Џорџ Кенан, хладноратовски стратег и амбасадор у Београду: Дипломата који је гледао пола века унапред štampaj

Своју књигу Господин X - Кенан у Београду 1961-1963 написао сам када сам уочио да о личности Џорџа Кенана и његовој идеји „обуздавања" (containment) - која је била основ америчке хладноратовске стратегије и тако пресудно обликовала свет и борбу две суперсиле широм света, од САД преко Кине до Русије - постоји огромна литература, а да на целом подручју некадашње Југославије не постоји ништа систематично написано о њему, упркос чињеници да је Џорџ Кенан службовао као Кенедијев амбасадор у Београду.

Још више било је чудно да чак ни други том Кенанових Мемоара, у којем он сâм пише о времену свог службовања у Београду, никада није преведена, мада је, рецимо, доста рано преведена прва књига његових сећања. Ни остала Кенанова дела нису била боље среће. Човек који је изазивао општу пажњу у свету био је прећутан у тадашњој Југославији, упркос томе што је, захваљујући времену амбасадоровања у Београду, био свима на дохват руке. Али и више од тога. Он је био и амерички креатор хладноратовске Југославије, земље на пола пута између капитализма и комунизма, хибрида Истока и Запада.

У част некадашњег америчког амбасадора у Београду, Џорџа Фроста Кенана, пре неколико дана откривена је спомен-плоча на згради бивше америчке амбасаде у Улици Кнеза Милоша.

Кенан је у Београду провео од 1961. до 1963, али већ тада је био водећи амерички спољнополитички мислилац. Њему приписују да је „изумитељ" Хладног рата, што он никада није прихватио, нити је одобрио његове форме. Али, он је сигурно био тај који је дефинисао америчку хладноратовску политику према тадашњој Југославији и омогућио јој да „има властити пут" и „социјалистичко уређење са својим ликом". 

Добро дошли, друже Царе

На свечаности у Београду 12. јуна говорио је Кенанов син, Кристофер Кенан, који је као дете боравио у овој амбасади и описао своје сећање на колону у којој је био етиопски цар Хајле Саласије, а која је пролазила улицом Кнеза Милоша током одржавања Прве конференције несврстаних у Београду 1961. године. Била је то чувена посета етиопског суверена Фабрици трактора у Раковици када му се збуњени председник Радничког савета обратио тек скованим империјално-пролетерским поздравом: „Добро дошли, друже Царе!"

Кристофер Кенан је градоначелник малог града у околини Њујорка. Његова сестра Џоан наставила је стазама свога оца, па је постала признати стручњак за Русију. Недавно је објавила књигу Кћерка Хладног рата.

„Сви ми који смо имали привилегију да служимо у дипломатији Америке свесни смо доприноса Џорџа Кенана и онога што је учинио за нашу земљу, као и за односе наше земље са земљама широм света", рекао је актуелни амерички амбасадор Кристофер Хил. „Посебно ми који смо имали част да служимо у америчкој амбасади у Београду, да следимо његов пут и идемо његовим стопама."

Београд је тако постао једини град у свету који је обележио службовање и боравак ове велике личности америчке и светске дипломатије чије дело и мисао су итекако савремени. Као и све велике идеје, и Кенанове и даље инспиришу на распаве, полемике, одобравања и неслагања.

Његова дуга каријера у дипломатији била је пуна контрадикторности. Стаљин га је прогнао из СССР, али судбина је хтела да Стаљинова кћерка, Светлана Алилујева, након што је пребегла у Сједињене Државе, у чему јој је Кенан одлучујуће помогао, постане његова готово усвојена кћерка. 

Велика Кенанова стратегија

У кратком периоду на почетку Хладног рата, његове идеје о Совјетима помогле су да се формира неодређени став твораца политике у Вашингтону. Прво чувеним Дугим телеграмом, који је указивао на експанзионистичке амбиције Кремља, а онда научним радом објављеним и анонимно - потписаним са „X" - Кенан је формулисао „стратегију обуздавања" која је у Вашингтону прихваћена с толиким одушевљењем да га је то убрзо навело да почне да се мигољи и удаљава од ње.

