Језива смрт Данице Миленковић, жене из круга Иве Андрића и Ксеније Атанасијевић: Злехуда судбина једне Београђанке

Када сам пре десетак година читала књигу Ивана Јанковића На белом хлебу о смртној казни у Србији од 1804. до 2002. године, пажњу  ми је привукла фуснота са податком да је прва смртна казна вешањем у земљи спроведена над извесним полицајцем Ђорђем Живаљевићем који је осуђен на смрт због убиства Данице Миленковић из Београда, 3. септембра 1930. године. Испрва нисам знала о којој је личности реч, али сам убрзо реконструисала да је жртва била рођена сестра угледног београдског адвоката Бранислава-Бране Ст. Миленковића.

Дуго сам се припремала да на светлост дана изнесем причу о њеној трагичној судбини, али кад год бих се латила писања, тај посао бих одлагала јер је тема била сувише мучна и оптерећена тегобним наслагама неразумног злочина. Међутим, како је време пролазило, осећала сам све већу одговорност, потребу, па и неку врсту обавезе да, и као људско биће и као жена, испричам причу о злехудој судбини једне Београђанке.

Ишчитала сам судска документа која се чувају у Архиву Југославије и многобројне новинске чланке из тадашње београдске штампе и одлучила да напишем текст о једном давном трагичном и свирепом догађају, када је једна жена, само зато што је жена, на монструозан и гнусан начин страдала од руке полицајца на дужности, дакле мушкарца и државног упосленика чији је задатак био да се брине о јавној безбедности.

Већ и сам по себи, тај страшни чин изазива нашу пажњу и дубоко саосећање са давнашњом жртвом и њеном породицом. А посебно данас, када се, скоро један век касније, о насиљу над женама говори више али се мало шта мења.

Насиље према женама, у партнерско-породичним, племенским, класним или сталешким односима током историје, укључујући и силовања, злостављања и убијања оних које су биле ратни плен и награда победницима за освајачке подухвате, било је честа пракса. Физичко, сексуално и психичко злостављање жена противно њиховој вољи, од стране мушкараца-предатора, физички јачих, хијерархијски и социјално супериорнијих или професионално истакнутијих – константа је, нажалост, наше цивилизације.

Осим што сведочи о једном давнашњем трагичном догађају, наша прича може добити још једну димензију, када се, са много разлога, доведе у везу са неколико значајних личности београдског јавног живота: пре свега, са писцем Ивом Андрићем и филозофкињом Ксенијом Атанасијевић. 

У стану Бране Миленковића 

Као што је познато, Иво Андрић провео је један од најпродуктивнијих периода свога стваралачког живота у Призренској улици, као подстанар код породице Миленковић. Како се писац нашао код породице Миленковић, у вишесобном стану на првом спрату зграде у Призренској, у којем је за четири године окупације написао своја три велика романа: На Дрини ћуприју, Травничку хронику и Госпођицу?

После априлског напада Немачке на Југославију 1941, и двомесечног присилног боравка са групом југословенских дипломата у Бад Шахену на Боденском језеру, Иво Андрић, дотадашњи опуномоћени посланик Краљевине Југославије при немачком Рајху, враћа се у Београд.

Немајући у Београду свога стана, Андрић се уселио код свога пријатеља, адвоката Бране Миленковића, који га je 1. јуна сачекао на железничкој станици и позвао га у свој дом. У Картону житеља у Управи града, у картотеци грађана пријављених у Београду, прецизно је као датум почетка Андрићевог боравка у Призренској 9 (данас зграда на броју 7), на првом спрату, унесен 1. јун 1941, а као станодавка уписана је Бранина мајка, Јелена Миленковић.

У време смрти Данице Миленковић, Иво Андрић, са службом у Женеви, више или мање редовно прати домаћу штампу и сва је прилика да зна за тај монструозни злочин и несрећу породице о којој бруји цео град. Не располажемо поузданим подацима колико је Андрић имао контаката за Браном Миленковићем у периоду од 1933. до 1941, када се враћа у Београд и прихвата Миленковићеву понуду да се усели у њихов стан на Зеленом венцу, у коме ће остати све до венчања са Милицом и пресељења у заједнички стан у Улици Пролетерских бригада, 1958. године. 

Ко је био адвокат Бранислав Ст. Миленковић који је четрдесет деветогодишњем ражалованом посланику и писцу који нема куда да оде, штедро пружио уточиште?

Две године старији од Андрића, Миленковић се школовао у Београду и дипломирао на Правном факултету. Не зна се поуздано када се и под којим условима упознао са Андрићем, али је познато да се, ако не од раније, свакако познају од 1939. године, у време када је Андрић на служби у Берлину.

