Награда Прицкер за јапанске куће прозирних намера: Архитектонски Оскар за Рикена Јамамота štampaj

Као што неки напето чекају Оскаре, неки чекају Прицкера. Обе награде се додељују у последњим данима зиме, па их је временска близина у јавној перцепцији ујединила у једну, у правог филмског Оскара и у Прицкера – архитектонског Оскара.

За некога ко рат доживљава визуелно, као огромну ирационалну црну рупу која све људске енергије стално своди на ништавило, нема бољег смирења од архитектуре. Пратити глобални тренд, регионалне школе, изненадне експлозије креативног ума, културне трансфере, читати симболизам архитектонских форми, све је то анестетик за душу и противотров за деструкцију. Гледати једну кућу како расте, ред који се успоставља из неке до тада неразумљиве какофоније, све то пружа ону сатисфакцију коју би човек вероватно имао да је којим случајем био у прилици да посматра Бога док је стварао свет. 

Још је један разлог зашто архитектура делује као антидепресив, happy pill, не рачунајући наравно оне које поглед на поједине грађевине директно баца у депресију. Људска друштва овог пута имају добру шансу да ће их гро њихове архитектуре преживети и надживети. Ту се не мисли на регуларну дуговечност културних артефаката, која надмашује секвоје, чемпресе и маслине. Референца нису објекти као римски Пантеон или Јустинијанова Хагија Софија, који су преживели векове случајно, игром судбине. Мисли се напротив на модерни тип ратовања, на тип оружја које би се сада обрушило на Европу или кретало одатле. На неутронске и електромагнетске импулсе који убијају људе, уопште живот, али не дирају куће. На оружја за постизање тишине у терапијске сврхе.

Филмски Оскар не би преживео такав развој, али онај архитектонски, Прицкер-Оскар, он би. Архитектура ће, бар за неко време, преживети све људске лудости, чак и у оним случајевима кад сама спада у њих. Преживело би оно што остаје иза Прицкера и сродних награда – бетон, алуминијум, металне мреже и ламинатска стаклена саћа, материјали и текстуре доведени у везу у неком поретку са намером трајања.

The Circle, Круг, биоморфна архитектонска пијавица коју је Јамамото подигао на циришком аеродрому пре четири године свакако би остала да стоји, једино би промет у њеним отменим дућанима драстично опао.

Рикен Јамамото, индивидуалиста анти-индивидуализма 

Осмочлани међународни жири којим је председавао чилеански архитекта Алехандро Аравена хвали опус Рикена Јамамота у подужем образложењу, које се, кад се исеку редундантнији делови, своди на заслугу да је то архитектура која брише границу између приватног и јавног, индивидуалног и колективног. Каже се, вратио је достојанство доживљају заједништва.

„Враћање достојанства“ није вредносно неутрално. Историјско искуство учи да су ту на делу изразито идеолошки процеси. Достојанство је конфронтативна роба. Некоме се узме, некоме да; онај коме се узело отвара нови циклус за повратак достојанства. Овде се очито узело од индивидуалности. Философи и социолози слободног света, кад и ако јесу истренирани да читају симболички језик архитектуре, заправо би требало да протестују над негативним универзумом који се отвара у том образложењу. 

Конкретан цитат: „Дубоко усађен у презервацију колективног живота, Јамамото показује да је приватност део урбане сензибилности, кад, уместо тога, чланови заједнице треба да подупиру једни друге.“ Ако се превод чини недоречен, то је зато што је оригинал намерно криптичан. Формулација „кад, уместо тога...“ у ефекту поништава ранију констатацију, ону која имплицитно утврђује квалитет који није добар и пожељан, у сваком случају проблематичан, јер се награда даје за оно што стоји иза „кад, уместо тога“. Приватност у контексту индивидуалности и обрнуто, индивидуалност у контексту приватности, сведени су на „урбани сензибилитет“, на фатаморгану правих вредности, кад се, уместо тога, ради о нечем другом. Вредност приватности поништава се наградом, али довољно амбивалентно да се остави простор за деманти. 

