Нирнберши процес из југословенског угла: Сведочења Алберта Вајса и Оскара Давича о суђењу нацистичким вођама

Америчка филмска академија номинације за Оскара објављује готово у исто време када жири за доделу Нинове награде за роман године саопштава име лауреата. Чини се како су ове године проглашавањем романа „Карота“ Дарка Тушевљаковића задовољни како она најшира читалачка, тако и стручна јавност.

Што се Оскара тиче, и публика и критичари су се нашли затечени сазнањем да се међу глумцима номинованим у категорији насловне мушке улоге није нашао Расел Кроу, који је у филму „Нирнберг“ Џејмса Вандербилта тумачио лик Хермана Геринга.

Суђење нацистичким главешинама пред Међународним судом у Нирнбергу и раније је привлачило филмаџије. Прво је 1961. снимљен „Нирнбершки процес“ Стенлија Крамера, у коме су, између осталих, играли Спенсер Трејси, Берт Ланкастер, Ричард Видмарк, Марлен Дитрих и Монтгомери Клифт. Четрдесет година касније снимљен је дводелни телевизијски филм „Нирнберг“, у ком је Хермана Геринга играо Брајан Кокс, кога је најшири аудиторијум запамтио по улози Логана Роја у ТВ серији „Наследници“.

Обе драматизације настале су на основу обимне архивске и документарне грађе посвећене судском процесу којим су савезници и правно ставили тачку на Други светски рат. Сиже Вандербилтовог филма о суђењу у Нирнбергу заснован је на књизи Џека Ел Хаија „Нациста и психијатар“, у којој је приказан однос судског психијатра и Хермана Геринга.

О Нирнбершком процесу су сем самих актера и стручњака најразличитијих профила писали и они који су се ту нашли или из чисте радозналости, или по новинарском задатку. Међу њима су били Ребека Вест и Оскар Давичо. О ономе што је на суђењу и у граду у коме се оно одвијало видео и доживео, Давичо је оставио неколико списатељски и документарно вредних записа, који су се након објављивања у тадашњим југословенским гласилима касније нашли међу корицама књиге есеја и чланака „Новине невино“.

Ничег од тога не би било да др Алберт Вајс, једини члан југословенске делегације који је Нирнбершки процес на лицу места пратио од почетка до краја, у једном од својих извештаја Београду није подвукао како би била велика грешка ако наша штампа „овде не би била представљена до самог завршетка процеса, а ово тим пре јер све остале заинтересоване земље такође стално одржавају своје новинарске екипе“.

Од аргумента „Ти такође“ до Нирнбершког процеса

О начину на који ће се по завршетку рата поступати према нацистичким главешинама одговорним за масовне ратне злочине, савезници су озбиљно почели да размишљају још крајем 1942. године. Тада је британски амбасадор у Москви сер Арчибалд Клерк Кeр министру иностраних послова СССР-а Вјачеславу Молотову пренео став Винстона Черчила да би све ратне злочинце требало ликвидирати по кратком поступку, јер ће то бити много ефикасније и боље од вођења било каквих процеса. Та аргументација постала је позната под називом „Ти такође“, а у потпуности ју је прихватио и амерички председник Рузвелт. Молотов је у разговору са британским амбасадором изразио одређене резерве, рекавши да ће ипак бити потребне „одређене формалности“.

Те формалности су се на крају претвориле у Стаљиново одлучно одбијање да пристане на Черчилов и Рузвелтов предлог. Ликвидирање нацистичких злочинаца без одржавања суђења могло би, по Стаљину, да и њега и осталу двојицу лидера слободног света суочи са евентуалном оптужбом да су Хитлера и све остале убили из жеље за личном осветом.

Тако је са приближавањем краја рата сазрела идеја да највишим војним и цивилним функционерима Трећег рајха буде суђено пред међународним судом, оформљеним искључиво за ту прилику. На крају су се савезници сагласили да суђењем председава Судско веће које ће чинити по један судија из САД, СССР-а, Велике Британије и Француске. По истом принципу формирано је и тужилаштво, док ће окривљенима бити омогућено да их заступају браниоци, адвокати са списка који су такође саставили савезници.

На крају је још само требало одредити место где ће овај процес бити одржан, а избор је пао на Нирнберг из више разлога. Пре свега, био је то град у ком су нацисти за време своје страховладе одржавали масовне манифестације, а ту су донети и злогласни расистички закони. Нирнберг је током завршних ратних операција порушен готово до темеља, али је Палата правде остала скоро неоштећена. Последњи, али нипошто неважан разлог била је чињеница да се Нирнберг по немачкој капитулацији и поделе земље на савезничке окупационе зоне налазио под америчком јурисдикцијом.

