Неподношљива лакоћа смрти током фестивала безначајности: Милан Кундера, наш савременик

Родио се на светски дан шале, а затим је баш реч „шала“ постала један од темеља његових уметничког света. Знао је, дакле, да су важни биографски датуми као створени за пројектовање тобожњег вишег смисла.

Записао је стога у једној својој књизи да се кад год је у теретани, боји да не умре, не зато што би се бојао смрти, него зато јер се бојао да не умре у околностима сличним Херману Броху који је, је ли, умро дижући тегове.

Човек који је обожавао Брохове Месечаре до тачке да се бојао да га не прогласе плагијатором романсијерске методе коју је Брох у својој трилогији „патентирао“, помислио је да би то био врхунац плагијаторства: умрети на начин на који је умро твој уметнички идол. Али, наравно, он се све време с тим помало, да простите, и зајебава.

То је био Милан Кундера: човек који види даље од свих, који о томе прича лепше од свих, а који се опет спрда на свој рачун и подсмева се самом себи.

Трагедија и комедија

Умро је Милан Кундера 11. јула 2023, на четрдесет  и прву годишњицу смрти Меше Селимовића. Од сада до вечности, дакле, делиће датум смрти, раздвојен четрдесет и једном годином. Обојица су дуго боловали и обојица су се у својој књижевности, како би се енциклопедијски рекло, обрачунавали са друштвеном праксом тоталитаризма.

Могли су, у теорији, читати један другог: Дервиш и смрт је преведен на чешки пре него је Кундера напустио Чехословачку (а кад је дошао у Француску, тамо је такође већ постојао превод), док је барем Шала (иако не само Шала) била преведена на српскохрватски за Селимовићевог живота. Али успркос тој широкој тематској сродности, као и чињеници да су код западних издавача знали излазити у истим едицијама, Кундера и Селимовић суштински нису писци са исте полице. Кључна разлика је у хумору.

Селимовић је као писац смртно озбиљан, за њега је то што је смрт бесмислена као и живот трагична мисао, док је за Кундеру та иста мисао примарно – комична.

Разгледница друштвених мрежа

Писао сам о Кундери често и у различитим жанровима, једва да можда постоје два или три писца о којима сам писао чешће. Уосталом, тешко да су прошла три месеца да сам о Кундери писао и на овом порталу. Нема овде места набрајању Кундериних наслова и разглабању о основним биографским детаљима, читалац ће то лако наћи другде. Оно што хоћу да кажем тиче се његове укорењености у једну епоху и тиче се могућности коју му је његова дуговечност дала – да види како се трендови које је препознавао као сличне на комунистичком Истоку и капиталистичком Западу све више зрцале једни у другим.

Пре скоро шездесет година, у Шали, а и у шали, један студент, из ироније и обести, на разгледници напише „Живео Троцки!“ и живот му се у трену распадне: губи место на факултету и све социјалне перспективе које је имао. О томе одлучује строги суд Партије.

Сасвим је замислива варијација на Шалу смештена у 2023, где неки млади интелектуалац, на свом Твитеру, примера ради, из шале, ироније и обести, напише, примера ради, „Живео Путин!“ те да му се живот у трену распадне, да изгуби посао, глас у јавности и све социјалне перспективе. Сада не одлучује строги суд Партије, него много гори суд дигиталне јавности и такозване лајне. 

Клопка у коју се претворио свет

У једној полемици која је данас необично актуелна, Милан Кундера и Јосиф Бродски су се пошибали око – Достојевског. У својој првој славној песми, Бродски поручује (самом себи?): „Преживи их“, што се, ван чисто лирско-поетског контекста, чита као: Надживи их.

Кундера је надживео већину својих вршњака и сведочио је, као мало ко, несталности историје и релативности свега. У једном чак и не тако кратком историјском тренутку, у неких петнаестак година, од почетка његовог егзила у Француску, па до пада Берлинског зида, читање Кундере била је мера учешћа у интелектуалној савремености.

Писац који је у то време још увек писао само на чешком (на француском ће прописати тек после Хладног рата, кад свет коме је он као писац требао већ почне нестајати), писац који није неки аеродромски симплификатор, него ерудита чије су референце Ниче, Јаначек, Гомбрович и Кафка, био је толика медијска и јавна звезда да је то тешко и замислити. По њему је Салман Ружди свом сину дао име – Милан, по његовој Неподношљивој лакоћи постојања снима се високобуџетни холивудски филм, и то само четири године након првог издања, и то у режији Филипа Кауфмана, а с Данијел Деј-Луисом, Жилијет Бинош и Леном Олин у главним улогама, док сценарио скупа с Кауфамном пише Жан-Клод Каријер. (Само ова имена наведена заједно, уз контекст краја осамдесетих скоро да скицирају засебну књигу.)

У то исто време, Кундера је у Умјетности романа писао како се свет претворио у клопку. И то је, испоставило се, било тек пророчанство; права клопка свет је тек данас.

