Одломак из књиге "Када престанемо да разумемо свет"
Пруско плаветнило у нацистичким пилулама цијанида, циклону Б у гасним коморама Аушвица и на Ван Гоговим сликама štampaj
петак, 08. сеп 2023, 09:37 -> 17:44
„’Када престанемо да разумемо свет’ Бенхамина Лабатута најчуднија је и најоригиналнија књига коју сам прочитао у последњих ко зна колико година. Она лебди у стању између фикције и документарности, између таласа и честица, и чини причу о модерној математици и науци језивом попут старе добре приче о духовима“, рекао је аутор „Његових мрачних ткања“ Филип Пулман. Реч je дистопијском документарном роману смештеном не у будућност већ у садашњост, по речима Џона Банвила, који говори о томе да ли су модерна наука, њене машине и математика, већ осигурале наше уништење, јер како је математичар Александар Гротендик рекао: „Атоме који су распарчали Хирошиму и Нагасаки није раздвајао некакав генерал својим масним прстима, него група физичара наоружана шаком једначина.“ Препоручујући читаоцима ово Лабатутово интригантно и узбудљиво дело, с дозволом његовог српског издавача, новосадске Академске књиге, доносимо почетак романа.
Пруско плаветнило
Током једног лекарског прегледа, неколико месеци пре Нирнбершког процеса, лекари су уочили да су нокти на рукама и ногама Хермана Геринга обојени у јарко црвено. Погрешно су закључили да је узрок те обојености његова зависност од дихидрокодеина, аналгетика који је узимао у таблетама, више од сто на дан. Како сведочи Вилијам Бароуз, ефекат тог лека сличан је дејству хероина, у најмању руку дупло је јачи од кодеина, с тим што изазива оштар струјни надражај попут кокаина, због чега су амерички лекари били приморани да лече Геринга од зависности пре него што се појави на суђењу. Није било лако. У тренутку када су га савезничке снаге ухапсиле, нацистички лидер вукао је за собом пртљаг који не само да је садржао лак којим је мазао нокте прерушавајући се у Нерона, него и двадесет хиљада доза његовог омиљеног наркотика, збир готово свега што је преостало од немачке производње тог лека на концу Другог светског рата.
Његова зависност, међутим, није представљала ништа необично: безмало су све трупе Вермахта добијале таблете метамфетаминa у виду порција. Доступне под називом Первитин, војници су их, сасвим растројени, осцилирајући између манијакалног гнева и летаргичног бунила, користили како би недељама остајали будни, услед чега су многи међу њима патили од наступа незадрживе еуфорије: „Влада мртва тишина. Све постаје нестварно и безначајно. У једном сасвим бестежинском стању, осећам се као да лебдим изнад сопственог авиона“, записаће један од пилота Луфтвафеа много година доцније, као да се, уместо пасјих дана ратовања, присећа каквог нечујног усхићења услед блаженог привида. Немачки писац Хајнрих Бел упутио је са борбене линије својој породици низ писама захтевајући да му пошаљу нове количине лека: „Сурово је овде“, писао је родитељима 9. новембра 1939, „и надам се да разумете да ћу вам писати сваки други или трећи дан ако будем у прилици. Данас то чиним како бих вам, пре свега, тражио још Первитина... Волим вас, Хајн.“ Двадесетог маја 1940. упутио је још једно писмо, дугачко и препуно усхићења, које се завршава истом молбом: „Да ли бисте могли да ми прибавите још мало Первитина да имам у залихама?“ Два месеца потом, родитељи су примили само један лелујави редак: „Ако сте у могућности, молим вас, пошаљите ми још Первитина.“
Данас је познато да су метамфетамини били нека врста горива захваљујући којем је Немачка успевала да издржи незаустављиви јуриш Блицкрига, те да су многи војници доживели психотичне нападе окусивши горчину таблета које су им се топиле у устима. Високи чиновници Рајха су, за промену, испробали нешто сасвим другачије када је њихов муњевити рат утрнуо под ватреним олујама савезничког бомбардовања, када је руска зима заледила гусенице њихових тенкова, а Фирер наредио да се збрише све што на отаџбинском тлу има ма какву вредност, како трупама које надиру не би остало ништа осим згаришта; суочени са апсолутним поразом, савладани призорима ужаса који су сами призвали, определили су се за убрзано решење. Загризли су капсуле цијанида и скончали угушени сладуњавим укусом бадема који емитује тај отров.