Савезници су се прво носили мишљу да се суђење Герингу, Рудолфу Хесу, Рибентропу, Кајтелу, Розенбергу, Франку и осталим нацистима одржи у позоришној дворани. Од тога се брзо одустало, па је велика судска сала у Палати правде преуређена не би ли у њој било места како за судије, тужиоце, браниоце и окривљене, тако и за бројне представнике земаља које су под нацистичком окупацијом претрпеле велике људске губитке, те све заинтересоване представнике штампе.

Међу земљама на чијој су територији нацисти починили многе ратне злочине била је и Федеративна Народна Република Југославија. За време окупације у нашој земљи погинуло је преко милион и четири стотине хиљада цивила и преко три стотине хиљада бораца, а рат је за собом оставио и преко четири стотине хиљада инвалида.

Да би се сва непочинства окупатора пописала и документовала, већ је у Јајцу, током Другог заседања АВНОЈ-а, 30. новембра 1943. формирана Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. И управо су чланови те Комисије били у саставу делегације која је присуствовала Нирнбершком процесу.

На челу делегације налазио се председник Државне комисије, професор др Душан Недељковић. Уз њега су крајем 1945. у Нирнберг стигли др Алберт Вајс, правни референт Државне комисије, Михаило Олењин, преводилац за немачки језик, те дактилографкиња и возач. У априлу 1946. делегацији се прикључио и новинар ТАНЈУГ-а Миливој Ј. Суђић.

Пошто ће професор Недељковић у Нирнберг долазити накратко у неколико наврата током тих девет месеци, главнина обилног посла пашће на плећа др Алберта Вајса. Управо ће овај врсни правник током трајања процеса из Нирнберга у Београд послати преко две стотине извештаја, предлога, писама, дописа, приказа, осврта и коментара.

Захваљујући тој обимној грађи, чије је најважније делове у својој књизи о доктору Вајсу објавила др Јелена Ђ. Лопичић Јанчић, ми и данас можемо да осетимо не само атмосферу у којој се ово јединствено суђење одвијало, већ и да видимо на који начин су се према нама понашале силе које и данас кроје судбину света.

И то је део моје освете

Кажу да се убица враћа на место злочина, али у случају др Вајса на поприште страдања вратила се жртва! Вајс је, наиме, у Априлском рату заробљен као резервни официр Југословенске краљевске војске код Косовске Митровице и са преко три стотине хиљада наших војника, подофицира и официра транспортован у немачке заробљеничке логоре. Тако је доспео у официрски логор у Нирнбергу.

Непуних пет година касније, Вајс се вратио у Нирнберг да би се суочио са онима који су осмислили и у дело спроводили план да са лица земље буде збрисан народ коме је припадао. У Холокаусту су у логору на Сајмишту страдали Вајсова мајка Мари, његова супруга Пирошка, син Јован и још петнаест чланова његове породице. Сада је био у прилици не само да присуствује суђењу њиховим убицама, него да неке од њих и саслуша.

У свој нирнбершки дневник је записао како се припрема да саслуша бившег немачког генералоберста Варлимонта. „Ово ће“, забележио је Вајс, „после Лера бити други немачки генералоберст кога саслушавам. И то је део моје освете...“

Алберт Вајс је рођен у Земуну 3. октобра 1905. године. Отац Херман је био успешан и имућан трговац житом и председник земунске Јеврејске општине. Умро је када је Алберту било дванаест година. Вајс је у родноме Земуну завршио основну школу и гимназију. Звали су га Або, а он је пасионирано читао, и то највише књиге са друштвеном тематиком, историјске монографије и филозофске расправе. Волео је и књижевност, писао је и песме, али је на гимназијском књижевном кружоку својим друговима одржао предавање о „Капиталу“ Карла Маркса.

Широких интересовања, студирао је на економским и правним одсецима универзитета у Берлину, Паризу, Београду и Загребу, где ће дипломирати права 1929. године. Потом ће до 1934. радити као адвокатски приправник у Зрењанину, Бечеју, Тителу и Београду. У престоници је 1933. положио судско-адвокатски испит са оценом „ЈЕДНОГЛАСНО“, а ту је 1935. отворио своју адвокатску канцеларију и стекао углед стручњака за привредно и кривично право. У међувремену се оженио адвокатском приправницом из Бечеја Пирошком Грин, са којом је 1938. добио Јована.

