Белешке уз Фест: Царства светлости против порномеланхолије štampaj

Прође још један Фест. Какав год да је био – а мишљења ће као увек бити разних – хвала богу да га је било и да га још има. Што рече једна моја пријатељица кад је сретох између две пројекције: „Увек је лепо кад је Фест. Сваки филм има неки квалитет, завређује пажњу...“ Ја га доживех као пут око света у 10 дана. Пројездисмо кроз разне пределе, епохе, судбине... Било је интересантно и инспиративно. Не и разбибрижно, бар не како сам прижељкивао.

Путовања потичу на размишљање; покрећу и неке личне флешбекове. Годинама сам избивао из Београда; и кад бих се задесио ту у време Феста, нисам стизао да се удубљујем. Овај пут одгледао сам 25 филмова. Успут сретох разне људе из претходних живота, упознах и понеке нове. Доживљаји, утисци, „асоцијације“ нису зато само филмски. 

Царства светлости и црвени тепих

Филм „Царство светлости“ Сема Мендеса прелепо је снимљен омаж биоскопу и филмској чаролији. Подсећа по томе на „Синема Парадизо“ и „Последњу биоскопску представу“. За разлику од њих, „Царство светлости“ као да је више израз носталгије за биоскопом као таквим. За чаролијом и могућношћу бега.

Од Естоније до Шпаније, од Бразила до Скандинавије, „биоскопска цивилизација“ је под опсадом. Безброј телевизија, канала, провајдера, апликација, „генијалних серија“... удара с једне стране. Са друге је ударила корона. У коначници људи се упознају, социјализују и друже другачије него пре. Слушао сам Алмодовара недавно како ламентира над чињеницом да су многи због короне и рестрикција изгубили навику одласка у биоскоп. Мислим да и Мендес слично осећа.

А и ја заједно њима. Из ког год правца да прилазим епицентру овогодишњег Феста, „троуглу туге“ између Дома синдиката, Дома омладине и Дворане културног центра, „јављају ми се“ (као Љубиши Трговчевићу) моја „царства светлости“: „Балкан“, „Јадран“, „Звезда“, „Козара“, „20. октобар“... И Сава центар, највише од свих.

Кад је крајем осамдесетих и почетком деведесетих, захваљујући визионарству, знању и вештини Небојше Ђукелића, Фест доживљавао другу младост, јутарњи и рано-поподневни термини били су резервисани за популарније филмове, условно речено за пионире и омладинце. Фест је темпиран у време зимског распуста; млади су били биоскопска публика на коју се рачунало и о којој се водило рачуна.Сећам се своје „иницијације“: „Полицијска академија“, „Е.Т. ванземаљац“, „Флешденс“... Сава центар нам је био узбудљив сам по себи: холови, дугачки ходници, гардеробе, огледала, фоајеи, кожне фотеље, таписерије, шанкови... Дубока и удобна седишта, огромно платно, три и по хиљаде људи... Знало је да буде пуно до последњег помоћног седишта, оног што се расклапало...

Таквих (организационих) изазова, и а ни узбуђења, више нема. У главном вечерњем термину Дом синдиката углавном је био пун (али ложе нису отваране). Бивао је испуњен и у другим терминима (зависно од филма). Ипак, превелике гужве и јагме за картама није било. У јутарњим и рано-поподневним, некада „омладинским“ терминима, понајвише – седих глава.

На овом Фесту, као и на неким другим београдским фестивалима и културним догађајима у последње време, најбројнија, најпостојанија, а и најстраственија публика је она од преко 60 година, претежно женска. Средње генерације на Фесту има и нема. По природи ствари то би требало да буде окосница публике, а није баш, или је то само донекле.