Треба рећи да је овај текст открио и аутора убедио да га објави, тадашњи главни уредник часописа Foreign Affairs, Хамилтон Фиш Армстронг. Хенри Кисинџер је о њему рекао: „Кенан се највише приближио томе да постане аутор неке дипломатске доктрине у свом добу, више него иједан други дипломата у нашој историји".

Због тога не прође ни дан а да неко од америчких стручњака или политичара не пожели нову „велику стратегију" која би дала одговоре на питања о данашњем америчком положају у свету, попут оне коју је пред почетак Хладног рата формулисао Џорџ Кенан, или се не запита шта би данас Кенан, као највећи ауторитет за руска и источноевропска питања, препоручио да се ради у руско-украјинском сукобу? Све то је само још једна потврда Кенанове дипломатске величине, али и сведочанство о одсуству жеље и слуха да се следе његови савети.

Наиме, читаво Кенаново деловање иде насупрот факторима који су довели од избијања ове глобалне кризе која ће, по свему судећи, из корена да промени свет који смо до сада знали. Кенан јесте творац „стратегије обуздавања" Совјетског Савеза, али је увек био противник милитаризације те стратегије коју је извео његов наследник у Стејт департменту Пол Ници. 

Кенан и НАТО

Кенан никада није веровао да ће Совјетски Савез да нападне западну Европу у време Хладног рата. После окончања Хладног рата, био је отворени и снажни противник проширења НАТО на исток. Био је присутан на стварању НАТО-а, али целог живота био је противник његовог настанка и развоја, као што је био против и као директор Одељења за политичко планирање 1948. године. Зашто? Јер НАТО је подразумевао трајно подељену, милитаризовану Европу и стварање Западне Немачке као трајне државе, што не би оставило места за било какво дугорочно решење са Русима за које је мислио да је могуће. Изашао је у јавност својим предавањима на Би-Би-Сију средином 1950-их када је позвао на неутралну, уједињену, демилитаризовану Немачку.

Са овом позадином, видимо зашто је Кенан био толико згрожен ширењем НАТО-а на исток 1990-их. Постојале су две опције које су искључивале једна другу: проширење НАТО-а на исток или интегрисање Русије у Запад. Кенан је желео ово друго - да пронађе начине да се Русији отворе врата у европски свет.

Питања која је имао са НАТО-ом све време - његово милитаризовано размишљање, тенденција да се Русија демонизује као „непријатељ", изражена склоност да се размишља у смислу војне моћи уместо темељних питања - све то је подразумевало неспособност САД да буду отворене према новим историјским могућностима за другачији однос између Русије и Европе.

„Ширење НАТО-а била би најсудбоноснија грешка америчке политике после Хладног рата", написао је Кенан 1997. године. „То би запалило националистичке, антизападне тенденције у руском мишљењу, вратило би атмосферу Хладног рата у односе Истока и Запада и учинило много тежим, ако не и немогућим, постизање даљег смањења нуклеарног наоружања."

Управо то се и десило.

Стога је Кенан желео да НАТО, ако још увек треба да постоји након пада Берлинског зида, буде систем који би на неки начин укључивао Русију, а сигурно не да, чак и имплицитно, циља на њу као на будућег могућег непријатеља. „Зашто би се, уз све могућности које је створио крај Хладног рата, односи Истока и Запада усредсредили на питање ко би с ким био у савезу и, подразумевајући, против кога у неком замишљеном, потпуно непредвидивом и најневероватнијем будућем војном сукобу", питао је Кенан. 

Специјалан третман Југославије

Никоме другом до Кенану припада заслуга за дефинисање посебног и изузетног положаја комунистичке Југославије све до њеног нестанка. Кенан ће бити и амбасадор у Југославији од 1961. до 1963. када ће је напустити, згрожен неразумевањем вашингтонске бирократије, али ће пре тога, на положају амбасадора, речју и делом показати готово поетско дивљење према земљи којој је креирао судбину, сасвим другачију од оне коју је она на почетку могла да има.

