Две песме о паду империје: Јужна племена ратничка стигла су тихо и веома брзо štampaj

Прекјучерашњи текст Весне Кнежевић на ОКО порталу „Баук кружи Европом, баук пропасти: Како пропадају империје", надахнут актуелном изложбом о паду Римског царства постављеном у немачком граду Триру подсетио ме на две песме. Једна спада у антологију поезије енглеског језика двадесетог века, а друга је неизоставна у контексту политичке деонице југословенске популарне музике осамдесетих 

У тексту Весне Кнежевић се врло ефектно и убедљиво потенцирају Вашингтон и Москва као касније инкарнације Рима, али има још градова који су у свом саморазумевању бивали неки нови Рим. Један од њих је Лондон, средиште империје у којој не тако давно Сунце никад није залазило. Истини за вољу, и у поменутом тексту дословце стоји: „Генерално, империје умиру нерадо и због тога амбивалентно. Некад прођу године пре него што се неко усуди да им то саопшти. И људи из пропалих империја дуго нису свесни шта им се догађа, типичан савремени пример је Велика Британија. Док са Острва навијају за смрт империјалне Русије, стоје на броду енглеске империје који тоне. И горе од тога: на тонућем броду сећања на енглеску империју". Ипак, није да није било гласова који су на то још поодавно упозоравали.

Вероватно највећи британски песник двадесетог века, Вистан Хју Одн (1907-1973), написао је песму „Пад Рима" 1947. године. Други светски рат једва да је завршио, а већ се назирао Хладни рат. И не само то; реч је о години у којој је Велика Британија дефинитивно изгубила Индију, преставши тако заправо да буде права империја.

Политички најдалековиднији међу песницима своје генерације, онај који је већ писао и о Шпанском грађанском рату и о дану почетка Другог светског рата, пише једну прилично кратку песму врло експлицитног наслова. У контексту културе у којој свако писмено дете зна наслов гласовите књиге Едварда Гибона, индикативно је да се песник овде одлучио за краткоћу и у наслову, па се пад односи на (град) Рим, а не на Римско царство, мада је јасно да Рим ту није синегдоха само за Римско царство, него и за (западну) цивилизацију свеукупно. 

Песму у оригиналу можете наћи свуда по интернету. У недостатку адекватног превода, за потребе овог текста сам је превео сам. Ево како иде:

ПАД РИМА

Није вероватно посве неважно појаснити ко је човек коме је песма посвећена.  Сирил Коноли је био књижевни критичар и писац, уредник утицајног часописа „Хоризони" чији је значај био на врхунцу управо у време кад је Одн написао ову песму. Коноли је истовремено и симбол ерудите и симбол човека верзираног у књижевни живот, a тај театрални „ринг" могућ само у високо цивилизованој средини. Тој средини су, мисли Одн, дани поново одбројани.

„Пад Рима" има седам катрена, односно двадесет и осам стихова. Све строфе се римују по истој шеми: АББА. Личи помало на сателитски снимак који се најпре фокусира и зумира, а онда се поново враћа у тотал. Прва строфа је понешто универзална и приказује судар структура које је човек направио и природе: морски таласи ударају у молове и кад-тад ће их збрисати с лица земље. Воз је напуштен, а хајдуци су по пећинама; поредак је, јасно је, већ на испиту.

Критичари су још у прво време након објављивања песме инсистирали на ефектној употреби анахронизама. Иако неки стихови указују на антички Рим, воз из треће строфе већ нас пребацује у деветнаести или двадесети век. После ће бити још сличних примера.

У строфама које следе видимо додатне доказе урушавања поретка. Утајом пореза поткрада се државна благајна, некадашњи јавни обреди у храмовима морали су да се преселе у приватну сферу, парламентарни оратори присећају се златних времена док снаге безбедности штрајкују, владару је још увек пријатно топло, али његовим поданицима је већ доста свега. Ето, тако Одн види пад империје. На самом крају, фокус се поново удаљава. Нуди нам се, буквално, птичија перспектива. Птице равнодушно посматрају град којим хара епидемија. Прати ли епидемија увек пад и пропаст? Доносе ли епидемију увек птице? Има ли још питања без одговора?

У последњој строфи поглед нам иде далеко на север, поново је ту природа равнодушна према човеку, али слутимо да ће крда ирваса после миља и миља маховине стићи и до царских рушевина. Тихо и веома брзо, као у последњем стиху песме.