Ако се велике награде у култури посматрају као форсирање једног идеолошког циља уз обесхрабривање и игнорисање других, онда Јамамотов случај поседује екстремну релевантност. Не само формално-стилски, чак најмање тако, јер је Прицкеров жири хировит, састављен од ротирајућих елитних трупа архитектонске философије, за пар година може да награди некога под дијаметрално супротним образложењима. Сви добитници Прицкера су изврсни, сви стварају грађевине од којих застаје дах, ствар је само у томе које друштвено- политичке интерпретације њихове грађевине асоцирају и допуштају. Ствар је у идеолошкој норми, не у техничком подвигу.

Партија прозирних намера

Транспарентност је Јамамоту превасходно средство за поништавање, ако је то грубо, за кроћење приватности и с њом повезаног индивидуализма. Стамбена „Ecoms“ зграда у Тосу, острво Кјуши, 2004, добро илуструје нормативни аспект Прицкерове награде. Лично је доживљавам као најгламурознију Јамамотову грађевину. Орнаментални кубуси од алуминијума и ламинатског стакла позирају у првом сумраку као деца љубави између свемирске станице и BMW-шофершајбне. Њихове базе су нетектонске, фингирају да се наслањају на травњак, док ће у ствари одлетети на први наговештај олује у доњој атмосфери.

За неког ко би радо попио чашу црвеног канара у Стар Трек кафићу „10 Forward“, то је свакако атрактивна архитектура. Али кад се помисли да је реч стамбеним јединицама које у коцки спајају приватно и пословно, стан и биро, епидемију и не-епидемију, став се мења. Теоретски, ту се 24 сата седи у излогу и гледа у суседни исти такав излог.

„Eкомс“ поседује изражене сликарске (painterly) квалитете, онако како је тај атрибут дефинисан у историји уметности, примат облика и форми над линијом. Линије су такође ту, творе спољне ивице, али која разлика између, рецимо, ивица Гропијусових небодера у Америци и Јамамотових транспарентних кутија у Јапану. И један и други настављају модернистичку традицију оштрог руба и елегантне ивице за дефиницију габарита, с тим да је Јамамотова неутрализована сребрном буком из унутрашњости. 

Визуелно тупе ивице и отупела чула сумирају се у транспарентној индивидуи која се мање или више драге воље повинује захтевном колективу. У тим коцкама царује дух Стокхолмског синдрома. 

Стилски врхунац Екомсове зграде је истовремено и подрум колективистичке идеологије. С једном корекцијом, није реч о вулго-комунитаризму, већ о типу привилегованог колективизма који из себе искључује колективизме слабије економске моћи.

Ватрогасна станица у Хирошими и Универзитет будућности у Хакодатеу (Хокаидо), објекти завршени 2000, већ боље носе транспарентност и лакоћу материјала. Углавном зато што су разоружани, не показују намеру да интервенишу на споју где приватно и индивидуално дотичу колективно.

Поготово је Ватрогасна станица право уметничко дело, на више нивоа. Довољно је погледати оно што изгледа као сноп препрека, блокада и странпутица, док је у реалности читав тај простор уређен да омогући лаку и брзу проходност. Мајсторски илузионистички ефекти који наоко пресецају функционалност док је у стварности унапређују. 

Хироши Хара: „Сахранити град у кући“

Образложење, не сама чињеница да је Јамамото награђен најпрестижнијом архитектонском наградом на свету, добија посебну тежину кад се развој новије јапанске архитектуре погледа у низу, као процес. Један склоп тема је, колико је она интернационална, као већина архитектуре која се глобално гради кад државе и остали богати инвеститори не жале средства и простор. То би, најкраће речено, била архитектура у размаженим условима, нешто чему сваки архитект тежи, а режим интернационалних награда подржава.

