа до 28. септембра 1978. - многи чланови Конклаве били су у стању емоционалног шока. Сматрали су кардинала Луцијанија „божјим изабраником", како је кардинал Бејсил Хјум говорио о њему на крају прве Конклаве, а затим је тако брзо напустио сцену - све то је нехотице поставило једно питање: „Шта Господ мисли под овим?"

Смрт Јована Павла I, подсећао је кардинал Јозеф Рацингер, каснији папа Бенедикт XIV, натерала је чланове конклаве да призивају своју савест: „Шта је Божја воља у овом тренутку? Били смо убеђени да је избор Луцијанија испуњење воље Господње, а не обичан људски чин... и ако је после месец дана умро, онда Господ жели да нам нешто каже".

Кардинал Вилијам Баум сматрао је смрт Јована Павла I „поруком Господњом, и то прилично необичном... Интервенишући на овај начин у земаљским догађајима, Господ је желео да нас нечему научи".

Забуна у којој су се налазили кардинали дала је другој Конклави, по речима истог Баума, „изузетно побожан и дубоко духован карактер", за разлику од прве, августовске, са његовим брзим и безболним избором Албина Луцијанија. Шок изазван „септембарским папством", које је тако нагло и неочекивано окончано, створио је предуслове да се „ради нешто ново", био је уверен кардинал Рацингер.

Немогућност избора једног од италијанских кандидата била је непосредан изговор за оно што је раније изгледало незамисливо. Невероватан исход друге Конклаве могао би се објаснити чињеницом да се она одвијала у условима када су кардинали осећали обавезу да одговоре на захтев да ураде нешто ново, нешто другачије, нешто смело.

Папа с оне стране Гвоздене завесе

Верујући да ће избор папе - представника земље иза „гвоздене завесе", помоћи да се прекине „менталитет подела" који је владао у свету после Другог светског рата, Франц Кениг био је одлучан да убеди своје колеге да би требало изабрати не само Папу који није Италијан, него Папу који долази с друге стране „гвоздене завесе", пољског кардинала Карола Војтилу.

И ту се намеће друго питање: зашто, заправо, Карол Војтила?

Кардинал Кениг стигао је на састанак одлучнији него икада да инсистира на неиталијанском папи. Дан пре отварања Конклаве, у разговору са својим старим пријатељем, пољским кардиналом Вишинским, Кениг је упитао:

„Конклава ће се отворити сутра. Кога сматрате најпогоднијим кандидатом?

Примас је признао да нема јасан одговор на ово питање. Кениг је наставио:

„Можда ће Пољска представити свог кандидата?"

Вишински је узвикнуо: „Господе, хоћеш да кажеш да морам да идем у Рим? Ово би био тријумф за комунисте".

„Не, не ти", узвратио је Кениг. „Али има још један..."

Примас га прекину: „Не, не, премлад је, нико га не познаје. Никада неће бити папа..."

Примасови аргументи нису убедили Кенига. По његовом мишљењу, Вишински је потценио чињеницу да је Војтила, иако млад, већ постао велика међународна личност у Католичкој цркви. 

Папа Војтила

У почетку је реакција била прилично хладна, али је постепено Кенигов необичан предлог почео да делује мање застрашујуће од ћорсокака са двојицом Италијана који су тада били у игри. Афрички кардинали, забринути због недостатка доктринарне јасноће, видели су Војтилу као страственог проповедника који је доследно бранио одлуке Другог ватиканског концила. Он није био штићеник Курије, што је изгледало веома привлачно онима који су сматрали да је неопходно одступити од традиционалних метода црквеног управљања.

Војтила је био снажна личност са задацима јавног политичара, а то се није могло занемарити ако се подсетимо позитивне реакције јавности на кратко папство Јована Павла I. И на крају, дошла је под лупу „источна политика" Павла VI чији је Кениг био најизразитији представник.

Војтила је као краковски надбискуп углавном сумњао у исправност изабране стратегије, а њене дипломатске успехе сматрао илузорним. Кениг није обратио пажњу на ове разлике, а требало је. Па ипак, управо је „источна политика", лишавајући Свету Столицу њеног главног оружја - солидарности са Западом, што је била најважнија карактеристика позиције Ватикана у читавом послератном поретку - омогућила избор папе због Гвоздене завесе.

Упркос томе што је управо Кениг снажно и успешно лобирао у конклави да Карол Војтила постане папа, Војтила је по старом обичају то „заборавио" и одмах након што је постао папа удаљио Кенига из свих ватиканских служби, јер се није слагао с његовим виђењем политике Ватикана према Истоку. Војтила је видео да се комунизам љуља и сматрао је да с комунистима треба разговарати тек након њиховог слома. То је било супротно мишљењу кардинала Кенига који није чекао, него је 60-их и 70-их година прошлог века отварао дијалог Истока и Запада и бројним посетама источноевропским земљама давао нов импулс црквеном, политичком и општељудском дијалогу, у чему је у Риму имао подршку кардинала Агостина Казаролија.

Ипак, Војтила се два пута срео с Горбачовим и закаснело прихватио Русију, изјављујући да „Европа треба да дише на оба плућна крила, и Западним и Источним". До тога се још није стигло. Европа за сада углавном има упалу плућа.