Он је био амерички креатор хладноратовске Југославије, земље на пола пута између капитализма и комунизма, хибрида Истока и Запада. „Југославија је била за мене једно од најбогатијих искустава испуњених задовољством, најзахвалније од свих личних искустава која сам имао у дипломатском животу", писао је Кенан. „Ово је великим делом проистекло из природе земље, релативно срећним околностима и окружења у којем сам обављао свој посао."

Службујући у Југославији почетком шездесетих доживео је успон и пад, усхићење и разочарање. У то време амерички однос према Југославији погоршан је до најнижих тачака, мада је Кенан целокупним својим деловањем настојао да ојача што је више могућно њену улогу у комунистичком свету.

Југословенски председник Тито, коме је Кенан приступио с највећим поверењем, изиграо је америчког амбасадора на Првој конференцији несврстаних 1961. Када се чинило да је катастрофа потпуна, Кенан се опет ставио у одбрану Југославије у америчкој јавности и пред америчким сенаторима и конгресменима, бранећи њен статус најповлашћеније нације. А када није у томе успео, поднео је оставку због недовољне америчке подршке Југославији, што је вероватно амбасадорски потез без преседана. 

Идеолошко сузбијање

Он лично одбијао је сваку врсту своје заслуге која му се приписивала у формулисању хладноратовске конфронтације, тврдећи да он никада није ни помишљао о војном садржају „обуздавања" који се претворио у бесомучну и бесмислену трку у атомском наоружању, а најмање да је о томе било речи у његовом прекретничком чланку који је потписао као „X". У тренутку када је Кенанова идеја о „идеолошком сузбијању" совјетског утицаја трансформисана у милитаристичку акцију коју је креирао Кенанов наследник на месту шефа Одељења за политичко планирање Стејт департмента Пол Ници у директиви NSC 68, Кенан се повукао из дипломатије и отишао на Принстон.

Био је јавно против стварања НАТО-а и против неутронске бомбе. Као и већина аутора великих проналазака и великих идеја био је крајње разочаран судбином коју је задесила његову стратегију. У деценијама које су следиле, Кенан ће, као и творци атомске бомбе, покушати на све начине да сузбије разорне потенцијале свог дела. Југославија му се чинила као идеална пукотина настала из гриже савести, шанса којој треба дати прилику у том суровом свету.

Кенан је био први који увидео значај раскола Тито-Стаљин, први који ће му дати најпре опрезну оцену, а потом сагледати све дугорочне потенцијале тог потеза који ће у неку руку постати реално, стварно и постојеће решење за Кенанове фрустрације поводом свих могућности конфронтација Запада и Истока које су извирале из доктрине коју је он осмислио. Југославија се указала као излаз из немирних и непроспаваних ноћи, као доказ да ствари нису непоправиве и да образац коегзистенције и попуштања већ постоји. То је била „wedge strategy" (стратегија клина) коју су следиле Сједињене Државе с Југославијом у центру Европе. 

Раскол Стаљина и Тита

Упркос његовим ранијим размишљањима, Кенанов одговор на расцеп између Тита и Стаљина испрва је био врло опрезан. До њега је дошло је без икаквих акција Запада и чак без његовог знања. Али његово постојање, како је рекао Кенан, представљало је „потпуно нови проблем": како да се обликује политика према „комунистичкој држави ослоњеној на базу совјетских организационих принципа и већим делом на совјетској идеологији, а која је ипак независна од Москве". Свака акција коју би предузела администрација, писао је, „може створити важан преседан за будућу политику, пошто Титов пример може изазвати даље дислокације унутар источног блока. Позиција коју су заузеле Сједињене Државе може помоћи и да се одреди да ли ће неки од сателита следити Титов пример, а да он истовремено остане на власти."

Ако Запад буде сувише хладан према Титу, Совјети би то могли да искористе да покажу да комунистичке државе немају други избор до да остану у њиховом блоку, упозоравао је. Међутим, потез Запада којим би се пригрлио Тито могао би да подрије његову позицију међу следбеницима у Југославији и да изазове „снажну и оправдану критику у тој земљи", навео је Кенан. „Стејт департмент и његово особље морају стога да примене крајњу обазривост у погледу Југославије. Политика администрације биће да поздрави стварно појављивање Југославије као самосталног политичког субјекта и да не дозволи да унутрашња комунистичка природа режима омете нормалан развој економских односа између Југославије и Запада, под условом да је она вољна да усвоји лојалан и кооперативни приступ у њеним међународним односима."