Овај последњи стих ушао је у савремени енглески језик готово као шифра, а да многи и не знају откуд потиче. По Елиоту свет скончава „не праском него цвиљењем", а по Одну царства падају „тихо и веома брзо". Не искључују се те две ствари.

Повео бих Момчила што пева „бам-бам-бам, нећу ништа да знам"

Током прве трећине њеног постојања, кључни непријатељ државе Југославије била је Италија. Ипак, колико год (политички) Рим носио негативну стигму, у културном смислу Југославија се наслањала на италијанску традицију. А током извесног, не толико кратког периода, чинило се сасвим реалним да једном Трсту, рецимо, главни град више неће бити Рим него Београд. Београд као алтернативни Рим, такорећи.

Баш у том Београду, пре тридесет шест година, у продукцији куће ПГП РТБ, с продуцентским потписом Александра Саше Хабића, Момчило Бајагић и његов бенд „Инструктори позитивне географије" објавиће свој трећи по реду албум, под именом „Јахачи магле". Српскохрватска Википедија осим што набраја песме са албума, описује га са само две реченице: „Јахачи магле су трећи по реду албум групе Бајага и инструктори. Карактеризира га експериментирање с разним музичким жанровима". Свих девет песама са албума данас готово да су класици популарне културе: „Ја мислим 300 на сат", „Као не зна да је готивим", „Где стиже моје сећање", „Ред и мир", „Римљани", „Само нам је љубав потребна", „Страх од возова", „Бам бам бам" те „442 до Београда".

Ипак, кључна песма на албуму, најбоља и друкчија од свих других, зове се „Римљани" и иде овако:

РИМЉАНИ

Кад је прошле године умро Ђорђе Балашевић, па се поново масовније обратила пажња на песму „Не ломите ми багрење", потенцирано је како се ради о једној из целог низа композиција из југословенске популарне културе из средине осамдесетих године прошлог века које су надахнуте тадашњом ситуацијом на Косову.

Уз Балашевићево „Багрење", ту су и „Сеобе" групе Кербер, „Чејени одлазе" Забрањеног пушења, „Земља" Екатарине велике те напослетку и Бајагини „Римљани". Иако су све ове песме мање или више криптичне, Бајагини „Римљани" данас звуче најуниверзалније. Има нешто у тој песми што призива заплет и атмосферу Буцатијевог романа „Татарска пустиња", не само стога јер се идући Бајагин роман зове „Продавница тајни", баш као једна Буцатијева књига.

Ако је распад Југославије започео са кризом на Косову, о којој говори ова песма, она данас скоро да упозорава на могући распад Европске уније. Уосталом, старо царство из првог стиха, много недвосмисленије алудира на Европу („Стари континент") него на Југославију.

О географским карактеристикама да и не говоримо; ако Европу гледамо од истока ка западу, банална и уобичајена лекција из географије каже да се она протеже од планине Урал до Атлантског океана. Само мало поетичније говорећи, то је идентично првој строфи Бајагине пјесме.

Ово „до оштрих морских хридина" са све „љубављу божијом" много вуче на западну обалу Ирске. Али добро, географија је географија, геолошке промене нису толико фреквентне. Давно су се формирали континенти и планински ланци. Стога је важнија подударност из друге строфе.

Они који ову песму тумаче у кључу југословенске кризе и ситуације на Косову, у варварима виде националисте, овде понајпре албанске, али и генерално, док су Римљани, је ли, лојални поданици царства; речником Жељка Керума, првенствено - урбани Југословени.

С једне стране, има ту неких подударности, али аналогија није најсавршенија. Кључни проблем је у томе што „јужна племена ратничка" нису била с друге стране зидова, него већ унутар тврђаве. Математичка поента строфе је понешто тачнија, али ни то још увек није било превише очигледно. Да и не говоримо о томе да јужна граница није била претерано далеко од центра, шта год тим центром сматрали.

Ако, међутим, пребацимо песму у савремену европску ситуацију где јужне границе чувају Грчка, Италија и Шпанија, док су Немачка, Холандија и скандинавске земље углавном блажено несвесне онога што се дешава у подножју зидина, приказ одједном бива скоро документаран.

У Одновој песми, у складу са историјом, пропаст Рима стиже са севера. Он, међутим, не потенцира варваре, него ирвасе. Симболика тиме ипак бива још и јача. Људском принципу реда и поретка супротставља се анимални принцип слепе воље. У Бајагиној песми пак, у складу са његовом (и нашом) епохом, варвари долазе са југа. А рефренски стих по коме има све више варвара, а све мање Римљана делује као благо вулгаризован демографски извештај.