Вајс је као декларисани антифашиста у више наврата пред судовима бранио оптужене левичаре и комунисте, а био је и активан што у Јеврејском омладинском покрету, што у Јеврејској општини, где је 1938. био изабран за потпредседника те организације.

Током школовања и све до окупације Вајс се бавио и писањем, те држањем предавања. До 1930. је објавио десетине песама, а потом се усредсредио на писање расправа, чланака, приказа и осврта. Говорио је немачки, енглески, руски, француски, мађарски, а знао је добро и латински.

Вајс није клонуо духом ни у немачком заробљеништву. Тако је у логору у Баркенбригеу са писцем „Српске трилогије“ Стеваном Јаковљевићем и Симом Караоглановићем уређивао логорски лист „Дванаести час“. Караоглановић је у своме тексту објављеном у споменици посвећеној др Алберту Вајсу забележио и како је овај у нирнбершком логору заробљеницима одржао многа предавања из области друштвених наука и међународног права.

Вајсово здравље је током четворогодишњег ропства услед лоших животних услова, хладноће, глади и малтретирања знатно нарушено. Зато је по повратку из ропства у марту 1945. морао да оде на лечење, које ће потрајати тек два месеца.

Већ половином маја он је почео да ради у Државној комисији за утврђивање злочина и њихових помагача као правни референт и вршилац дужности начелника. Крајем те исте године вратиће се у Нирнберг, где ће остати до изрицања пресуда окривљенима.

У једној дневничкој белешци из тих месеци и дана написао је како би бар на неколико дана хтео да оде кући, у Београд:

„Тамо су моје туге и моји гробови. Тамо су моје наде и рад. Нисам 'displaced person', и ако је у мени толико тога 'displaced'. Спадам некуда. Припадам некоме. Припадам земљи и народу у коме сам се родио. Припадам великом и новом стремљењу једне земље и тога народа. И оквир за личну срећу, којој се ипак још надам једном у животу...“

Давичо о Нирнбергу

Оскар Давичо је био један од најагилнијих гласноговорника тог „новог стремљења једне земље“. Дошао је у Нирнберг, у коме се нацистичким главешинама судило већ два и по месеца. Његов задатак био је да својим речима Југословенима пренесе атмосферу из суднице и са улица.

„Кружећи над Нирнбергом пред спуштање“, Давичо ће записати у својим белешкама, „видели смо под собом град с раскомаданим кућама без крова“. А доле, на земљи, у споредним, још нерашчишћеним улицама, деца се играју рата:

„Рушевине су им добродошле. Њине мајке, које би с времена на време извиривале из подрума под рушевинама, нису их грдиле. Ниједна није рекла: 'Доста је ове вечите игре рата'. Ни људи који су пролазили нису замерали ништа деци. Изгледало је да су задовољни што су сами живи.“

Били су ти Нирнбержани који, пише Давичо, „нису дали велике војсковође ни првом ни другом ни последњем Рајху, али су његови мајстори ковали баварским и пруским ратницима првокласне панцире и чувене мачеве“.

„Они нису“, наставља, „пронашли пушку, али су први ставили нишан на њену цев. Иако су ту живели и Ханс Сакс и Дирер, Штоб и Меланхтон, Нирнберг је познат и као град чији су мајстори пронашли челично перо, џепни сат и пушчицу на ваздушни притисак. Компас и оптичке справе, прављени ту, били су надалеко чувени. Први глобус, дело нирнбершког грађанина и морепловца Бехајма, проналазача малих Азорских острва, датира неколико година пре Колумбовог пута.“ „Од септембра 1933“, поентира један од најмлађих наших надреалиста, „у Нирнбергу су се одржавали националсоцијалистички конгреси.“

Само место где се суди нацистичким вођама назива кавезом. Прво описује поред колико стражара је морао да прође и покаже документа пре него што је стигао до суднице. А потом наставља:

„Отворио сам врата и ушао, осећајући да бледим.