Иако је ово више представљало одговор у стилу „чекај и види" него експлицитни став о стратегији клина, Кенан је свој политички извештај (PPS 35) засновао на претпоставци да је у Југославији „нов фактор са фундаменталним и дубоким значајем уведен у светски комунистички покрет тиме што је показано да се Кремљу успешно може супротставити један од његових приврженика."

Могућност одметања

Кенан је био сигуран да ће „могућност одметања" од сада бити на уму и другим комунистичким лидерима. Његов документ, који је у јулу постао извештај Савета за националну безбедност број 18 (NSC 18), установио је политику коју ће Сједињене Државе следити у периоду непосредно после раскола између Тита и Стаљина.

Уз повремене модификације и све чешће експлицитне дефиниције разбијачке вредности „титоизма" и његовог места у „стратегији клина", његови извештаји усмеравали су америчко-југословенске односе у следећих неколико година.

Труманова и Ајзенхауерова администрација показале су спремним да повећају помоћ Југославији и, углавном, нису заузврат тражиле никакве веће уступке. Међутим, потреба да Југославија искаже „лојалан и кооперативан приступ" остала је и даље битна компонента политике пружања помоћи. Неуспех Југославије да испуни та очекивања, заједно с америчком решености да на томе истраје, често је угрожавала стратегију клина.

„Нисам сигуран да ће се титоизам проширити у Европи. Али, готово сам сигуран да ће се проширити у Азији", упозоравао је Кенан. Он је предвидео да за неколико година Совјетски Савез неће бити кадар да контролише комунизам у Кини. „Људи у Кремљу изненада ће открити да је тај флуидни и суптилни оријентални покрет, који су држали као мало воде на длану, полако исцурео кроз њихове прсте, и да није остало ништа осим церемонијалног кинеског наклона и учтивог и недокучивог кинеског осмеха", рекао је Кенан у говору на Војно-поморској академији у октобру 1948. године. 

Пораз кремаљског мита

Анализирајући стање у Југославији на месту директора Штаба за политичко планирање, Кенан је у фебруару 1949. отишао још један корак даље. Он је препоручио да Сједињене Државе ублаже контролу извоза чак и ако Титов однос према Западу „само мало омекша". Тито је успешно пркосио Кремљу и „у очитом је интересу Сједињених Држава да ‘титоизам' настави да постоји као ерозивна и дезинтегративна снага која делује у сфери моћи Кремља".

Тито је јасно деловао у прилог наших интереса, констатује Кенан, тако што је нападао „совјетски империјализам" у оквиру самог система: „То је вероватно наша најдрагоценија предност у борби да се ограничи и ослаби руска експанзија." Било је изузетно важно да Тито демонстрира, „на његов властити комунистички начин", да једна источноевропска земља може да се отргне контроли Москве и у томе успе. Његове делатности ће у будућности уливати наду другим сателитима и он може даље приближити Југославију Западу.

Да би се ти циљеви постигли, Кенан је препоручио да Сједињене Државе испоруче Титу материјале који не могу да угрозе америчку безбедност: „Стејт департмент или Министарство трговине би дозволило испоруке раније забрањене муниције и других војних добара, а трговина би била у складу са спољнополитичким обзирима које ће поставити државни секретар."

Све би се то спровело на „тих и рутински" начин, осим ако јавност не уочи радикалну промену политике. „Ако се ипак појаве критички коментари, влада би указала да испоруке роба Југославији, којим она добија стратешке сировине, и ублажавање трговинских ограничења не значи и одобравање Титовог режима."

Тито је, сматра Кенан, успешно победио „кремаљски мит" и „ефективно уништио бајку о несаломивости Стаљина". „Тито контролише око 15 милиона промрзлих, гладних, жедних и очајних људи од којих већина мрзи комунистички систем, без обзира да ли је он домаћег или московског порекла. Те масе ће подржати Тита против Москве и Коминформа, али не и против Запада. Тито и његови другови то потпуно схватају", оцењује Кенан.

