Осећање света, путовање и путописање: Сутрашњи суматраизам

Његош, кога боље знамо захваљујући Љуби Ненадовићу, и чију награду са захвалношћу примам, рекао је: 

„Грехота је на путовање викати! Ко не путује тај не живи, тај не знаде што је свијет, што је свијетска мјешавина.“

Андрић је писао да човек не путује из себичног задовољства већ да би о томе живо причао људима свог језика.

„Гледај!“, рекао је себи Растко Петровић, „јер ћеш доцније у животу говорити: то је нешто због чега је вредело живети“.

Човек путује на различите начине. У детињству сам махао возовима. Пре пута путовао сам кроз етно ресторане. Кроз књиге. Кад сам био дечак постојао је уметнички жанр препричавања филмова, јер није свако имао новца за улазницу. И то је било путовање.

У неком месту, које је могло бити Филаделфиjа или Питман, Њу Џерзи, Пети Смит је пронашла место иза самопослуге. Она га је називала својим Танжером.

Један мој пријатељ је веровао да су предграђа великих градова повезана: ако довољно дуго пешачиш низ Булевар стићи ћеш у Берлин или у Пекинг.

Много је путовања потребно да сиров човек сазри. Кажу да је неопходно цело село да се подигне дете. Можда је то глобално село. Наравно, путовања мењају човека. Не ради се толико о томе шта си видео. Промена се збива у начину виђења.

После Првог светског рата Црњански је основао авангардни књижевни покрет суматраизам. Рат је покидао везе међу стварима. Изгледало је да више ништа није у вези ни са чим. Црњанском се указало нешто друго. Доживео је велику измештеност, мистичну повезаност и осећај потраге. Он је написао:

„Плава мора и далека острва, која не познајем, румене биљке и корали, којих сам се сетио, ваљда из земљописа, једнако су ми се јављали у мислима… Као у некој лудој халуцинацији, дизао сам се у те безмерне, јутарње магле, да испружим руку и помилујем далеки Урал, мора индијска... Гле, како су и боје, чак тамо до звезда, исте, и у трешања, и у корала! Како је све у вези, на свету.“

Он је осећај аномије заменио универзалним значењем.

Опседало га је скандинавско море.

„Прво се чини врло хладно, а боје као сребро. Затим, пред подне, позелени. У подне постаје бистро плаво. Увече је љубичасто. Мењање боја траје и ноћу. Место да овде у Риму, код 'Бабингтона', пијем свој чај, мирно и задовољно“, писао је Црњански, „ја бих желео да сам чак у Трондхајму... А кад сам тамо био, сећам се да ми је неки глас, из Шпаније, шапутао у уво: Живот је сан. La vida es sueño!“

После Првог Светског рата свет је био озлеђен. Озлеђен је и сада.

Суматраизам није нешто што је настало двадесетих година па нестало. Црњански је изразио универзалну истину. Такав осећај света је постојао и пре њега.

Петар Петровић Његош је створио суматраистички стих: „Ево по земљи идем а по вјетру путујем као комета што снује по зраку.“

И данас свој божјој деци требају путне ципеле. Дубоки увиди нису тренутни.

Суматраизам не може проћи. Он и даље одјекује. И одјекује. И одјекује.

Постојаће и сутра.

Један руски комичар у Бостону назвао је своју представу „Добро је тамо где нема нас“. Идемо тамо где нема нас, тражећи себе.

И ја сам ступао у реку призора. Мој путопис је био интензивно обраћање пажње на свет. Постајао сам уз помоћ потраге. Пулс градова претварао се у тон прича о њима.

Пут није обичан живот, већ је карневал и позориште. Он носи потенцијалност, осећај да ће се нешто несвакидашње десити.

Импале су скакале преко путева. Летеће рибе су прелетале преко кровова.

Певушио сам: „Да ли знаш куда идеш ти, да ли видиш ствари које живот нуди ти.“

У Египту сам мислио о Кафки, у Бразилу о Бруну Шулцу, у Тунису сам читао Бранка Ћопића. То је био мој суматраизам.

Карлос Друмонд де Андраде је рекао:

Ја имам само две руке
И осећај света

Склањао сам се у луке душе. Градови су били облици мене. Дисао сам пут.

Нилс Бор је упозорио да је све што сматрамо реалним начињено од ствари које не можемо сматрати реалним. Па и путовање.

Многи наши писци су били страсни путници. Исидора Секулић је угљарским бродом ишла за Мароко. Андрић се двоумио да ли је Истанбул или Лисабон најлепши град на свету. За Станислава Кракова је то била Синтра. Дучић је веровао да човек који није видео Египат има једно чуло мање.

Младом Андрићу је утроба горела за лепотом. Тражио је прозоре, излаз из касаблијске скучености. Нашао га је у циркусу, књизи и Панорами, која је представљала сан о путовању.

„Увек сам желео да се изгубим у даљинама“, говорио је Црњански.

Али Црњански је упозорио да нико није отишао даље од својих брига. Није било већег повратника у нашој књижевности од њега, а Андрић је у писмима признао да је за њега живот ван матерњег језика проклетство.

Као у најстаријем путопису на свету, Одисеји, одлазак без повратка је недовршена прича.