Ниска решеткаста преграда од ораховине делила је свом ширином судницу на два неједнака дела. Већа половина, галерија и партер, са седиштима као у позоришту, били су већ пуни публике која је с пажњом пратила расправу. Многи су кроз дурбин посматрали судије и оптужене, као што се у позоришту гледају глумци. Други, са слушалицама на ушима, бележили су у блокове оно што им је изгледало значајно или необично.“

Потом описује судије и тужиоце, а онда прелази на окривљене:

„У левом углу, тачно лицем у лице са судијама, седели су оптужени на ниским клупама. Утисак који су остављали био је поражавајући. Чинило ми се да сам преварен, иако не бих одмах знао да кажем зашто. У гомили, један уз другог као на хрпу бачене ствари, кад се при улазу још издалека угледају, деловали су недиференцирано уплашено, непроветрено и подбуло, њихове косе или ћеле имале су све одреда исту, плавичастосиву боју буђи, а њихова тела, под цивилним или војничким оделима, тако су се чудно спихтијано држала да се морало помишљати да су већ лежали под земљом, где су се напили трулежи и влаге.“

Давичо запажа како сви оптужени носе црне, затамњене наочаре. Наводно су их носили да би се заштитили од јаких светала рефлектора, али и судије су проводиле дане под истом светлошћу, па их ни они ни тужиоци нису носили.

„Зашто су нацисти тражили наочаре?“, пита се Давичо. „Шта су желели да сакрију црним стаклима? Грижу савести? Помањкање кајања? Или можда су хтели, 'штитећи очи', да ставе суду до знања да су уверени у немогућност смртне пресуде? Је ли то одбрамбени маневар? Или потреба да, разголићени оптужницом, не открију панични страх који је признање грехова? Наивност, у сваком случају.“

Потом прелази на описивање оптуженика и Герингу посвећује неколико страница:

„Геринг се одмах препознаје. Пре рата, по киосцима нашим с неизбежним немачким илустрованим журналима, виђали смо га како жовијално отвара пољопривредне изложбе, стоји на подијуму пред кадетима, инспицира рурску ратну индустрију уз закуску и полаже безбројне камене темељце тако спретно као да то не размазује мистријом малтер по цигли него сребрним ножићем – бутер по хлебу. Али сад од његовог славног касарнског вицмахераја – ни трага. Ипак, кад не седи скљокан у нападу апоплектичне депресије, он једини још налази дрскости да стави покоју неучтиву примедбу на рачун оптужбе. Смршао је доста, али лице му није изгубило задриглост, ни покрети – брзину. С нечим од вепра у бесним погледима које баца на све око себе, он често, налакћен на ограду која дели оптужене од бранилаца, хвата главу у огромне шаке. Но никад не остаје дуго у једном положају. Уз трзај, он се заваљује и дебела храстова клупа дуго шкрипи под њим. Убрзо се усправља, надима широка прса, онда се опет врпољи. Често завлачи кратки кажипрст, дебео као сафалада, у широки оковратник доламе, као да га и он дави. Обучен је у своју сасвим светлу луфтмаршалску униформу, која без ширита, ордења, ознака, чина и ленти подсећа на мало упрљану куварску блузу.“

Не знамо да ли је у исто време када и Давичо у нирнбершкој судници била и Ребека Вест. Она је у своме тексту о суђењу записала како је Геринг био мешавина блефирања и кукавичлука. Упоредила га је са дебелим женама које су се у касним јутарњим сатима могле видети у доврацима степенастих марсејских улица како гладе своје дебеле мачке.

Др Алберт Вајс на Нирнбершком процесу

У свом извештају састављеном у Нирнбергу 2. априла 1946, др Алберт Вајс јавља председнику Државне комисије и југословенске делегације Душану Недељковићу како је Герингово саслушање почело 13. марта после подне. Вајс прво по данима и темама набраја шта су све Геринга питали поједини тужиоци и примећује да су његови искази „са наше тачке гледишта повољни“.

Потом даје суштину Герингове одбране:

„У својим врло дугачкиом изјавама, он је у главним цртама изнео скоро цео историјат немачког фашизма. Више пута је нагласио да је поред Хитлера, он био најодговорнији човек Рајха под нацистичким режимом и да прима пуну одговорност за свој рад, као и за рад њему подређених органа и установа, без обзира да ли је он лично за тај рад у сваком случају знао или не. Он је са сведочкога места у суду још и сада покушао не само да брани нацистичку политику и њене акције, већ да је још више глорифицира, служећи се пропагандним и говорничком обратима и смицалицама. Истакао је своју оданост Хитлеру до краја, мада су односи између њега и Хитлера почели од '43. наовамо да се погоршавају и најзад су се срушили Геринговим хапшењем. Он о ратним злочинима и злочинима против човечности, од којих су многи чињени и од њему директно подређених органа, тврди да ништа не зна, односно да до самога суђења није знао.“

На крају Вајс закључује како је просекуција са Герингом имала „доста тешку борбу, али је свакако ипак у пуној мери успела да га прикаже у правом светлу“.

