Поглед с моста између Фриулија и Вишеграда: Трагом италијанскe песмe „У Босни ја ђавола сретох“ štampaj

„Откако су настала ова нова времена живота без стеге и обзира, живље трговине и боље зараде, поред Сумбе Циганина, који својом зурлом прати све касабалијске теревенке већ тридесетак година, сада долази у механу често и Франц Фурлан са својим хармоникама. Он је мршав и риђ човек, са златном минђушом у десном уху, дрводеља по занату, али сувише велики љубитељ музике и вина. Њега воле да слушају војници и страни радници.“

Читајући Андрићев роман „На Дрини ћуприја“, Федерико Галвани, певач италијанског бенда Фиор деле болџе (Fior delle Bolge), будући да је и сам хармоникаш и долази из Фриулија (Фурланије на словенском), био је заинтригиран помињањем његовог земљака који је у Андрићевом роману пре век и по забављао посетиоце Заријеве механе у Вишеграду. 

Андрићем и Балканом је годинама интригиран и Анђело Флорамо (Angelo Floramo), који деценијама објављује књиге на тему историје Фриулија и европског средњовековља, a његов интерес за Балкан, између осталог, одражава и књига „Балкански циркус“ из 2013, мешавина путописа и личних опсервација на балканске теме. Флорамо иначе ради као професор књижевности, језика и историје у средњој школи, од 2020. предаје антропологију сликовног изражавања на Тиеполо академији лепих уметности, а од 2023. његова професура на Универзитету Удине односи се на историју хране.

Поглед с моста

Галвани и Флорамо су своја интересовања за Балкан недавно укрстили у раду на једном занимљивом мултимедијалном догађају.

Почетком августа 2024. у Удинама и Трсту премијерно је приказана позоришна представа „Most: Lo sguardo oltre il ponte“, или – „Поглед с моста“ (главни наслов – Мост – није превођен са нашег језика). Писац и једини глумац у представи је Анђело Флорамо, на сцени уживо свира Галванијев бенд Фиор деле болџе, док је уметнички правац представе вешто у улози консултанта водио италијански редитељ Томазо Туцоли (Tommaso Tuzzoli). Аутор цртежа који су коришћени у представи је Александар Зограф.

Представа је у великој мери инспирисана романом „На Дрини ћуприја“, и представља збир реминисценција власника механе крај Мехмед-пашиног моста у Вишеграду кога игра Анђело Флорамо. Он се сећа различитих личности, стварних или измишљених, из различитих времена и различитих крајева Босне, уз спомињање и неуралгичних тачака као што су Јасеновац и Сребреница. У вишеградској механи изван времена и историје срећу се живи и мртви, удаљени и блиски, повезани судбинама у нешто што личи час на трагедију, час на весеље и комедију. Уз то, представа и не покушава да прикрије обожаватељски однос који аутор гаји према храни и пићу пореклом са Балкана. 

Занимљиво је да су карте за представу у Удинама биле доста времена унапред распродате, док је на дан извођења велики број људи остао испред театра „Сан Ђорђо“, пошто додатних слободних места није било. Овакво интересовање се може објаснити како радозналошћу када је у питању југословенски простор, тако и занимањем које годинама својим радом изазива Анђело Флорамо, који је недавно добио значајну награду насловљену Премио Нонино.

Колико год свака средина на европском континенту била поносна на своју посебност, чињеница је да су многе области у Европи међусобно повезане на бројне начине – историјски, културно, менталитетски, чак и генетски, с обзиром да су сеобе и стапања становништва трајали хиљадама година. Флорамова представа одражава везу италијанског североистока и простора који се некада звао југословенским. Истраживање ових веза је и Флорама и Галванија довело до занимљивих открића.

У Босни ја ђавола сретох

Галвани је дошао до сазнања о једном случају који сведочи о давним италијанско-босанским везама када је музика у питању. Наиме, музикологија памти ренесансног композитора Фрању Босанца (латинско име Franciscus Bossinensis), који је живео од 1485. до 1535, и који је у Венецију, где је публиковао своје музичке радове, пристигао са Балкана. Његова музика је укључена у представу „Поглед с моста“.

Али Франц Фурлан из Андрићевог романа није део тако далеке прошлости као његов четири века старији имењак. Да ли је у питању лик о којем је Андрић нешто начуо, или о којем му је можда неко причао? То није немогуће, с обзиром да су становници Фриулија у другој половини деветнаестог века, све до почетка Првог светског рата, као економски емигранти често налазили привремене послове у ближим и даљим крајевима, укључујући Србију и Босну.

