Милан Кундера и мит о Средњој Европи: Култура, политика или метеорологија

Кад год одем у Париз, само једно место посетим сваки пут. То је фамозна књижара „Шекспир енд компани“ на самој обали Сене, недалеко од Богородичине цркве. Искуство ме научило: колико год пратио англосаксонску периодику и листе нових књига, тамо увек нађем нешто што ме изненади. Тако је било и овај пут, пре неки дан.

Пробијем се кроз оно предсобље где је прва каса и где је ко зна зашто обично највећа гужва и у првој просторији се одмах окрећем лево где стоје нефикцијски новитети. На централном месту стоји књижица у тврдом повезу, дојмљивог црно-белог дизајна. На доњој половини корице је великим словима исписано име аутора: Милан Кундера.

На горњој половини, једнако великим словима стоји наслов: „Отети Запад“ („A Kidnapped West“). И једно и друго су црна слова на белој подлози. Тачно на средини, много мањим белим словима на црној површини је и поднаслов: „Трагедија Средње Европе“ („The Tragedy of Central Europe“).

Књигу сам платио четрнаест евра. И тек кад сам почео да је читам за шанком бара у оближњој Rue de la Huchette схватио сам да је први април, Кундерин деведесет и четврти рођендан. Он је ту, у истом граду, док ја ово читам, куцкало ми је кроз мисли у тих максимално сат и по колико ми је требало да књигу пажљиво прочитам.

Чудило ме је да нигде нисам видео најаву ове књиге, а камоли приказ. Тек касније, увече, у хотелу, на Амазону откривам да књига званично још увек није ни изашла, да британско издање официјелно креће у продају од шестог, а америчко од једанаестог априла; очито су ипак неким књижарама омогућили претпремијеру.

„Отети Запад“ више је, како се некад говорило, плакета, него књига. Има једва седамдесетак страница малог формата, а крупног фонта и састоји се од четири текста од којих су само два Кундерина: излагање на Конгресу чешких писаца из 1967. године под насловом „Књижевност малих народа“ и  гласовити есеј из 1983. године чији наслов је идентичан поднаслову целе књиге: „Трагедија Средње Европе“. Својеврстан предговор првом есеју написао је Жак Рупник, а сличан увод у други дело је Пјера Норе.

Три текста је превела Линда Ашер: оба увода те „Књижевност малих народа“, док је превод „Трагедије Средње Европе“ дело Едмунда Вајта. Реч је заправо о његовом старом преводу овог текста објављеном у „Њујоршкој књижевној ревији“ 1984, недуго након што је оригинал објављен у француском часопису „Дебата“ (број 27 из новембра 1983. године). (Има и један благо бизаран детаљ; „Књижевност малих народа“ није преведена са чешког оригинала, него са превода на француски који је начинио Мартин Данеш).

Конгрес као прекретница

Водећи англосаксонски издавачи („ХарперКолинс“ и „Фејбер & Фејбер“) склопили су ову књижицу са очигледном идејом да су тезе из Кундериних есеја старих четрдесет и шездесетак година однедавно реактуелизоване. Контекст рата у Украјини у том смислу је немогуће избећи, чак и уз свест да је „Галимарово“ француско издање објављено још 2021.

„Трагедија Средње Европе“ заинтересованој широј публици је позната од раније, макар је Кундера досад није уврштавао у своје књиге.  „Књижевност малих народа“ је пак текст изван Чешке (и евентуално) Француске много мање познат, а врло је комплементаран са „Трагедијом Средње Европе“.

Конгрес Савеза чешких писаца одржан у Плзену 1967. био је увертира за Прашко пролеће. Жак Рупник исправно каже да су у социјализму књижевнички конгреси често били важнији од партијских. Југославију не помињу, а исто важи и за најмање два југословенска књижевничка конгреса – онај љубљански из 1952. и онај новосадски из 1985. (Успут, Југославија и Балкан се у књизи једва и помињу, али многи детаљи су јако инспиративни за компаративну анализу.)

Усред кратке епохе једне од највећих ренесанси чешке културе, понајвише књижевности, позоришта и филма, Кундера се тада враћа на питање које су постављали неки чешки интелектуалци у деветнаестом веку: да ли је уопште (било) смислено утемељивати културу на чешком језику или је паметније „играти“ на асимилацију унутар велике, многољудне и моћне културе немачког језика?

