Лорд Бајрон, двеста година касније: Песник који је балканском вишку историје придодао и сопствену смрт

Уз свој тридесет и шести рођендан, већ начетог здравља, Лорд Бајрон је у Грчкој написао песму. У наслову се потенцирају рођендан и његов редни број, а сама песма, у преводу Ранке Куић, почиње овако:

Мог срца залудан је труд,
сад срце мора постат кам;
Не могу бити вољен худ
а волет знам. 

Сви дани су ми листак жут –
и Љубави је свео цвет;
Бол, жива рана и јад љут
сав мој су свет. 

Кад се данас читају ових стихови, овако у преводу, призивају нам и Бранка Радичевића и Јована Јовановића Змаја, примера ради. Како је Бајрон писао, данас се тако не пише. Данас је његова биографија вероватно живља од његовог опуса, изврћући иронично ону досетку Оскара Вајлда о таленту уложеном у књижевност, а генијалности уложеној у живот. Ова „калкулација“ код Бајронове био(библио)графије делује погођено, али, опет, то, рекло би се, није била ничија намера. Он је веровао у своје писање, а широка публика је то писање волела. Елитистичко гунђање није му могло ништа.

Хроми племић

Та биографија свакако делује литерарно. Рођен је 22. јануара 1788. године у Лондону, у старој аристократској породици. Отац му умире кад дечак има само три године те одмах наслеђује племићку титулу. Родио се са урођеним дефектом једне ноге па ће целог живота бити хром.

Детињство проводи у Шкотској, у Абердину; школује се у Кембриџу. Навршивши двадесет и једну креће на симболичко „матурско путовање“ карактеристично за више класе тог времена, односно на својеврсну ходочасничку мисију по Балкану и Медитерану. По повратку у домовину, објављује прва два певања псеудоаутобиографског спева „Ходочашће Чајлда Харолда“ и према сопственом признању „преко ноћи постаје славан“.

Тешко наслеђе предака није се одразило само на физички дефект, него и на карактер. Према незаборавном лапидарном опису једне од његових бројних љубавница, Бајрон је био „зао, луд и неко кога је опасно познавати“.

Имао је такође и понешто перверзно уживање у скандализовању јавности. Његова – по свој прилици – инцестуозна веза са полусестром Августом била је пример таквог скандала, а дете која је Августа родила било је, по већини биографа, резултат њене релација са властитим полубратом.

У покушају да се „скући“, односно да колико-толико нормализује своју репутацију, Бајрон ће оженити лепу и чедну Анабелу Милбанк. С њом ће добити ћерку Аду, своје једино законито дете. Брак, међутим, није био срећан и суштински се распао месец дана пре Адиног рођења. Он ће потом напустити Енглеску и жив се у њу неће вратити, а умро је кад је Ади било само осам година.

Мајка се бојала „очевих гена“ у њој, да тако кажемо, па је покушавала да умањи њено дечије занимање за славног оца. Ада није видела ниједан портрет или слику свог оца све до свог двадесетог рођендана.

Девојчица је волела математику, па се мајка трудила да је подржава у тој љубави, само да се не би окренула ка уметности. Бајрон је желео сина, али је ћерки ипак он сам дао име. Она је имала два сина и оба је назвала по свом оцу: једног Бајрон, другог Гордон.

Такође, судбина јој је дала да живи као и он: тридесет и шест године. Такође, по властитој је жељи сахрањена поред њега. Име Аде Бајрон односно Лавлејс (презиме након удаје) заувек је уписано у историју информатике пошто се сматра да је створила први рудиментарни „компјутерски програм“.

Путник и дужник

Нису Бајрона на доживотни егзил натерали само скандали и несрећан брак, него и велики дугови. Мада је добро зарађивао од свог писања јер је све што би објавио имало статус бестселера, расходи су му били већи од прихода.

Прве месеце након одласка, он живи на обали Женевског језера скупа с другим чувеним романтичарским песником – Персијем Шелијем, његовом женом Мери Шели и Мерином полусестром Клер Клермонт у коју ће се заљубити и с којом ће имати ћерку.

У време дружења са Бајроном дешава се и креација једног романа чији ће наслов прерасти историју књижевности и постати универзално препознатљива реч: Франкенштајн.

Такође, ово време је и у Бајроновом животу било инспиративно. Са Шелијем је, наиме, тих летњих месеци 1816. посетио дворац Шијон недалеко од Монтреа у коме су некоћ столовали Савојски грофови.