Из писма од 18. априла 1939. године, које Брана Миленковић упућује Андрићу дан пре него што ће посланик Хитлеру предати акредитиве, види се природа њихових тадашњих односа. Очигледно је Андрић желео да реши своје стамбено питање и да престане да се сели из једног у други изнајмљени стан, па га Миленковић обавештава о два плаца погодна за градњу.

Крајем треће деценије 20. века Миленковић са мајком и двема сестрама – Катарином-Кајом и Даницом-Даном – живи у отменом салонском стану у Доситејевој улици на броју 16. Млађа Катарина била је истакнута чланица  Кола српских сестара, а Даница, Андрићева вршњакиња, борила се за побољшање положаја жена у оквиру Југословенског женског савеза. Била је и чланица Женског клуба и листа Женски покрет, те сарадница и пријатељица филозофкиње Ксеније Атанасијевић.

У време када Андрић започиње присније пријатељске везе са Браном Миленковићем, у другој половини четврте деценије 20. века, Миленковићи – мајка Јелена, син Бранислав и ћерка Катарина – живе у великом четворособном  стану на Зеленом венцу, у Призренској улици бр. 9. Са њима тамо нема Данице. Можда је њена несрећна судбина била узрок пресељењу породице у други стан? Можда су Миленковићи покушали на тај начин, колико је то било могућно, да превазиђу несрећу која их је задесила? 

3. септембар 1930, Београд 

Даничина зла коб, трагедија њене породице, започела је 3. септембра 1930. године, незапамћеним и бездушним злочином који је шокирао и уздрмао београдску јавност.

Тога дана, тридесетосмогодишња Даница је у рано поподне трамвајем отишла у Топчидер у своју уобичајену шетњу. Према изјавама очевидаца, седела је неко време на клупи, читајући књигу и повремено радећи ручни рад. Пред топчидерском трамвајском станицом на њу је тада насрнуо двадесеттрогодишњи жандарм на дужности Ђорђе Живаљевић, о чему су касније сведочили очевици који нису били превише спремни да се умешају и помогну жени која очајнички тражи помоћ.

Када данас читамо званичне и новинске извештаје, не можемо се отети утиску да је трагедија могла бити спречена да је неко од сведока смогао храбрости да реагује и стане уз уплашену жену са озбиљном срчаном болешћу, која је преклињала за помоћ, да јој помогне да уђе у трамвај на чији је степеник већ закорачила, а са њега је стргао Живаљевић, или да позове и затражи било какву помоћ.

Живаљевић је био на дужности, носећи значку са бројем 963 и држао се као да привођењем Даничиним обавља своју дужност; чак ју је, у једном моменту, представљајући је као своју девојку са којом рашчишћава љубавне рачуне, грубо гонио испред себе. Наређујући сведоцима да се не мешају и видећи да многи од њих окрећу главу и полако трамвајем напуштају станицу, несрећну жену, која је посрћући и падајући тешко дисала, одвукао је у шипражје, злостављао и силовао.

У одласку је чуо да несрећна жртва из жбуња последњом снагом запомаже и преклиње за помоћ. Уплашивши се да ће бити ухваћен, вратио се, угушио је и на крају убацио у оближњу септичку јаму, коју је замаскирао земљом и лишћем. Потом је отишао са места злочина, носећи њену торбу са новцем којим је наредних дана куповао себи гардеробу. Тело несрећне жене пронађено је тек недељу дана касније.

Суђење

Овај гнусни злочин расветљен је у највећој мери захваљујући ангажману и истрази њенога брата Бране Миленковића, који не само да је пронашао и испитао сведоке за судски процес, него је и сам даноноћно радио на осветљавању и реконструкцији злочина. Злочинац је идентификован, пронађен и ухапшен.

Првостепени суд је најпре 25. новембра 1930. Живаљевића осудио на смртну казну за дело убиства Дане Миленковић, за дело „насиља и обљубе са дефлорацијом и утаје“. Четвртог фебруара 1931. године Апелациони суд је казну потврдио, а Касациони суд је 20. фебруара пресуду учинио правоснажном. После доношења нових прописа, смртна казна над Живаљевићем је извршена први пут вешањем, у јутро 16. маја 1931. године.

У судским документима налазимо податке да је, пре него што ће пресуда постати правоснажна, тражено да се смртна казна „осуђенога Живаљевић Ђорђа, б. жандарма, родом из Крушевице, среза прокупачког, Бановине Моравске“ замени одговарајућом временском.