У најкраћем, Кундера одговара да је једини прави разлог да чешки језик опстане разноврсност коју он доноси комплексној европској култури. Пошто је и наслов његовог излагања „Књижевност малих народа“, јасно је да он имплицитно подразумева да исто може да важи и за друге мале народе.

У том смислу су занимљиви неки моменти за које он тврди да су мање-више уникатни за случај чешког језика. Пример тога му је круцијална позиција књижевник преводилаца у књижевном пољу, нарочито у доба нормирања језика. Из наше перспективе, у том контексту је тешко не присетити се Вуковог и Даничићевог превода „Светог писма“.

Умрети за Европу

Иако снажно критичан према стаљинизму, Кундера у овом говору експлицитно одбија свако изједначавање фашизма и стаљинизма. Ипак, то што је чешки народ пропатио под оба ова тоталитарна система, по Кундери писцима чешког језика дарује ретко егзистенцијално искуство.

Култура је, каже овај писац, једина одбрана од вандализма, а колико је чешки народ гладан културе показује и чињеница да су тих година „Literarni noviny“ имале тираж од 250.000 примерака и да се цео тираж по правилу продавао за један дан. Кундери је важно да нагласи да ово нису биле новине у масмедијском смислу, него часопис са дугим есејима, озбиљним приказима књига те филмским и позоришним критикама, путописима, фељтонима, па чак и филозофским расправама.

Фокусираност на важност „високе културе“ једна је од важних повезница два Кундерина текста из ове књиге. Други је, рекосмо, шеснаест година млађи, написан је у потпуно другом контексту, у време кад је Кундера већ дуже од деценије у егзилу у Француској, написан је на француском језику, с друге стране хладноратовске гвоздене завесе, и то баш оне године у којој је Реган Совјетски Савез прозвао „империјом зла“.

Културни фронт је у Хладном рату увек био важан, а овим есејом се мапира кључна тачка на том фронту. У глави просечног Западњака, у то време, непријатељски му је цели Варшавски пакт. Не, каже Кундера, Средња Европа не припада природно тој страни гвоздене завесе, она је заправо „отети Запад“.

Есеј се отвара анегдотом из 1956, када извесни мађарски новинар шаље поруку Западу како су Мађари спремни да умру „за Мађарску и Европу“. Следи аргументација да део тадашњег Варшавског пакта са Русијом не дели ни историју, ни културу, ни вредности, а нарочито не доминантну религију. Отети Запад су за Кундеру Мађарска, Пољска и Чешка (он је и у оно време избегавао да користи име Чехословачка, али је очито да и Словачку инкорпорира у територију о којој говори), а кључна њихова заједничка карактеристика је, по Кундери, „римско хришћанство“.

Континент или дух

За Пољаке, Мађаре и Чехе, каже писац, Европа није континент, него духовни појам синониман с речју Запад. У том смислу је интересантно да се Балкан у целом есеју нигде не помиње. Румунија ће бити поменута једном, као и Хрвати и Словенци, пошто их Кундера убраја у словенске народе који су живели под Хабсбурзима. (Вреди цитирати то набрајање: „Пољаци, Мађари, Чеси, Словаци, Хрвати, Словенци, Румуни, Јевреји“, нема Срба као  ни – што је нарочито из данашње перспективе индикативно – Украјинаца.)

Са очигледним одобравањем Кундера цитира мисао чешког историчара из 19. века Франтишека Палацког који је 1848. записао да је Хабсбуршка монархија незамењива као једини могући бедем против Русије. А Русија се у овом тексту покушава представити као ултимативна Другост у односу на Европу. Читав текст је представљен као позив Западу да врати оно што му је киднаповано.

Пјер Нора данас тврди да је овај утицај овог текста обрнуто пропорционалан његовој краткоћи, односно да је тих двадесетак страница „променило менталну мапу Европе уочи 1989“. Међу последице овог текста, Нора уврштава и ангажман Алена Финкелкрота у време распада Југославије, односно његово стајање на страну „малих католичких народа“ Хрвата и Словенаца.