Талас самоубистава преплавио је Немачку у последњим годинама рата. Само у априлу 1945. у Берлину се убило три хиљаде осамсто лица. Житеље сеоцета Демин, смештеног на три сата удаљености северно од престонице, обузела је општа паника када су немачке трупе, приликом повлачења, динамитом разнеле мостове који су повезивали сеоце са остатком земље, оставши тако заглављени између три реке које су окруживале оток, немоћни пред свирепошћу Црвене армије. За само три дана, на стотине мушкараца, жена и деце одузело је себи живот. Читаве породице, корачајући са канапима везаним око појаса, улазиле су у воде реке Толензе, наизменично повлачећи и попуштајући уже као у каквој сабласној игри, све то са ситном нејачи која је у својим школским ранчевима теглила камење. Владао је толики метеж да су руске трупе – које су до тог часа биле окупиране пљачкањем сеоских кућа, спаљивањем објеката и силовањем жена – добиле наређење да обуздају епидемију самоубистава; три пута су морали да спасавају жену која је покушавала да се обеси о грану дивовског храста у своме врту, међу чијим је корењем претходно сахранила своје троје деце, након што је њихове кексиће – последњи залогај задовољства – посула прахом отрова за пацове; жена је преживела, али војници нису били у стању да спрече да једна девојчица искрвари, пресекавши жиле истим сечивом којим је претходно пререзала вене својим родитељима.
Иста жеља за смрћу загосподарила је нацистичким штабом: педесет и три генерала пешадије, четрнаест генерала ваздухопловства и једанаесторица из морнарице извршили су самоубиство, сви – изузев министра образовања Берхарда Руста, министра правде Ота Тирака, фелдмаршала Валтера Модела, Пустињске лисице – Ервина Ромела и, свакако, самог Фирера. Остали су, попут Хермана Геринга, оклевали, те су ухваћени живи, иако су тако само одложили оно што је било неизбежно. Пошто су лекари прогласили Геринга способним за суђење, трибунал га је осудио на смрт вешањем. Захтевао је да га упуцају, јер није желео да сконча као сасвим обичан криминалац. Сазнавши да му неће услишити последњу жељу, убио се загризавши ампулу цијанида коју је претходно сакрио у теглици од помаде за косу, а поред које је оставио поруку са објашњењем да је изабрао да прекрати живот властитом руком „попут великог Ханибала“.
Савезници су покушали да збришу сваки траг његовог постојања. Уклонили су остатке стакла са његових усана, док су одећу, личне ствари и обнажен леш послали у општински крематоријум гробља Остфридхоф у
Минхену, где је једна пећ горела само да би у њој било спаљено Герингово тело, мешајући се са пепелом хиљада политичких хапшеника и противника нацистичког режима којима је у затвору Штаделхајм одрубљена глава, са прахом деце са посебним потребама и пепелом психијатријских болесника убијених у програму еутаназије Акцион Т4, као и са пепелом небројених жртава логора смрти. Оно мало што је остало од његовог тела просуто је у поноћ у воде Венцбаха, речице која је на мапи насумице одабрана како би било спречено да му се гроб претвори у место ходочашћа будућих поколења.
Сви ти покушаји, међутим, били су узалудни: до данашњег дана колекционари из целога света и даље размењују предмете и личне ствари последњег великог нацистичког лидера, врховног команданта Луфтвафеа и Хитлеровог оданог следбеника. У јуну 2016. један Аргентинац потрошио је више од три хиљаде евра на комад Рајхсмаршаловог свиленог доњег веша. После неколико месеци, исти човек платио је двадесет и шест хиљада евра за месингани цилиндар, некадашњи омотач стаклене ампуле коју је Геринг смрвио међу зубима 15. октобра 1946. године.