Дворац је касније постао тамница у којој је био заточен Франсоа Бонивар, женевски родољуб. Кажу да је Бонивар толико корачао својом уском ћелијом да су на њеном каменом тлу остали трагови његових стопа.

Како је Бонивар у западној култури, и због Бајрона заправо, упамћен  као симбол правог слободарства, увек ми се чинило да у оном ингениозном решењу Воје Димитријевића за споменик Принципу, у оним стопама утиснутим у асфалт, има далеког одјека Бајронове песме и бајроновског осећања света.

После женевског „интерлудијума“, Бајрон прелази у Италију, тачније у Венецију где ће провести највећи део остатка свог живота. Иако тек у раним тридесетим, за њега и његов живот то је период мира и релативног спокоја. Живео је са грофицом Терезом Џуколи и писао „Дон Жуана“, своје сатирично ремек-дело. У једном свом роману, Џон Максвел Куци ефектно описује зашто је њему као писцу инспиративан овај део Бајроновог живота.

Балкане мој

Ипак, човек коме је славу донело путовање по Балканском полуострву није могао умрети на Апенинском, а још је мање могао умрети мирно, као какав чиновник.

Инспирисан грчком борбом за независност од Турака, Бајрон одлази да се придружи побуњеницима. Тамо ће се разболети и умрети: 19. априла 1824, пре тачно две стотине година.

Како то већ бива са песницима, кад је умро, скандали као да су заборављени, а генијалност је стављена на пиједестал. Ожалила га је цела Енглеска. Сахрањен је у Нотингамшајеру, на баштини славних предака.

Мада је постојао и за његовог живота, Бајронов култ се постхумно шири Европом попут пожара. Можда је једини човек који је у првој половини деветнаестог века био познатији од њега био – Наполеон. Све док Ленон, Макарти, Џорџ Харисон и Ринго Стар не направе „Битлсе“, Енглеска неће имати глобалну већу уметничку звезду. Она досетка Ленонова „славнији од Христоса“, могла је комотно бити Бајронова.

Могло би се надуго и нашироко писати о утицају Бајрона на француску, немачку, руску, па и српску књижевност. У енглеској књижевности, пак, нарочито поезији, његов стилски утицај је препознатљив до дана данашњег, макар га многи и не региструју. Бајрон је од оних аутора чија слава је толико блештава да, на неки начин, сакрије дело које је ипак суштина онога што је ту славу и донело. 

У стилском смислу, најтрајнији утицај је вероватно оставио „Дон Жуан“, а поједини велики песници каснијих епоха Бајрону су и отворено признали свој дуг. Најбољи пример је вероватно Вистан Хју Одн.

Синтра, Руританија

У нашој књижевности, Иво Андрић користи Бајрона као лик у прелепој краткој причи „Бајрон у Синтри“. Њен завршетак узоран је пример Андрићеве генијалности и уметности приповедања:

Страшна амбиваленција у односу Енглеске према Балкану добро је ухваћена у оној (апокрифној?) Черчиловој фрази о вишку историје. И мада је изрека о „вредности костију померанијског наредника“ изворно немачка, сличан германски „комплекс више вредности“ према Балкану често имају и Енглези. Један који је на Балкан свесно дошао ризикујући живот и верујући да то вреди био је управо Бајрон.

Весна Голдсворти је у „Измишљању Руританије“ сјајно и неуспоредиво писала о Бајрону и Балкану. Једна скоро успутна опаска из те књиге навела је аутора ових редова да у својим средњим двадесетим покуша да напише кратки роман о Бајрону. Неким чудом, роман је преведен на неколицину великих светских језика, укључујући енглески, немачки и пољски.

У некаквој постмодернистичкој играрији, покушао сам у склопу романа напишем туце или два стихова који ће звучати као превод раног Бајрона. Ово је један пример:

Један од оних неформалним књижевних комплимената који писцу по правилу значе више од формалних награда је чињеница да су преводиоци (ти најбољи читаоци) по правилу мислили да заиста цитирам стварну Бајронову песму, па би ми, након што би је узалуд тражили у Сабраним делима, тражили референцу.

Пуних двеста година је прошло откад је у Грчкој умро један хроми песник. Има у данашњој глобалној атмосфери много од ауре која се око њега стварала.