Виленица

Читава средина и друга половина осамдесетих била је у знаку средњоевропске моде. Тада Сузан Сонтаг пише о „3 К“ (Кундера, Конрад, Киш) као кључним светским писцима, тада се у часопису „Cross Currents“ воде јако утицајне расправе о централноевропским темама, тада се у Словенији утемељује награда „Виленица“.

Замишљена као програмски посвећена управо књижевности Средње Европе, „Виленица“ је први пут додељена 1986. године. Већ наредне године, лауреат је био Петер Хандке. Овај писац који је имао све услове да постане једна од маскота средњоевропске моде, заправо је можда и први који ју је извргао руглу. Одбацио је идеју културног јединства овог простора казавши да је за њега Средња Европа тек „метеоролошки појам“.

Међу значајним мислиоцима који су исказали својеврсну скепсу према кундеријански доживљеном појму Средње Европе били су и Ерик Хобсбаум те Зоран Ђинђић. У својој фамозној студији „Имагинарни Балкан“, Марија Тодорова је исправно приметила како се као наличје позитивне мистификације Средње Европе по правилу указује негативно стереотипизовање Балкана, мада би било лако бранити тезу да управо Балкан, кад је о разноликости реч, драматично надилази Средњу Европу. Циник  би рекао: да, али то је права разноликост, а не она дозвољена и пожељна, она која цела стаје унутар оквира „римског хришћанства“.

Успон безначајности

Пре равно десет година, као осамдесетчетверогодишњак, Милан Кундера је написао кратки роман „Празник безначајности“. Имајући у виду његово широко образовање, тај наслов је могао бити и свесна алузија на чувени есеј још једног паришког интелектуалца чије презиме, али и име, почиње словом „К“, још једног генијалног „К“-а, дакле, али сада не средњоевропског, него балканског, Грка, Корнелијуса Касторијадиса; есеј се, наравно, зове „Успон безначајности“.

Термин „безначајност“ појављује се на важном месту и у есеју „Отети Запад“. Кундера, наиме, примећује да је совјетска интервенција 1968. докинула културни процват у Прагу и започела епоху у којој култура више није важна. Можда и највећи шок након његовог доласка у Париз било је откриће да култура више није важна ни у Француској, ни на Западу генерално, макар и из другог разлога. Ту Кундера, међутим, примећује и једну занимљиву разлику: за њега и његове пријатеље у Прагу, то што се десило било је „катастрофа, шок, трагедија“, док су у Паризу маргинализацију високе културе доживели као „нешто банално и безначајно, једва видљиво, као недогађај, заправо“.

На самом крају „Отетог Запада“, Кундера се враћа оном истом мађарском новинару с његовог почетка, који је Европи послао поруку да умире за њу. Он, несрећник, вели Кундера, није био свестан да је та његова порука на самом Западу демодирана и суштински неразумљива.

И заиста, а у парафрази једне реченице Данила Киша (кога Кундера помиње у овом есеју као свог пријатеља, изврсног „мађарско-југословенског“ романсијера), Европа се око своје суштине и онога што она као појам уопште значи замисли једино кад се сама та Европа нађе у опасности. Ово је један од тих интервала и отуд и иновирани интерес за стари Кундерин есеј, мада се политички контекст одавно променио; Мађарска, Пољска и Чешка су враћене Западу.

И не само то; чак су се и балтичке земље, које Кундера ономад није помињао јер су и формално биле део СССР-а, „вратиле“ на Запад, тамо су доспеле и Румунија и Бугарска, макар и не делиле историјско искуство „римског хришћанства“. Уосталом, и део Украјине био је у Хабсбуршкој монархија, а и за унијате би се могло рећи да припадају „римском хришћанству“. Да ли је данас Украјина оно што су пре четрдесет године биле Мађарска, Пољска и Чешка – „отети Запад“?

Има у Паризу још један генијални писац чије презиме почиње словом „К“; Балканац је, Албанац, Исмаил Кадаре. Он је изгледа још ономад пажљиво читао Кундерин есеј, пошто је знао да предложи да Албанци требају колективно да конвертирају на католичанство, на „римско хришћанство“, такорећи. И то је заправо право питање за Европу, нарочито после искуства холокауста: Може ли она сама себе да дефинише на шири начин од призивања баштине „римског хришћанства“?