Он додаје да је Тито „бриљантно играо у нашем интересу, водећи успешно и ефективно напад изнутра, из комунистичке породице, на совјетски империјализам", одговарајући тако онима који су захтевали да се изврши притисак на Тита да почне примену „политике људских права и слобода" и „попусти контролу његове полиције".

Кенан је сматрао да би то служило слабљењу његовог положаја и „пружило низ могућности снагама Коминформа и његових агената да поткопају Титову моћ и свргну га с власти". 

Пример успешног и напредног комунисте

Све у свему, Кенан је тражио да се Запад уздржи од даљег притиска на Тита. „Ако би Титов режим требало да се распадне у хаосу и економском расулу, можда зато што чини уступке као резултат притиска Запада, Коминформ би тако могао да ликује над страшном судбином оних који дезертирају из Москве. Тито за сада мора да буде пример успешног и напредног комунисте домаћег порекла, који је у стању да очува националну независност своје земље", формулисао је Кенан.

Овај принцип ће остати, уз мање или веће модификације, константа америчке политике према Титу све док је био на политичкој сцени. Уместо идеолошких концесија, Кенан је препоручио да САД помогну Титу, а да се заузврат затражи окончање његове подршке устаницима у Грчкој. „Требало би му ставити до знања да САД нису спремне да помогну у обнови и изградњи југословенске економије све дотле док његова влада подржава устанак против слободно изабране владе земље која је чланица УН и коју војно помажу Сједињене Државе", нагласио је Кенан.

Када се поставило питање да ли је потребно од Тита тражити политичке уступке, Кенан образлаже да би захтевање политичких уступака могло само да погорша стање југословенске економије, те, да би, ако Тито и пристане на уступке, на унутрашњем југословенском плану то неповољно утицало на његову позицију.

Кенан иде тако далеко да тврди како би било у најбољем интересу Сједињених Држава да допусти Титу да остане „ортодоксни комуниста како би се предупредила совјетска пропаганда". Он разлаже да „уколико је оно што желимо као крајњи циљ ослобођење Источне Европе", онда би указивање да Титов пут значи очување националне самосталности и повећање благостања, свакако помогло у остварењу замишљеног.

Кенан је убеђен како би допуштање Југославији да на унутрашњем плану остане комунистичка земља показало другим источноевропским земљама како Сједињене Државе теже првенствено њиховој самосталности од Совјетског Савеза, а не промени њихове унутрашње идеологије. Стејт департмент сматра зато да од овог нема бољег начина да се другим источноевропским земљама прода „титоизам".

Пут у Београд

Када је јануара 1961. постао председник, Џон Кенеди је понудио Кенану да изабере амбасадорско место - или у Пољској или у Југославији. Пошто је Кенан проучавао српскохрватски језик, истраживао средњевековну Србију и овладао компликованом југословенском мешавином језика, вера и народа, природно је више тежио ка Београду. Академску каријеру на Принстону привремено оставио је на страну и прихватио постављење у Југославији.

Кенаново именовање за амбасадора у Југославији било је значајно представљено у магазину Тајм, заједно са новопостављеним амбасадорима у Јапану и Индији, Едвином О. Рајшхауером и Џоном Галбрајтом. На насловној страни 12. јануара 1962. Тајм тако доноси профиле нових америчких амбасадора у Јапану, Југославији и Индији. Ова постављења део су испуњења Кенедијевог предизборног обећања да ће за амбасадоре наименовати „најталентованије" Американце.

Стављање Кенана као амбасадора у малој, социјалистичкој, несврстаној балканској земљи у исти ранг са амбасадорима у Јапану и Индији указује колико је Југославија била од значаја и колико је Кенедијева администрација била опредељена за изградњу јаких веза с Југославијом.