Најугледнијим члановима Националсоцијалистичке партије уручене су сличне капсуле пред крај последњег концерта који је Берлинска филхармонија одржала 12. априла 1945, уочи пада престонице. Алберт Шпер, министар за наоружање и ратну производњу и званични архитекта Трећег рајха, организовао је посебан програм који су чинили Бетовенов Концерт за виолину у Ц-дуру, потом Брукнерова Романтична – Четврта симфонија, прикладно окончана Брунхилдином аријом која затвара трећи чин Сумрака богова Рихарда Вагнера, током којег се валкира жртвује у једном големом погребном пиру чији ће пламен најпосле прогутати свечани салон, припаднике мушког рода, Валхалине ратнике и целокупан пантеон богова. Када се публика упутила ка излазу, док су им Брунхилдини болни крици још увек одзвањали у ушима, чланови Дојчес Јунгфолка, омладинског огранка Хитлерјугенда – дечаци од десетак година, будући да су младићи гинули на ратишту – разделили су капсуле цијанида у корпицама од врбовог прућа, као да је реч о каквим жртвеним даровима. Неке од тих капсула послужиле су Герингу, Гебелсу, Борману и Химлеру да изврше самоубиство.
Многи нацистички лидери, међутим, одлучили су да пуцају себи у главу истог часа када би их загризли, из страха да отров не делује или да је намерно кривотворен, те да им тако неће донети моменталну и безболну смрт какву су прижељкивали, већ дугу агонију какву заслужују. Хитлер је био убеђен да су њихове дозе измењене те је одлучио да испроба дејство дајући једну капсулу својој вољеној Блонди, немачкој овчарки која га је пратила чак и у Фирербункеру, где је спавала у подножју његовог кревета и уживала сваковрсне повластице. Фирер би радије усмртио своју љубимицу, него допустио да допадне у руке руским трупама које су већ биле опколиле Берлин и сваког су се дана све више приближавале његовом подземном склоништу. Ипак, није имао смелости да то учини сâм: замолио је свог личног лекара да половину капсуле убаци у уста животиње. Женка, која тек што је била окотила четири младунчета, угинула је истог часа након што је малени молекул цијанида, састављен од по једног атома азота, угљеника и калијума, доспео у њен крвоток пресекавши јој дисање.
Ефекат цијанида толико је снажан да постоји само једно сведочанство о његовом укусу: почетком XIX века тридесетдвогодишњи индијски златар М. П. Прасад, који је успео да запише три реда након што га је прогутао: „Лекари, пробао сам калијум цијанид. Пржи језик и горког је укуса“, стајало је у поруци коју су пронашли поред његовог леша у хотелској соби коју је изнајмио у намери да прекрати сопствени живот.
Течни облик тог отрова, у Немачкој познатији као Blausäure (плава киселина), врло је непостојан; кључа на двадесет и шест степени Целзијуса док у ваздуху оставља благо бадемасту арому, сладуњаву и делимично горку, што нису сви у стању да осете, будући да то захтева да имате нарочит ген који четрдесет одсто човечанства уопште и нема. Као последица те еволутивне непредвидивости стоји могућност да један добар део оних који су убијени циклоном Б у Аушвицу, Мајданеку и Маутхаузену чак није ни осетио мирис цијанида који је испуњавао гасне коморе, док су други скончали удишући исту ону арому који су осетили виновници њиховог уништења након што су загризли суицидне капсуле.
Деценијама уназад, претходник отрова који су нацисти користили у логорима смрти – циклон А – коришћен је у виду пестицида којим су орошавали поморанџе у Калифорнији, а служио је и за истребљивање ваши у возовима у којима су се скривале на десетине хиљада мексичких имиграната по уласку у Сједињене Америчке Државе. Дрвени вагони остајали би обојени допадљивом плавичастом бојом, истом оном која се и данас може уочити на зидовима Аушвица; обе дугују своје право порекло цијаниду, који је 1782. изолован из првог модерног синтетичког пигмента, Пруског плаветнила.
Тек што се појавио, изазвао је праву сензацију у европској уметности. Захваљујући приступачној цени, Пруско плаветнило је за само неколико година у потпуности заменило боју коју су сликари користили још од ренесансе како би украсили Богородичин плашт и анђеоске одежде. Ултрамарин, најскупљи и најпрефињенији од свих плавичастих пигмената, добијао се млевењем лазурита из пећина у долини реке Кокча, у Авганистану. Тај минерал, претворен у ситни фини прах, давао је тако дубок тон индига да је могао бити поновљен само хемијским путем, када је, почетком XVIII века, швајцарски произвођач боја и сликарске опреме Јохан Јакоб Дизбах, изумео Пруско плаветнило.