Други склоп тема произлази из философског конгломерата који се развио око архитектуре од кад је она ушла у Модерну. Томе има нешто више од сто година, ако се за маркере узму Де Стијл и Баухаус. У Америци скоро век и по са Чикашком школом и првим небодерима у Њујорку. 

Свакако је архитектура и пре модерности покушавала да „философира“, још од Витрувија, али се тај процес махом ограничавао на симболизам и семантику. Класично питање би на пример било, шта је стуб? Шта значи стуб? Како се он везује у архитектонске системе да би извршио жељени утицај на друштвене и политичке системе? Како кад прима импулсе одатле?

За модернисте је то било мало. Тражили су чисти сто, потпуну демонтажу значења свих форми, да би онда архитектуру, тако прочишћену и клистирану, отворили за питања битка и небитка, за Хајдегерово „Нешто“ и Нишидино „Ништа“. „Нешто“ је један од централних појмова европске феноменологије, док „Ништа“/“Апсолутно ништа“ долази из Кјото-школе, модерне реинтерпретације будистичке „шуњате“ у модусу философије.

Нико међу модернистима није тако одлучно, са тако рационалним предумишљајем, захтевао нови почетак, као јапанске архитекте друге половине прошлог века. У њих спада не само Јамамото, већ и свих осталих осам јапанских носилаца Прицкера. Сви су они пуни младалачких грехова из доба кад су, како је говорио Јамамотов учитељ и узор Хироши Хара „сахрањивали град у кући“. У пракси, стварали зграде које су окретале леђа граду, изоловале се од града, бојале га се као експонента конзумеризма, несавршености и хаоса. Град, било који, то некад заиста и јесте, хаос и склепано, набацано и привремено, али такав је и живот. Кад нема дворац, оде у кутију. 

Токио педесетих и шездесетих је био управо такав, слика склепаног, набацаног и распареног с оне стране сваке урбанистичке синтезе, па су читаве генерације јапанских архитеката развијале терапије. Цитирало се из Хајдегера. Из Ролана Барта, чији је термин „нулте тачке литературе“ пребачен у „нулту тачку архитектуре“, у нула значења. Узимало се из Критичке теорије Теодора Адорна и подизале зграде „адорновке“ које би презирале конзум. Да су и саме настале у процесу конзума, третирало би се као ванфилософска чињеница.

Адорновке би избацивале град из себе, ускраћивале се индустрији културе, забаве, уметности и урбаности. Унутар себе, такве грађевине би мимикрирале град, претварале се у његове мини-аналогије преко низа унутрашњих тргова, мостова, башти-жардињера и неочекиваних отвора у бетонском телу. Биле су довољне саме себи, тако одгајале и људе у себи.  

Примера је доста, али све их бије „Бела кућа-U“, адорновка Тоја Ита из 1976. Када је Иту доделио Прицкера 2013, жири није укључио Белу кућу у избор најбољег. Тада је већ била срушена, али то их не би зауставило. Пресудно је било, да тај бетонски бункер може бити врло образован и начитан per se, може бити директни цитат „апсолутног ништа“, али свеједно не може удовољити људској базичној потреби да отвори прозор на травку или разумно мирну улицу. И биографски део је био оптерећење, јер је Ито ту кућу направио за сестру која је рано остала удовица, да се и сама сахрани у њој, и она, и њен бол и живи град около.  

Но чак и у том склопу негативног простора било је грађевина које су након деценија успеле да сачувају ефекат изненађења и топлине, те стога остале трајно перципиране као „лепе“. И лепота се рађала код убијања града. Доказ је Црква светла из 1989, коју је у Ибаракију/Осака подигао Тадао Андо, добитник Прицкера 1995. Косо бетонско „Л“ пробија се такође под косим углом кроз бетонски квадар, који у олтарском простору носи прорезе у облику крста, да би га источно сунце денотирало као сакрални простор.

Генијално решење десемантизоване архитектуре – осим што се у пуном кругу вратило семантизацији. Хришћански Бог је, још од раних дана, представљан као светлост. Свети дух се на апостоле спушта као сноп зрака; фетус Исус путује ка Девици Марији на зрацима сунца све са готовим крстом у руци (Олтар Мероде, 1430).