Бавећи се овим везама, Галвани је случајно дошао до податка који је у њему створио уверење да је „пронашао Франца Фурлана“. Наиме, у једној књизи која сабира теренске забелешке о старој музици Фриулија, нашао је две варијанте једне песме с босанском тематиком које потичу из фриуланске области Карнија, а чији су текст и ноте забележене у архиви Радио Трста. Иако су песме, написане на фриуланском дијалекту, забележене доста касније, педесетих и шездесетих година двадесетог века, постоји белешка да оне потичу из бурне 1878. године. Прва песма је насловљена „Био сам у Босни“, а сачувана је и варијанта под именом „Био сам у делиријуму“ (мисли се на делиријум као последицу пијанства). Рекло би се да је аутор музичар из Фриулија, који је у време драматичних дешавања боравио у Босни. Текст песме је кратак, и гласи у преводу: 

Био сам у Босни
Тамо сам видео ђавола
Био је црн
А сад се враћам кући

У белешци коју је оставио приређивач, остало је забележено да је човек који је послужио као извор док је говорио о овој песми био конфузан, можда и припит, али да је ситуација у другој половини деветнаестог века, када су се у Босни збивала „ратна дејства, немири, заседе“ свакако утицала на утисак о дијаболичкој атмосфери која је тамо владала.

Изворна мелодија песме је очигледно већ била загубљена или заборављена, пошто нотни запис сугерише да се каснија извођења овe песме заснивају на мелодији популарног пољског шлагера, који је 1930. прослављен немачком верзијом насловљеном „O Donna Clara“. 

Након тога су уследиле верзије у многим земљама, а једна од верзија је испевана на фриуланском дијалекту, и на полушаљив начин говори о пијанству: 

Ох шта пијеш?
О, шта пијеш, добри човече?
Црно или бело вино, само да је добро

А кад ћеш се вратити?
Кад ћеш опет постати добар човек?
Сутра увече, пре мрака,

И следеће ноћи
Када се вратио становник Вал д'Арзина
Чак и звезде, све су му намигивале

Иако је подробнија фактографија о овој песми изгубљена у времену, постоје елементи који су налик епизоди коју помиње Андрић у свом роману. Могуће је да је Андрић, у време док је био у дипломатској служби у Трсту, 1922. и 1923. године, и чуо песму фриуланског хармоникаша који је у Босни видео ђавола, можда истог оног који је у роману упропастио Милана Гласинчанина у ноћној партији карата на капији вишеградског моста.

Како било, ова песма, реконструисана на основу расположивог записа, постала је део Флорамове позоришне представе „Поглед с моста“, као и композиција Фрање Босанца под називом „Рeчеркар“ (Recercar). 

Мрачни дани у Херцеговини

Како би настанак песме музичара из Фриулија могао да се тумачи? Најпре, треба се подсетити контекста тог времена. У време Херцеговачког устанка из 1875, српским устаницима, који су се побунили против отоманске власти, прикључивали су се многи добровољци који су пристизали из разних земаља, пре свега из Црне Горе и Србије, затим из Словеније и Хрватске, али у завидном броју и из Италије, на иницијативу самог Гарибалдија, како би подржали борбу балканских народа против једне снажне империјалне силе (макар она у то време била на свом заласку).

Гарибалдијева лична препорука устаницима била је да у своје редове прихвате и једну жену, која је стекла велико поштовање – била је то Холанђанка позната као Жана Меркус (Jenny Merkus). Како су се ови патријахални ратници навикли на присуство у својим редовима жене (притом из далеке Холандије), тешко је и замислити, али је чињеница да је њена храброст у борбама прерасла у легенду.

Упркос свему, устанак је у европским центрима прихваћен са резервом, тако да није имао благослов великих сила, које су биле заокупљене властитим империјалистичким плановима. Очајничка борба устаника, која је донела страшна страдања цивилног становништва, завршила се неуспешно, али је на мировној конференцији 1878. кајмак покупила Аустро-Угарска, која је (номинално, уз Турску) преузела контролу над Босном и Херцеговином. 

Аустро-Угарска је с једне стране радила на модернизовању државе, док је с друге стране задржала феудалне односе из турског времена. У отпору аустроугарској владавини 1882. избио је нови устанак у коме је учешће узело православно и муслиманско становништво, али који је угушила надмоћна аустроугарска војска.

У годинама када је настала песма „Био сам у Босни“, ситуација је заиста наликовала на пакао, па можда није чудно да се фурланском аутору ове музичке вињете тамо причињава „црни ђаво“. Због отоманских ретрибуција, које су у спроводиле локалне паше и аге, отуђене и од власти у Истанбулу, огроман број цивилног становништва био је приморан да избегне из својих домова – забележено је да су се многи крили по пећинама, владала је болест и глад.