Наш писац

Та фамозна Неподношљива лакоћа постојања, уз Сто година самоће ваљда најпарафразиранији наслов свих времена, у првом се издању паралелно појавила на енглеском, француском и – српскохрватском. И то у Сарајеву, од свих места. Био је тада Кундера из перспективе читалаца наш – домаћи – писац, свим „Бијелим књигама“ успркос.

Није код њега у књигама било превише југословенских референци, Тамина из Књиге смијеха и заборава је понеки пут летовала у Југославији и то је мање-више било то, али Кундерино осећање света било је непогрешиво – наше.

То се напослетку најлепше исказало у пасусу из књиге написане тек кад Југославије више није било:

„Нова Европа рођена је из једног огромног пораза, коме нема равног у њеној историји; први пут, Европа је била потучена, Европа као таква, читава Европа. Потучена прво лудилом свог сопственог зла отеловљеног у нацистичкој Немачкој и потом ослобођена с једног краја од стране Америке, а с другог, од стране Русије. Ослобођена и окупирана. Говорим то без ироније. Обе те речи су тачне. У њиховом споју лежи јединствена природа ситуације. Постојање чланова Покрета отпора (партизана), који су се свуда борили против Немаца, ништа битно није променило: ниједна земља Европе (Европе од Атлантика до балтичких земаља) није се ослободила сопственим снагама. (Ниједна? Једна ипак јесте. Југославија. Својом сопственом партизанском војском. Зато је 1999. године било неопходно недељама и недељама бомбардовати српске градове: да би се, а posteriori, и том делу Европе наметнуо статус побеђеног)“.

Нема повратка

После краја Хладног рата, Кундера постаје француски писац. „Бесмртност“ је по форми наставак његових чешких „симфонија“, но одмах после овог романа он пише три „новелистичке“ француске „сонате“, а то су Успоравање, Идентитет и Незнање. Није неважно да је први превод Незнања, на целом белом свету, објављен у Београду, у „Стубовима културе“.

Истински дисидент, човек чији је живот преломљен наметнутим егзилом, супротставио се клишеу о „четрдесет украдених година“. Живот под комунизмом, чак и после пада Прашког пролећа, није био робија, био је живот, поручивао је писац својим сународницима.

Он се после пада Берлинског зида не враћа у Чешку, коју уосталом нигде у свом опусу не зове Чешком, него Бохемијом. Он зна да историја не зна за „бајпасове“. Не можете се волшебно вратити у замишљено златно доба и на ту тачку накалемити жељену будућност. Не може се поништити одживљена историја.

У последњој деценији двадесетог и првој деценији двадесет и првог века, он такође пише низ есејистичко-романескних књига у којима се крије његова „Арс поетика“.

Роман је за њега форма која чува сву комплексност и сву релативност живота. Роман је простор слободе у свету који је проклет свеопштом симплификацијом. То је свет у коме је жута штампа од њега покушала да направи цинкароша и доушника. То је свет у којем се за његовог живота објављују његове биографије сведене на трач и ласцивне анегдоте. Живот је другде, књижевност је другде, Кундера је другде.

Завист и водвиљ

Кад је Достојевски последњи пут у животу био у хотелу, у трпезарији је за доручком срео једну љупку госпођицу. Питао ју је да ли је читала Дикенса, а она је, понешто стидљиво, рекла да није. Достојевски се искрено одушевио. Она је помислила да прави спрдњу, а он је рекао: „Много вам завидим, вама ће се тек у животу отворити једно од његових чудесних искустава, прилика да први пут читате Дикенса“.

На неки начин, слично можемо да завидимо онима који Кундеру никад нису читали. Чаролија Шале, водвиљска напетост Опроштајног валцера; ширина неозбиљности ероса која прекрива дијапазон Смијешних љубави, све је то скоро невероватно драгоцено.

Има у нашој култури легенда да је само прерана смрт Данила Киша спречила да добије Нобелову награду. Кундерина судбина можда је аргумент за тезу да је то ипак само легенда. А опет, да се не лажемо, до дана данашњег, једини Чех који је добио Нобелову награду за књижевност је песник Јарослав Сајферт, и то 1984; и у историји светске и у историји чешке књижевности, много важнији податак је да је те исте 1984. године објављено прво издање Неподношљиве лакоће постојања.

Ако у будућности буде света и ако буде књижевности, парадигма књижевности двадесетог века у епохама које долазе биће проза Милана Кундере. Нобеловска хронологија спрам тога је пуки водвиљ.

Није Милан Кундера једини који је знао да је „борба човека против моћи – борба памћења против заборава“, али је први који је другим људима показао да то важи и за приватни живот, а не само за „велику историју“.

Лако је побунити се против државног тоталитаризма, него, хајде ти, мајчин сине, устани против „светиња“ свог приватног, социјалног, канцеларијског, кафанског кружока. На тој се муци познају јунаци. Не да је јунаштво сада нека много важна ствар...