Председник Кенеди и Мекџорџ Банди, председников саветник за националну безбедност, имали су пуно поверење у Кенана. Били су лично заинтересовани за његове извештаје из Београда па су се сусрели с Кенаном пре његовог одласка како би продискутовали ситуацију у Југославији. У суштини, Кенан је у Београду требало да обезбеди узајамно корисне односе Сједињених Држава и Југославије и ојача југословенску независност од Совјета, као и да оснажи амерички утицај на Балкану. 

Стварање несврстаних

Година 1961. када Кенан долази у Београд, била је трагична за самопоуздање и престиж Американаца. Прво су у априлу Совјети победили у трци у космосу. Онда је уследила америчка катастрофа на Куби и инвазија у Заливу свиња, у лето је почела Берлинска криза која је кулминирала подизањем Берлинског зида у ноћи између 13. и 14. августа, а Совјети су најавили обнављање нуклеарних проба. Прву су обавили управо на дан почетка окупљања несврстаних у Београду, да би до краја октобра спровели више од 30 нуклеарних проба.

У таквим околностима, САД нису желеле да совјетски утицај превлада у неутралним земљама које су се окупљале у Београду. Америчка администрација је иницијално била више против него за одржавање конференције. Стејт департмент је формулисао политику „даље руке" (hands off)- неке земље је активно одвраћао од учешћа, а председник Кенеди је одбио да пошаље поруку скупу и тражио је игнорисање догађаја у америчким медијима.

До почетка конференције напуштене су све ове тачке, осим последње, великим делом захваљујући Кенановом личном напору који се ослонио на Титова обећања да у свом излагању неће имати антиамерички тон.

Али када је чуо Титово обраћање, Кенан је саопштио да је његов говор о Берлину и совјетским нуклеарним пробама „дубоко разочарао западне посматраче укључујући и мене самог" и да у њему „нема ни једне речи коју сâм Хрушчов не би написао", као и да је лично „погођен Титовим схватањем".

Оптуживао је Тита да он и његови другови нису били свесни „колико је увредљив и неприхватљив за западне уши комунистички немушти језик којим су научили да се служе, са својим бескрајним клеветањем и бестидним бојењем свих политичких догађања."

Још важније, Кенан закључује да таква југословенска реторика „потврђује моје уверење да нас озбиљне разлике у виђењу света раздвајају, јер лоши темељи доводе у опасност било какав континуирани покушај успостављања дугорочног програма једносмерне економске помоћи и сарадње."

„Смисао говора председника Тита налаже ми да схватим како су сви моји напори и све моје наде били узалудни", сумирао је Кенан своје мрачно расположење. „Не могу више да будем одговоран тражећи од моје владе да сачека или да се нада у било какве промене у југословенској политици... Дужност ми је да признам и исповедим се мојој Влади, да није било никаквог одговора на разнолико деловање којим сам покушао да постигнем већу сагласност с југословенском Владом кад је реч о значајним међународним питањима; а сада, колико видим, приступ овде је такав да нема већег разумевања наших позиција и нема већег поверења у нас него што је то био случај пре него што ће садашња администрација преузети Вашингтон." 

Тужан и казнени дух

Неколико месеци Кенан није желео никакве контакте с Титом, све до заједничког присуства на пројекцији филма о лету америчког космонаута Џона Глена у васиону, када су односи нормализовани.

У тим тренуцима постављало се питање помоћи Југославији у пшеници, а неколико месеци касније запрећено је укидањем статуса најповлашћеније нације, против чега је Кенан иступио. Уверен да ће питање бити решено у разговорима између администрације и сенатора, Кенан се крајем јула 1962. вратио у Београд.

Све је било мирно док 27. септембра поподне није зазвонио телефон из Вашингтона. Помоћник државног секретара за односе с Конгресом обавештавао је амбасадора у Београду да су се Сенат и Конгрес усагласили да укину Југославији статус најповлашћеније нације и да ништа не може више да се учини да се то одложи или спречи. Једини начин, по Кенановом мишљењу, да се та акција предупреди или спречи, јесте да се он лично обрати председнику Кенедију са захтевом да он интервенише.

Кенан је потом позвао Александра, руског батлера који је служио и као оператер на централи, и рекао му, на његово велико изненађење, да позове председника САД. Он је то учинио, а што је било још чудније, председник се одазвао на другој страни линије. Кенан је представио стање најубедљивије што је могао.