Млађих од 30, а поготово оних до 20 година, било је можда на нивоу ниско постављеног цензуса. То што њих биоскоп не дотиче и што многи немају концентрације и стрпљења за озбиљан „целовечерњи“ филм (који не личи на видео-игрицу) посебна је тема. Али, кад премотам (овај) Фест уназад и преслишам се шта је све могло да се види и шта сам сам видео, морам добро да се замислим шта бих ту уопште препоручио неком средњошколцу или студенту. 

Смеха дајте деци

Некад су, поготово у временима криза и ратова, филмови публици нудили пријатну илузију бега у другачију стварност, настојећи да у тмурне свакодневице унесу мало ружичасте. Сада – судећи и по виђеном на Фесту – веома често дају кондензован доживљај сивог и црног; као да им је циљ да гледаоце „закуцају“ и „докрајче“. Филмови који се труде и успевају да од публике измаме осмех постали су „мало воде на длану“.

Зато „посебан спомен“ за два једноставна, ведра и лагана француска филма за све генерације, укључујући омладинце и омладинке. „Невини“ Луја Гарела је скоро па комедија, о примерном тридесетогодишњаку који не може да свари што се његова мајка, глумица у зрелим годинама, „још једном“, по енти пут у пар година, заљубила... и то у робијаша.

Иронична фарса „Злочин је мој“ Франсоа Озона, утемељена на апсурду и театралности, смештена је у Париз тридесетих: млада, сиромашна и непозната глумица признаје убиство („у самоодбрани своје части“) славног продуцента (иначе мушке шовинистичке свиње) и преко ноћи постаје позната, тражена и богата... Алузије су на време садашње.

„Злочин у Каиру“ Тарика Салеха, „Звери“ Родрига Сорогојена, „Злато Рајне“ Фатиха Акина, „Двострука превара“ Парк Чан-вука, „Живети“ Оливера Хермануса припадају другој категорији. Они су озбиљни и „тежи“, не настоје да засмеју, али представљају биоскопске доживљаје прве врсте. За мене лично то беху највеће посластице (од онога што видех).

„Злочин у Каиру“ и „Звери“ – први смештен у Египат, други у планинско село шпанске Галиције – вишезначни су трилери са јаком друштвеном и политичком подлогом; гледају се без даха и „не пуштају“ ни после гледања. Фатих Акин поново прича о избеглиштву и одрастању у немачком (и свеевропском) предграђу, овај пут кроз осебујну биографију популарног немачког хип-хопера курдског порекла. „Двострука превара“ узбудљива је већ и самом својом несвакидашњом визуелношћу; поред тога – кроз крими заплет – плете љубавну причу епске драматике.

„Живети“ је римејк Куросавиног филма „Икиру“ из 1952. године (заснованог на Толстојевој новели „Смрт Ивана Иљича“) – смештен је у послератну Енглеску и прати „потрагу за смислом живота“ административног службеника који сазнаје да му је остало шест, можда девет месеци живота.

Ти филмови ће, верујем, доћи и до наших биоскопа и о њима ће се прича сигурно генерисати и по принципу „од уста до уста“... 

Сјајни филмови и њихов траг

У својој посвети Бранку Вучићевићу Горан Гоцић написа како зна „цирка једног“ професионалног филмског критичара који је у Србији (од тога) живео. Милан Влајчић био је и најпреданији хроничар Феста. Почео је да пише за „Политику“ непосредно пре првог Феста 1971. године, а поред колеге и оснивача Феста Милутина Чолића изблиза је сведочио како се фикс-идеја неколико новинара, филмских критичара и филмских радника материјализује у велику културну институцију, која ће постати неизоставни сапутник више генерација. За пола века Влајчић је, колико знам, пропустио само два Феста.

Иако је гледао по четири-пет филмова дневно, стизао је да напише текст за сутрашње новине; да информише, препоручује, сугерише... Његове „цигле у зиду“, како писане, тако и усмене, саопштене у холу, у пролазу, или уз кафу, представљале су кратке, концизне и драгоцене оријентире који су олакшавали кретање кроз густу шуму фестовског програма.