 „Одбрамбена архитектура“ на разбројс

Укратко, док су покушавали да архитектонске форме ослободе терета прошлости, да их спусте на нулу, јапанске архитекте су, тамо где су били велики, вратили кроз прозор симболизам који су претходно истерали на врата. Није случајно добар део јапанских Прицкер-архитеката, практично сви осим Казујо Сеџиме и Руе Нишизаве (САНАА), стекао име у данас презреном еклектицизму Посмодернизма.

У Јамамотовом случају, тај покушај жирија да забашури његове постмодернистичке корене, има духовите моменте. Како, рецимо, представити „Газебо“, Јамамотову приватну кућу, део куће у ствари, подигнуту у Јокохами 1986? Ниједна ретроспектива не може без Газеба. Али та зграда је увек другачија, у зависности како и за кога позира, из жабље или птичје, социолошке или политичке перспективе.

Сајт Прицкера као главну објављује фотографију са зен-атмосфером горњег стана и терасе. Има људи који би се одрекли вечног живота да онај земаљски могу да проведу на тој тераси.

Има међутим и других фотографија „Газеба“, у посебном менију, оном техничког типа, који откривају читаву зграду и показују да би свака погодба есхатолошког типа била лудост. 

Што шири угао објектива, тим се боље показује ранија пракса јапанских „прицкероваца“ у стварању „одбрамбене“ архитектуре, како ту особину назива теоретичар и практичар архитектуре Ботонд Богнар, професор на универзитетима у Америци и Јапану. На фотографијама Газеба у пуној фигури и са најближом околином, одмах се уочава пракса затворених платформи/база/носача који јесу приземље куће, рачунају се у спратове, у њима се нешто догађа, неко ради или живи, али свеједно нису ништа више од пуке нужности. Примарна функција таквих фортификованих база је да „одбране“ оне који живе на горњим разуђеним спратовима, да их изолују од звука и мириса урбане демос-кратије.

Таква блок-платформа, која као страно, случајно и занемариво тело спаја пожељне просторе изнад са тлом по коме се хода, боље се разуме у већим форматима. На пример у токијској Јамато-згради Рикеновог професора Хироши Харе из 1987. С тим да тло и простор у контексту јапанске архитектуре, као и у добром делу интернационално философирајуће савремене архитектуре, увек треба схватити феноменолошки – као топични или тополошки простор. Кратко сумирано, као простор који се за кориснике успоставља независно од стварних метричких димензија. Простор за будне сањаре. 

Кад се све то узме у обзир, образложење Прицкеровог жирија да је Јамамото избрисао границу између приватног и јавног, индивидуу отворио ка комуни и колективу, добија ироничан призвук. Јесте, у зависности од анаграматских квалитета објекта као слике. Некад уља на платну, данас фотографије. Приземнија политичка теорија би рекла, у зависности од тога ко је горе, ко доле.

Да је такав философски приступ градитељев грех из прошлости, илуструје Хотакубо насеље из 1991. у Кумамоту (острво Кјушу). Породичне куће у низу стоје као војници у строју, савршен пример за Богнарову дефиницију анти-урбане „одбрамбене архитектуре“.

Каква разлика према само мало старијем београдском конгломератском насељу Церак, аутора Марушић/Марушић/Боровница еt аll, које се на први поглед препознаје као разоружано и мирнодопско.

Али нико за Церак, или било шта што се гради на Балкану, неће добити Прицкера. Његов жири је истина одустао од неоколонијалног погледа на Јужну Америку и Африку, али споменути део Европе је и даље жута флека. Жири само одговара на стање ствари. Да би се добила награда за архитектуру, треба градити и обнављати, често и много. Да би се градило и систематски обнављало често и много, потребни су богати наручиоци, државе и корпорације са неутаживом амбицијом репрезентације, црква која је спремна на стилски ризик и урбанистички сензибилна приватна класа. Укратко, потребно је друштво свесно себе.