Он је то учинио грешком. Намеравао је заправо да произведе кармин-црвену која се добија уситњавањем женки милиона кошинела, сићушних буба које паразитирају на нопал кактусу у Мексику, Централној и Јужној Америци. Реч је о веома осетљивим инсектима који су знатно захтевнији од свилених црва, будући да њиховим телима, обраслим беличастим длачицама, врло лако могу наудити ветар, киша и мраз, или их могу растргнути пацови, птице или гусенице. Њихова крв боје скерлета била је – поред злата и сребра – једна од највећих драгоцености које су шпански конкистадори преотели јужноамеричким староседеоцима. Захваљујући њој, шпанска круна је успоставила вишевековни монопол у производњи кармин боје. Дизбах је томе покушао да стане на пут сипавши sale tartari (калијум битартрат) у филтрат са остацима инсеката који је начинио један од његових помоћника, млади алхемичар Јохан Конрад Дипел. Мешавина, међутим, није резултирала јарко црвеном бојом кошинела, већ једном несвакидашње лепом плавом, због чега је Дизбах помислио да је открио hsbd-iryt, аутентичну боју небеског свода, легендарну плаву којом су Египћани украшавали лица својих богова. Формулу коју су египатски свештеници вековима чували, уграбио је један грчки крадљивац, нетрагом неставши након пада Римског царства.
Дизбах је своју нову боју назвао „Пруско плаветнило“ како би успоставио једну интимнију, дугорочну везу између свог насумичног открића и империје која ће по слави и чувењу несумњиво надмашити све претходне. Морао је бити, разуме се, много виспренији и способнији, уз то помало и прозорљив, како би донекле могао да наслути њену будућу пропаст. Дизбаху не само да је недостајала узвишена имагинативност, већ и основне трговачке и пословне вештине неопходне да би уживао у материјалним благодетима свога открића, доспевши у руке његовом финансијеру, орнитологу, лингвисти и ентомологу Јохану Леонарду Фришу, који је његово плаветнило претворио у злато.
Фриш је стекао силно богатство продајући најпре Пруско плаветнило у трговинама Париза, Лондона и Санкт Петерсбурга. Профит је искористио како би купио на стотине хектара земље у близини округа Шпандау, где је засадио прве плантаже свиле у Пруској. Острашћени природњак написао је и једно подугачко писмо краљу Фридриху Вилхелму I, у којем је нарочито истакао јединствене особености свилених буба; у писму је приказао и позамашан нацрт аграрне реформе, какву је наслутио у једном сновиђењу: угледао је стабла дуда како расту у портама свих цркава у царству, и њихове смарагдне листове који хране ларве свиленог мољца Bombyx mori. Краљ Фридрих је његов план срамежљиво спровео у дело, док је доцније, након више од двеста година, тај план насилно био спроведен од стране Трећег рајха.
Нацисти су засадили милионе таквих стабала на напуштеном земљишту, на гробљима, у резиденцијалним четвртима, у двориштима школа, болница и санаторијума, као и са обе стране ауто-путева који су пресецали нову Немачку. Ситним земљопоседницима подељени су водичи и приручници са детаљним упутствима о техникама прикупљања и третирања свилених буба, а које су биле контролисане од стране државе; требало их је прикупити, потом кувати на пари дуже од три сата, над лонцем кључале воде, како би их пара убијала лагано и како драгоцена материја у коју су се били учаурили не би претрпела ни најмање оштећење. Исти метод укључио је Фриш у један од прилога свог magnum opusa који се састоји од тринаест томова којима је посветио последњих двадесет година живота. Ту је, са студиозношћу која се граничи са лудилом, сабрао преко три стотине врста инсеката у Немачкој. Последњи том обухвата целокупан животни циклус пољског попца, од развојног стадијума нимфе до заводничке песме мужјака, који наликује снажном и продорном плачу новорођенчета. Фриш је све то описао уз механизме парења и процес полагања јаја женки чија су јајашца по боји изненађујуће слична пигменту који га је учинио богатим, и који су уметници широм Европе почели да употребљавају чим се нашао у продаји.
Прво велико остварење у којем је нашао примену био је Христов погреб, а насликао га је 1709. године Холанђанин Питер ван дер Верф. Његово небо у пределу хоризонта прекривено је облацима, док вео који засењује Богородичин лик баца плавичасти одсјај, одражавајући тако ожалошћеност ученика који беху окружили Месијино мртво тело. Оно, пак, обнажено и одвише бледо, обасјава лице жене која, клечећи, целива Његову надланицу, баш као да својим уснама жели да сасуши ране које су начели гвоздени клинови.