Нема више никога ко Фест прати како је то чинио Влајчић. Можда и има некога ко из дана у дан успева да одгледа пет филмова, али о томе не остаје свакодневни траг у новинама. Нема више ни новина, и медија уопште, вољних и кадрих да Фест, филм, културу, прате темељно, како се то некада чинило.

„Сјајни филмови дођу на фестивал, али не оставе дубљег трага...“ Када сам Милана Влајчића, има томе петнаестак година, интервјуисао на тему Феста, управо око (горе)цитиране његове реченице заподенула се шира прича. Влајчић је сматрао да код нас не постоји функционалан механизам који би вредне ауторске филмове водио до шире публике – зато што не постоји културна политика, зато што дистрибутери за то не маре, зато што се културно новинарство урушило...

Шведски фестивалски стандарди и параметри...

Кад сам, по „селидби“ за Стокхолм, почињао да пратим тамошње филмске фестивале (Стокхолмски филмски фестивал и документаристички „Темпо“), нисам могао да не приметим колико се тамо читава поставка разликује од наше. Програми су им сведенији, али сваком селектираном филму се поклања пажња. Фестивали су умногоме логистичко средство да филмови који се процене као важни дођу до што више људи, да се о њима прича, пише... 

Тенденција је, такође, да својим програмом кореспондирају са великим и актуелним темама у шведској „јавној дебати“ и да тој дебати дају допринос.  Гости нису нужно ведете. Дође и понеко велико име, али акценат није на њховом парадирању црвеним тепихом и сликању, већ на „интелектуалном присуству“, на разговору, проблематизацији одређених тема, суштинској интеракцији... Нешто слично као што се ради са добитницима Нобелове награде који „под обавезно“ одлазе у школе у имигрантским предграђима и тамо разговарају са ђацима.

Ни публика није нужно и примарно вођена филмофилством, већ више (професионалном) заинтересованошћу. Добрим делом је чине „јавни делатници“ и стручњаци у најширем смислу – медијски посленици, запосленици не-профитних организација, политичари и политички активисти, социолози, псхилози, архитекте, музеолози... Не бих рекао да на пројекције иду из осећања обавезе, али свест о потреби и дужности да се буде информисан у сфери своје професионалне делатности несумњиво игра улогу.

„Кино-око“ као флешбек

Низ филмова са 51. феста Феста тематски надилази оквире филмских или културних рубрика у медијима.

Награђени ирански филм „Трећи светски рат“ Хумана Сеједија, маестрално је, али веома мучно дело о малом, угњетеном сужњу у раљама „савремене историје“, односно угњетача нове генерације.

Приказујући безнадежан положај младих афричких „миграната“, браћа Дарден у филму „Тори и Локита“ дају веома онеспокојавајућу слику савремене Европе (и „европских вредности“).

„Први дан мог живота“ Паула Ђеновезеа на необичан начин медитира о самоубиству; о (тинејџерској) депресији и самоубиству (на много мање поетичан начин) је и „Син“ Флориана Зелера. Дански „До краја живота“ Фрелеа Петерсена и француски „Загрли ме чврсто“ Матјеа Амарлика баве се губитком блиских и надилажењу туге. Британски „Алелуја“ Ричарда Ејра проблематизује однос „ефикасних друштава“ према старима...

Све то нису популарне и „комерцијалне“ теме, али се различита друштва, и кроз филм, са њима суочавају. Размишљајући како би ти и такви филмови могли да добију одјек и код нас, опет флешбек: „Кино-око“. То је био не само функционалан, него и популаран тв-концепт где су филмови били потке за (не-филмске) разговоре са верзираним гостима. „Тајна“ успеха и популарности „Кино-ока“ била је у аутору – Драгану Бабићу; интелектуалцу пар-екселанс који се са лакоћом кретао кроз различите теме и области. Имамо ли данас неког таквог калибра? 