Кенеди је одговорио да би Кенан требало да лично говори са сенатором Вилбуром Милсом и рекао да ће пребацити позив на сенаторову канцеларију. Кенан је већ био припремљен за такву могућност. Он је био написао оно што жели да каже, а када се сенатор Милс одазвао на позив, Кенан му је прочитао своје мишљење: „Господине Милс, говорећи у свом званичном својству амбасадора у Београду и са искуством од 35 година рада на проблемима Источне Европе, морам да вам изнесем своју промишљену оцену да би такав амандман, који долази у ово време и у овим околностима, био сувишан и штетио би интересима Сједињених Држава. Он би могао да се узме, не само у Југославији, него и у овом делу света, као доказ тужног и казненог духа неспојивог са земљом нашег положаја и одговорности. Ово мишљење дели сваки службеник у нашој мисији. Уколико би амандман био усвојен, то ће бити учињено против сваког паметног савета који смо у стању да дамо." 

Милсова победа

Одговор сенатора Милса био је негативан. Само неколико дана касније, 4. октобра, одлука је усвојена. Следећих десет дана Кенан је процењивао последице по њега самог, шетајући Дедињем и покушавајући да одговори сам себи на питање шта се десило.

Тада је имао 58 година и већину свог живота провео је у Стејт департменту. Имао је 35 година искуства у бављењу Источном Европим, а Вилбур Милс никада није напустио Сједињене Државе. Чланови америчке владе подржали су Милсово, а не Кенаново становиште. Поверење је поклоњено Милсу, а Кенан је био дезавуисан. Њему је било јасно да је то на драматичан начин представљено и југословенској влади, код које је био акредитован.

Увидео је да је издан и да је некорисно да под таквим околностима остаје у Југославији. „Један амбасадор треба да остане на том положају само ако верује да има неки утицај код куће. Али, не верујем да је било ком амбасадору недостатак поверења био елоквентније демонстриран код владе код које је акредитован, него што је био мој случај и то преко једног телефонског позива", оценио је Кенан.

Тешко да би неко боље могао да опише тадашњу контрадикторност америчке политике од онога што је написао Кенан: „Покушавамо једном руком да ојачамо југословенску економију, а другом радимо на њеном уништавању. Једном руком позајмљујемо јој новац, а другом јој отежавамо да заради новац којим ће нам вратити дугове. Држимо у Београду врло моћан тим талентованих и искусних људи чији је задатак да покушају да учине да Југословени добро мисле о нама и да у нас имају поверења, а истовремено доносимо, или допуштамо да се приватно донесу, закони чији је циљ да вређају осећања свих Југословена, комуниста или некомуниста, лична и званична. Пошто смо неколико година потрошили на охрабривање Југословена да постану војно независни од Москве, предузимамо мере које их терају да се, после прекида од више од једне деценије, поново обрате Москви за нове набавке војне опреме. Тврдимо да желимо да охрабримо већу независност комунистичких земаља од Москве, а када једна од њих стварно успостави своју независност, третирамо је у неким видовима горе него пре него што је та независност успостављена. Трошимо године на то да покушамо да уверимо југословенске лидере и друге да не постоји разлог да нека социјалистичка земља не може да има профитабилне односе са Западом, а онда покрећемо рестриктивне акције против ње без жеље да јој дамо конкретан разлог за то, и за које они морају претпоставити да су покренуте управо и само зато што су они социјалисти."

На самом крају, Кенан допуњује свој извештај констатацијом да се „никада неће сазнати значај војне помоћи коју су САД пружиле Југославији у периоду од 1950-1961".

На основу тога он је закључио да његова дипломатска каријера нема даљег смисла. Згађен, затражио је од Стејт департмента да га ослободи дужности како би наставио свој академски живот на Принстону.

Био је толико уморан од света да је рекао Роберту Опенхајмеру, свом послодавцу у Институту за примењене студије, да чак не жели да предаје студентима и тиме ризикује да буде ухваћен у „ћаскање о светским догађајима".

Он је желео да буде остављен на миру, да истражује и пише.