Гвожђе, злато, сребро, бакар, калај, олово, фосфор, арсеник; почетком XVIII века човек је знао само за шаку чистих елемената. Хемија се још увек није била одвојила од алхемије, док је разноврсност тајанствених назива под којима су биле познате мешавине попут бизмута, витриола, живе сулфида и амалгама, представљала плодно тле за сваковрсне успешне или сасвим неочекиване огледе. Пруско плаветнило, рецимо, не би ни постојало да није било младог алхемичара који је радио у сликарском атељеу у коме је та боја настала.
Јохан Конрад Дипел представљао се као теолог пијетиста, филозоф, уметник и лекар, иако су га његови опоненти сматрали обичним шарлатаном. Рођен је у малом дворцу Франкенштајн, у близини Дармштата, на западу Немачке, и још је као дете био обдарен нарочитом харизмом. Био је у стању да опчини оне који би предуго боравили у његовом присуству. Убеђивачка моћ коју је поседовао омогућила му је да заведе једног од најзначајнијих умова свога времена, шведског мистичара Емануела Сведенборга, који је прерастао у једног од највећих ентузијаста међу његовим ученицима, претворивши се на крају ипак у његовог најљућег непријатеља. Према Сведенборгу, Дипел је имао дар да одбије људе од вере, лишавајући их сваке разборитости и доброте, а „напуштајући их у стању својеврсног делиријума“. У једном од најострашћенијих критичко-полемичких текстова које је Сведенборг против њега написао, изједначава га са самим Сатаном: „Он је оличење најнижег демона који није привржен ни једном једином принципу, већ је главни противник свакога од њих.“
Његове критике нису дотакле Дипела који је, након седам година проведених у затвору због својих јеретичких уверења и поступака, постао сасвим имун на скандале. По одслужењу казне, одрекао се било какве претензије на човечност: спровео је небројене експерименте на животињама, како на живим, тако и на угинулим, над којима се најсвирепије иживљавао. Имао је за циљ да уђе у историју као први човек који ће пренети душу из једног тела у друго, иако је са екстремном окрутношћу и настраним уживањем манипулисао својим преосталим жртвама, због чега је, најпосле, ушао у легенду. У његовој књизи Поремећаји и лечење телесних слабости објављеној у Лајдену под псеудонимом Кристијанус Демократикус, устврдио је да је открио Еликсир живота – течни облик Камена мудрости – који је у стању да уклони било који бол и да подари бесмртност ономе ко ту течност попије. У замену за своју формулу настојао је да добије право на власништво дворца Франкештајн.
Једино, међутим, својство које је могао да припише свом бућкуришу, било је својство инсектицида и репелента, захваљујући несносном задаху који је емитовао услед мешавине крви, костију, рогова и папака у распаду. Захваљујући управо том својству, његову лепљиву течност налик катрану, вековима потом, користиле су немачке трупе током Другог светског рата, сипајући је као несмртоносан хемијски агенс (самим тим ослобођен одговорности Женевске конвенције) у северноафричке бунаре са водом у намери да успоре напредовање трупа генерала Патона, чији су их тенкови прогонили кроз пустињски песак. Једна од компоненти Дипеловог еликсира пресудно је утицала на стварање плаветнила које не само да ће украсити Ван Гогову Звездану ноћ и Хокусајин Велики талас код Канагаве, већ и униформе подмлатка пруске војске.
Баш као да у самој хемијској структури те боје има нечег што призива на насилништво, као да је у њој садржан некакав присен, судбоносна мрља наслеђена из експеримената алхемичара који је искомадао живе звери, а потом од њихових делова саставио ужасавајуће химере у настојању да их оживи електро-шоковима. Та чудовишта надахнула су Мери Шели да напише ремек-дело Франкенштајн или модерни Прометеј, на чијим је страницама упозорила на заслепљујуће напредовање науке, најопасније од свих човекових делатности.
Научник који је открио цијанид, доживео је поменуту опасност на својој кожи: године 1782. Карл Вилхелм Шеле промешао је садржај лонца у којем се налазило Пруско плаветнило кашиком на којој су били остаци сумпорне киселине, створивши тако најопаснији отров модерног доба...(...)
Превела са шпанског: Наташа Ковачевић