То свакако не аболира Прицкерове судије, посебно у моментима кад се покаже произвољни карактер доброг и врхунског. Чилеанац Алехандро Аравена је од 2009. био члан жирија, онда се 2015. повукао да би 2016. могао сам да добије Прицкерову награду. Сада се као председник вратио у жири, у тај затворени професионално-кастински круг.  

Pritzker X 53 = Nippon X 9

Нигде као у архитектури не важи констатација о свету као глобалном селу. И то је мало. Неке савремене грађевине, на пример Кула ветрова Тоја Ита у Јокохами, 1986, буде импресију свемирског глобализма. То је савремени парадокс за актуелне генерације, којима је ратна страст у Антици, а куће у свемирској утопији.

Ипак, осим што је инвентивна, мора бити још неки разлог да европски и амерички факултети, инвеститори и жирији за доделу награда показују такву фасцинацију јапанском архитектуром. Да осваја егзотиком Далеког истока, то не стоји. Она је дубоко модерна, без обзира што некад цитира из историјских стилова сукије, шоина и шиндена. То су оне ниске разуђене грађевине које Европљани и западњаци виде кад гледају филмове о шогунима и самурајима, или кад гејше спусте таблет да помакну папирне зидове док на коленима улазе у собу.

Фасцинација коју с ове стране развија модерна јапанска архитектура је у томе да је она у својим коренима „белачка“, то јест европска и америчка. У Јапану су је калемили Антонин Рајман (1888-1976) и Френк Лојд Рајт (1867-1959). Рајт је 1919. отишао да гради хотел у Токију и повео свог асистента Рајмана, рођеног Чеха који је у Америци постао Рајмонд. Рајт се вратио кући, Рајман остао и постао отац модерне јапанске архитектуре.

Одатле па до љубави младих јапанских архитеката према Корбизјеу и интернационалном стилу је био мали корак. Јапанска Модерна је била фасцинирана европско-америчком; обратни процеси су сад сасвим логични. Прицкеров жири делује из такве фасцинације. Разлике постоје, али се свеједно ради о калемљеним сортама јабука. 

Онако као што је Диркхајм говорио да друштво у религији обожава само себе, у истој аналогији европско-америчка архитектура у јапанској обожава саму себе.     

Јапански добитници Прицкера су долазили у таласима. Прву групу чини Кензо Танге (1913-2005), са својим студентима Фумихиком Маки (р. 1928) и Аратом Исозаки (1931-2022).

Танге, добитник Прицкера за 1987, директни је следбеник Корбизјеа. Предводио је јапанске „метаболисте“, покрет који се формирао из и на последњем конгресу CIAM-a (Congrès Internationaux d’Architecture Moderne) 1959. године. Метаболизам је данас најбоље визуелизовати као ИКЕА-изам, орман на који се додају наставци у бесконачном низу.

У Југославији је Танге био познат као аутор мастер плана за обнову Скопља после земљотреса 1963. План на такав начин никад није остварен, али у материјалима, масама, волуменима и формама много тога што је изведено носи Тангеов печат. Не увек у добром смислу.  

Тангеови студенти Фумихико Маки и Арата Исозаки су добили Прицкера сукцесивно 1993. и 2019. Већ се ту види да је жири више одавао почаст Јапанцима, него награђивао. Сви су добили то одличје касно у животном веку, Исозаки скоро са деведесет година.

Следећа група је генерацијска: Тадао Андо и Тојо Ито, обојица рођени 1941, Прицкерови лауреати за 1995. (Андо) и 2013. (Ито); сада Рикен Јамамото, годиште 1945. На ту група се, као горе у случају Танге и негових студената, наставља ризом двоје архитеката изашлих испод шињела Тоја Ита: Казујо Саџима (р. 1956) и Руе Нишизава (р.1966), лауреати у пару за 2010, познати у двојцу САНАА. 