Жене на радару

У уводном слову у каталогу Феста уметнички директор Југослав Пантелић истиче како је чак трећина филмова на овогодишњем Фесту у режији жена. На који начин је то утицало на свеукупни квалитет виђеног не бих се усудио да дајем суд. То могу да процене они који Фест, а и друге, веће фестивале, интензивно прате дуже време, па могу да упореде. Очито је, ипак, да је реч о ширем тренду који је Фест кроз свој програм прилично педантно нотирао.

Из тог сегмента програма вероватно је најразвиканији документарац „Сва лепота и крвопролиће“ Лоре Поитрас овенчан венецијанским Златним лавом. На мене су утисак оставили „Плави кафтан“ Мароканке Мариам Тузани, „Снег и медвед“ Туркиње Селцен Ергун и „Тотем“ Мексиканке Лиле Алвес – мали, готово камерни филмови, визуелно ефектни, са јасном идејом и дистинктном ауторском поетиком...

Нека врста тренда је и учесталост тзв. ЛГБТ тематике. Што примети један колега – „класичне“ мушко-женске љубавне приче су на филму постале малтене мањинске. 

Тешке боје

Последњих година, стицајем короналних околности, највише филмова одгледао сам заједно са мојим стокхолмским другаром Рикардом. На репертоару су нам били класици са мојих хард-дискова. Кад га мало, или мало више, угушим избором, поготово му Бергман тешко пада, Рикард каже: „Ајде сад дај неке седамдесете...“ „Седамдесете“ су нам постале интерна шифра за ведрије филмове, који – о чему год да су – носе у себи „лакоћу постојања“, ведрину, и остављају некакав излаз... Таква је била епоха, па су и филмови остали обележени „духом времена“, чак и кад тога можда нисмо увек свесни.

Ако је 25 филмова које сам одгледао на Фесту довољно за извођење неких општијих закључака и генерализација, рекао бих да – чиме год да се баве – преовлађују „тешке боје“, брига, тескоба, безнадежност... Завладала је очито светска несташица „лакоће постојања“, док радост живљења, кад је уопште има, као да је пригушена, обазрива и предострожна; не зна се шта вреба иза прве кривине. Неке радикалне и директне критике система нема, али незадовољство постојећим „стањем ствари“ куља из другог плана и са маргина; капље из плафона чак и оних млаких делца уоквирених задатим димензијама политичке коректности. 

Порномеланхолија

„Порномеланхолија“ је „филм тренутка“ аргентинског аутора Мануела Абрамовича. Главни протагониста је секс-инфлуенсер, који објављује своје обнажене фотографије и порно-снимке и има хиљаде пратилалаца на друштвеним мрежама. „Успешан је“, али чим се нађе сам са собом не може да побегне од меланхолије...

„Порномеланхолија“ је генијалан термин, потпуно независно од филма, јер стварност у којој живимо описује попут дијагнозе. Стварност друштвених мрежа, Гугла и Фејсбука, вриштећих реклама и ријалитија, орвеловског рата и орвеловских камера које нас виде боље него Велики брат... Та стварност „новог робовласништва“, како то назва један мој пријатељ, порнографскија је од најбруталније порнографије. Никад више насмејаних лица на фотографијама и никад више усамљености у маси, меланхолије, депресије, растурених људи и породица...

Кад се уопште усуде да понуде „излаз“ и „светлост“, филмови „двадесетих“ 21. века посежу углавном за „старинским рецептима“: додир, загрљај, разговор, поверење, лојалност, солидарност, љубав... Не призивају се револуције, нема тога, чини се, ни у назнакама. Више је – спасавај се како знаш и умеш; а спас је у блискости, разговору, емпатији... У баштињењу и чувању некакве људскости, ако је од ње још шта преостало...

„Врли нови свет“ био је слоган првог Феста 1971. Пола века касније борба је, изгледа, да се сачувају преостала „царства светлости“... и понеко сећање на живот изван антиутопије.