Артур Еванс (Arthur Evans), прослављени британски археолог, боравио је тих година у Босни и другим балканским крајевима, пре него што ће се упутити на Крит где ће његова ископавања у Кнососу и открића повезана са бронзанодопском минојском цивилизацијом постати светска сензација. У извештајима из Босне које је 1877. слао за лист „Manchester Guardian“, Еванс је записао: „Укупан број избеглица сада износи око четврт милиона... Мале богиње, тифус и глад узроковали су ужасну пустош међу неотпорним делом ових несрећника. И поред тога што се болест од прошлог октобра смирила, ипак је од тада само у области где се сада налазим помрло око 2000 особа.“ 

Живот на граници између светова

Али, вратимо се у садашње време. Федерико Галвани је савремени сведок о спонама и динамизму који постоји између Фриулија и јужнословенских подручја. Ова италијанска област се делом ослања на границу са Словенијом, и током Хладног рата представљала је границу између два света, Запада и Истока. Ти светови су се негде раздвајали, а негде и сусретали. Као што је за Југословене посета Трсту значила сусрет са Западом и набавку тешко доступне робе, тако су, по сведочењу Галванија, италијански грађани из тог дела земље „путовали преко границе да би куповали месо, цигаре или бензин по нижим ценама“.

Током деведесетих у Фриули су стизале вести о страшном рату у комшилуку, да би затим некадашња граница између Истока и Запада скоро преко ноћи једноставно нестала, након уласка Словеније у Европску унију. Живот на граници је ипак оставио трага на људе и културу тог дела Италије. Галвани је почетком двехиљадитих био члан групе Арбе Гарбе, која је свирала музику која је спајала утицаје панка и балканске музике и користила цртеже Александра Зографа за омотнице својих издања.

Будући да у овој области столећима постоји словеначка мањина, која говори архаичну варијанту словеначког језика (има и оних, не тако бројних, који чак сугеришу да је у питању потпуно аутохтона словенска група), затим да постоје говорници немачког, као и да су делови Фриулија у прошлости били под венецијанском и аустријском влашћу, сви ти утицаји овде се преплићу и мешају, чинећи фриулски културни амалгам посебним у оквиру Италије.

Регионалну заставу Фриулија са жутим орлом на плавој подлози овде је могуће видети чешће него било који други регионални симбол другде у земљи (можда са изузетком Сардиније). Уз то, овде постоји извесна резерва према централизму било које врсте, али и локална традиција другачија од остатка земље.

Пре осамдесет година, септембра 1944. на овом простору је успостављена Слободна Република Карнија, партизанска република са седиштем у Ампецу, која је потрајала два месеца (слично као Ужичка република у Србији 1941, која је такође трајала два месеца), након чега су је немачке трупе уништиле, а већина преживелих прешла југословенским партизанима. За време њеног трајања, у Карнији су и жене добиле право гласа, што се у остатку Италије десило тек 1946.

Треба истаћи и да је у даљој прошлости у области Фриули келтски елемент био прилично снажан, те да се ту налазио и центар територије Лонгобарда, германског народа који је стигао са територије данашње Мађарске између 6. и 8. века, и који је практиковао занимљив систем изборне монархије. Постоји тврдња и да су до данас, налик на северњачке народе, становници Фриулија склонији употреби алкохола од осталих Италијана.

Оно што је обележило савремену историју ове области је и велика емиграција, нарочито током деветнаестог и у првој половини двадесетог века. „Живот је био тежак. Поједини крајеви, као што је планинска област Карнија, уопште нису погодни за узгој пољопривредних произведа“, каже Анђело Флорамо. „То значи да су у тим крајевима током зиме жене остајале у селу, а мушкарци би само лети долазили кући – остатак године би проводили на раду у иностранству. Често су налазили послове на простору Аустро-Угарске, али такође на Балкану, неки су чак одлазили у САД, Канаду, Аргентину, Бразил, Русију, чак и Океанију.“

Флорамо наводи и да су људи из Фриулија били познати као градитељи мостова, тунела, често ангажовани на каменорезачким пословима, али и као тесари, циглари, и слично. Главни мајстор који је радио на једном од најпознатијих америчких споменика, оном на Монт Рашмору у Јужној Дакоти, био је каменорезац из Фриулија.

„Познато је и да су људи одавде учествовали и у изградњи Транссибирске железнице“, каже Флорамо. „Када сам својевремено боравио у Русији, чуо сам мелодију песме 'Волга Волга', коју сам одмах препознао: њу су радници на Транссибирској железници почетком века пренели у Фруили, али су је певали са потпуно измењеним текстом написаном на овдашњем дијалекту.“

На крају, треба рећи да је музика свакако један од најбржих и најефикаснијих начина за пренос идеја и сентимената. Тако се на списку музичких инструмената који су део локалних традиција у Фриулију, поред очекиване мандолине, налази и тамбурица, али и гусле, које су овде доспеле преко Истре – локални назив за гусле је bugul...

Ако ништа друго, стварање музике, популарне мелодије па чак и инструменти које израђујемо могу да нам потврде да смо тек камичак у мозаику култура и обичаја...