На захтев и упит Министарства правде, Команда жандармерије одговара да је мишљења да се над осуђеним Живаљевићем изврши смртна казна, и да се не предложи „да му се у путу Највише Милости замени смртна казна, временском казном, јер он то својим владањем не заслужује, а извршена смртна казна била би пример осталима који су склони чињењу подобних дела, да се клоне истих – док би у народу који је путем јавности о овом злочину обавештен, извршење смртне казне над Живаљевићем повољно одјекнуло“.

С друге стране, из општине одакле је био Живаљевић, у марту 1931. године долази мишљење да би се, с обзиром на жртве које је породица Живаљевић дала у ослободилачким ратовима, смртна казна могла заменити временском. Тај предлог није усвојен.

Током претреса и суђења, Живаљевић је испрва порицао умешаност у злочин, касније покушавајући, без имало гриже савести, да Даницу Миленковић представи као неморалну особу склону авантурама. У Реферату тадашњег министра правде у влади Петра Цветковића, Димитрија В. Љотића, који 30. априла 1931. године извештава Краља Александра да се Живаљевићу смртна казна неће заменити временском стоји, међу осталим, и следеће:

Ксенија Атанасијевић о Дани Миленковић 

О ужасном Даничином крају и грозној смрти, о њеној личности и злој судбини, о њеном хармоничном породичном дому чију ће топлину осетити и Иво Андрић десет година доцније, писала је после њене смрти и њена пријатељица Ксенија Атанасијевић у листу Живот и рад, у новембру 1930:

Разматрајући етичку раван тога мрачног злочина, питање усуда и стицаја околности, људских заслуга и судбине, Атанасијевићева посебно наглашава морални суноврат очевидаца који су се оглушили о вапаје несрећне жене:

Лист Женски покрет, на насловној страни броја од 15. септембра 1930. године доноси белешку под насловом „Дана Миленковић“ у којој се каже:

Медијски извештаји

Страшна трагедије Данице Миленковић била је предмет сталног извештавања београдских медија који су непрекидно подгревали атмосферу, посебно листови Време, Политика и Правда. Новинари су присуствовали суђењу и извештавали јавност и о најситнијим детаљима страшног, бруталног и бизарног злочина. 

Не можемо се отети утиску да се природа медија није много до данас изменила, али се чини да су тадашње новине ипак биле унеколико обзирније према жртвама и њиховим породицама, а сензационалистички написи нису се појављивали на насловним странама листова. Истина, и тада у дневној штампи даноноћно праћење случаја, изношење детаља злочина који су понекад могли повредити осећања породице и додатно унизити жртву, захуктавали су атмосферу.

Неприкладна, рекло би се и болесна радозналост београдске публике, која се рекама сливала до Топчидера како би видела место злочина и клозетску јаму у којој је скончала једна београдска дама, свакако није могла бити одраз емпатије и доброг укуса јавности. Са друге стране, управо су новинари и репортери, настојећи да колико је то могуће у тако драматичним околностима сачувају углед и достојанство жртве, стајући на пут Живаљевићевим причама о његовој блиским и сексуалним везама са жртвом, наглашавали да злочинац ни у једном тренутку није показао осећај кривице.

Управо су медији, извештавајући о злочину, подстакли неке очевице да се јаве, усменим и писаним путем дају опис нападача, реконструишу хронологију догађаја и тако помогну истрази.

Последњу ноћ пред погубљење Живаљевић је провео мирно, играјући „таблиће“ са затворским чуварима. У 3. сата ујутро, изведен је у двориште где су га чекала вешала. Извршењу казне присутвовао је и Даничин брат, Брана Миленковић. О погубљењу Ђорђа Живаљевић известио је чак и аустралијски лист (!) The Sidney Morning Herald, од 25. маја 1931, наводећи и речи џелата Карла Драгутина Харта: „Ђорђе Живаљевићу, ја нисам крив за твоју смрт.“

А за смрт Данице Миленковић крив је не само сурови и бездушни убица, и не само друштво које је однеговало егоизам и поразило саосећање као елементарну људску вредност, већ и појединци који су се – из страха, комоције или лењости – оглушили о основна начела људскости и племенитости. Да ли смо ми данас бољи?  Кад пред својим очима видимо страдање неког људског бића, да ли смо спремни да му додамо лестве спаса? Да ли је реч о индивидуалној вољи, о личним вредностима, о мерилима која се граде у породици, или је и друштво обавезно да поставља стандарде и негује поверење у институције?

Шта год да је, једно је сигурно: човек, како вели Андрић, иако зна да су све Дрине на овом свету криве и да их никада неће потпуно моћи исправити, никада не сме престати да их исправља.