Последњи јапански добитник награде, не хронолошки последњи, већ једини неспоменути је Шигеру Бан (р. 1957), лауреат за 2014. Био је члан жирија до 2009, онда изашао, да би могао да добије награду, исто као код Аравене. Прицкеров рингишпил је тако предвидив. То није коментар на квалитет награђених, више питање шта је све друго остало у слепом углу док су се они возили.   

Из цик-цак редоследа види се да жири код Јапанаца мења фокус и критеријуме, некад награђује достигнућа, некад животно дело. Некад реагује као да му је намера да исправља неправде, на пример код Исозаке. У односу полова, једна жена према осам мушкараца. Слаба родна свест Прицкеровог панела, али зато је она, реч је о Саџими, инкорпорирана у жири ове године, кад је пала одлука да се награди њен идол, Рикен Јамамото. Као што се види из само дела приложеног, Прицкер је посебно интернационално племе, еволуциона врста која се развила из тела Чикашке школе, прве архитектонске Модерне у Америци.  

Основати биро или религију, то је питање

Ако се чини да је фасцинација горе коришћена иронично, јесте, понекад, али само за систем награда где се погледа допринос једних, не и других, као у модерној параболи о Каину и Авељу. Мимо тога је јапански допринос градитељском глобализму сав у позитиви. Он је богат, интригантан, оригинално духовит и спада у философоски најобразованију грану савремене архитектуре. Већина награђиваних Јапанца су били водећи представници Постмодернизма, али су се извукли одатле; кад нису то само значи да су умрли пре него што је такав развој постао императиван.

Интерпретацију архитектуре су вишеструко обогатили терминима као одбрамбени низ, метафорички градови, нулта тачка, апсолутно ништа, адорновке и слично. Штошта од тога у пракси није функционисало, поготово оно с нулом и ничим, јер је уз tabula rasa архитектуру фалио tabula rasa човек, који на сву срећу није нађен. Али је функционисало у теорији. Кад се та разлика схватила, јапанске архитекте су се од гробничке монолитности „Беле куће-U“, окренули интелигентном хумористичком програму.

Пример за ово друго је Исозакијев Цукуба центар из 1983. у Ибаракију. Цукуба је огромни комплекс постмодерног ИКЕА-изма, са римским Кампидољом у центру, с тим да тај кампидољо има функционалну вредност споредне улице и урбанистичког ожиљка.

За разлику од Микеланђеловог, Исозаки је свој „кампидољо“ спустио испод нивоа, оградио, затворио и испразнио. Тако је трг као централни елеменат европске архитектуре, деградиран и багателизован, постао школска илустрација за Фремптонов „анаграматски стил“, кад од једне реченице истим словима настаје нова. 

Архитектонској интерпретацији су Јапанци подарили и традиционално будистички став понизности у градњи. То је представа осујећеног поноса, став да ништа што настаје из себе, људском руком, не може досећи степен завршености. Уз то иде и философски стоицизам да треба градити, користити, онда се наклонити и без трунке жаљења препустити бину новом и другом.

Постоји и хуморна страна таквог стоицизма, кад се архитектура третира као акт саботаже. За илустрацију погледати „Седмичну зграду“ у Кјоту из 1986. Аутор је Шин Такамацу (р. 1948), који још није добио Прицкера, сва је прилика и да неће. 

Једно је увек исто код свих архитеката, без обзира на нацију, статус, географску ширину и дужину. Свака биографија у старту објављују њихове фотографије из студентских дана, како с професорима и менторима, с колегама студентима, с ранцем на леђима, крећу на пут да упознају светска архитектонска чуда. Као млади Абориџини на прагу иницијације зрелости, од којих заједница очекује да преживе лутање кроз дивљину стилова и епоха.

Једну такву фотографију Рикена Јамамота објављује и сајт Прицкерове награде. На њој је исти као сви млади архитекти кад крећу на едукативни пут око света, неодлучни да ли ће кад се врате основати религију или архитектонски биро.