Вајс се у својим извештајима кад код је у прилици усредсређује на оне делове процеса који су се директно тицали нацистичких злочина почињених на тлу Југославије. Он врло јасно разјашњава и све процедуралне заврзламе суђења и уочава каквог то утицаја има на материјал који је прикупљала Комисија.

Из његових извештаја јасно се види да се наш положај у односу на велике силе нимало није променио од Берлинског конгреса или Версајске конференције. Иако смо и у Другом светском рату поднели велике жртве и, за разлику од многих других окупираних европских земаља, све време водили оружану антифашистичку борбу, наш глас у судници се не чује директно. Једино се можемо уздати у добру вољу четири тужиоца.

Тако совјетски тужилац при испитивањима појединих оптуженика у потпуности игнорише све наше поднете му доказе и не поставља нити једно питање које се тиче Југославије. Ненадано, британски или амерички тужилац приупита понеког окривљеног о догађајима у Југославији иако му Вајс претходно није предочио прикупљене доказе.

Вајсови извештаји тичу се и техничких проблема са којима се суочавао као фактички шеф наше делегације у Нирнбергу. Одмах по доласку у Нирнберг, само што се председник делегације Недељковић вратио у Београд, Вајс у извештају од 8. јанура 1946. јавља како се ситуација „знатно погоршава, јер остаје(м) ту сам, а са огромним несвршеним послом“:

„Све остале заинтересоване делегације, чији материјал долази сад на ред, довеле су после судских ферија велика појачања екипа и раде пуном паром, а наша делегација спала је баш у најважнијем моменту и у пуном јеку највећег посла на једног човека... Најмилије би ми било, да што пре дођете овако, да с неким поделим одговорност, коју ни за једну другу делегацију не носи један човек сам.“

На крају извештаја наводи: [ни] „новчано питање такође није решено. Крпарим.“

Ипак, након неколико месеци, Вајс у свој нирнбершки дневник записује како га, упркос жељи да што пре оде кући, радује што ће у Нирнбергу остати до краја процеса. „Све више сазрева у мени књига о процесу“, записује у дневник. „И чини ми се да ми је готово дужност да ту књигу напишем, као једини Југословен који сам готово цео досадашњи ток процеса пратио на лицу места.“

То је био напор...

Др Вајс није успео да објави књигу о Нирнбершком процесу јер је, услед последица које је на његово здравље оставило време проведено у немачким логорима, преминуо 1965. године.

Двадесет последњих година живота је испунио вредним радом на више поља. Прво је радио на Институту за међународну политику и привреду у Београду, да би се потом посветио професури на Правном факултету у Београду, а наставио је и своју активност у јеврејским организацијама. Током 1955. боравио је у САД, где је радио на изручењу Андрије Артуковића Југославији. Био је и вредан сарадник израелских судских органа када је у Јерусалиму суђено Адолфу Ајхману.

Сем бројних стручних радова, иза себе је оставио и обимну студију „Развитак цивилизације“. Реч је о прикупљеним предавањима које је Вајс држао студентима на Високој школи политичких наука у Београду од 1960. до 1964. године. Његови ученици су Вајсова предавања снимали на магнетофонској траци и онда их систематизовали у вредну књигу, која је објављена непосредно након његове преране смрти.

Уместо књиге о Нирнбершком процесу, за Вајсом су остали његови исцрпни извештаји са суђења нацистичким вођама. Већина њих је на процесу осуђена на смрт вешањем. Међу њима је био и Херман Геринг, који је пре извршења смртне казне извршио самоубиство.

Четири дана након што је извршена смртна казна над десеторицом нацистичких злочинаца, у новинама америчке армије објављен је интервју са човеком који их је обесио.

Презивао се Вудс и новинару је рекао да је обесио те нацисте и да се тиме поноси, а сам посао је обавио ваљано. Све је, рекао је, ишло као по лоју, никад није доживео да је неко извршење казне боље прошло. Једино му је било жао што није био у могућности да обеси Геринга, на кога се, како је рекао, био посебно наоштрио. На крају је Вудс рекао како се радује што је довршена нирнбершка ствар. То је, према његовом мишљењу, био напор.