Три дана у септембру: Виктор Хара, Грем Парсонс, старе неправде и Нови одметници štampaj

„Септембар је суров месец“, парафраза чувеног стиха Т. С. Елиота, добар је увод у текст који следи. Пре 50 година, у септембру 1973. у року од три дана умрли су мученичком смрћу Виктор Хара и Грем Парсонс. Хара шеснаестог, а Парсонс 19. септембра.

Виктор Хара је био чилеански песник, позоришни редитељ, писац и певач. Његове песме и цео уметнички ангажман били су друштвено и политички освешћени. Био је присталица Салвадора Аљендеа и активно га подржавао. Убила га је на бестијалан начин фашистоидна војна хунта генерала Аугуста Пиночеа која је 11. септембра 1973. године свргла са власти легитимно изабраног левичарског председника Аљендеа.

Војска је извела пуч. Аљенде је изгубио живот под неразјашњеним околностима током борби у председничкој палати Монеда. Напуштен од свих, наоружан калашњковим који му је поклонио Фидел Кастро, сам се бранио од солдатеске која га је нападала.

У чланку „Зашто је Аљенеде морао да умре“ објављеном у New Statesmanu 1974. године, Габријел Гарсија Маркес је писао:

„Око шест поподне, генерал мајор Хавијер Паласос успео је да дође до другог спрата са својим ађутантом, капетаном Галардом, и групом официра. Ту, међу лажним столицама Луј XV, кинеским вазама са змајевима и Ругендасовим сликама у црвеном салону Аљенде их је чекао. Био је у мајици кратких рукава, са рударским шлемом на глави и без кравате, а одећа му је била умрљана крвљу. У рукама је држао митраљез, али му је понестајало муниције....

Према речима сведока који ме је замолио да му не откривам име, председник је погинуо у размени ватре са том групом. Затим су остали официри, у кастинском ритуалу, пуцали у леш. На крају му је један подофицир разбио главу кундаком“.

Друга верзија каже да се Аљенде сам убио, калашњиковом који му је поклонио Кастро, када је видео да му понестаје муниције и да не може да се одупре разјареној војној сили.

Одмах по доласку на власт Пиноче и његова камарила су највећи фудбалски стадион „Estádio Nacional” у Сантијагу претворили у затвор. Истога дана су га попунили. Светлана Слапшак у свом есеју о Виктору Хари је описала састав групе која је била утамничена на стадиону: „Цео стадион је заправо понајвише био испуњен људима који су нешто значили, јавним службеницима нове владе, културном и уметничком елитом, професорима, интелектуалцима, специјалистима свих опредељења“.

Међу заточенима је био и Виктор Хара. Као позната јавна личност и проносирани присталица Аљендеа – његова песма „Venceremos“ је била химна Аљенедове странке – Хара је био зверски мучен. Био је подвргнут вишедневној тортури, тукли су га, вређали и исмејавали. Поломљени су му прсти и шаке, да не би могао више да свира гитару.

Харино тело је пронађено у неком јарку у предграђу Сантијага. На обдукцију су пронађена 44 метка у његовом телу. Пиночеови војници су имали обичај да пошто убију неког, у мртво тело испале неколико рафала.

Грешне песме

Три дана касније, на другом крају америчког континента, у пустињи Мохави у мотелу „Joshua Tree“ умро је Грем Парсонс. Угушио се у сопственом избљувку, измучен наркоманским и алкохоличарским делиријумом, прогањан осећањем кривице и сопствене грешности која је своје корене имала у дубоко фундираној јужњачкој декаденцији.

Парсонс је био богаташки син из Фокнерове Јокнапатофе или неке драме Тенесија Вилијамса. Он је у својим песмама померио фокус са свакодневне мелодраме на њене религиозно-етичке импликације. На тај начин је популарној песми дао потпуно нови референтни оквир.

Његова идеја о „космичкој америчкој музици“ у којој би партиципирали сви релевантни музички идиоми (кантри, соул, рекенрол, блуз, фолк, блуграс) била је заснована на претпоставци да разнолики музички облици израстају из једног специфичног склопа у којем се профано и сакрално прожимају на недокучиве начине.

Оно што је једном записао Никос Казанцакис важи и за Грема Парсонса: „И ти, лажљивче, причалице, што причаш приче, што кршиш све Божје заповести, крадеш, чиниш прељубу, убијаш и после плачеш, удараш се, узимаш гитару и од греха ствараш песму“.

Парсонсове од греха направљен песме – „How Much I’ve Lied“, „“In My Hour Of Darkness“, „Sin City“, „Hot Burrito #1“ и друге – чине основу праваца који зову американа. Ту се врши алхемијско претапање традиционалних музичких жанрова у нове музичке творевине.

Пронађени пакао

Обе смрти, и Харина и Парсонсова, иако различите – ако смрти уопште могу бити различите –две су стране истог новчића. Тако завршавају хероји и бунтовници, „вечити ратници на границама безграничног и будућности“. Бар неки од њих.

Виктор Хара се као „street fighting man“ из песме Џегера и Ричардса, са гитаром у рукама борио на уличним барикадама за социјалну правду, слободу и једнакост. Грем Парсонс је као „туробни анђео“, из његове песме „Return Of The Grievous Angel“, силазио на дно сопствене личности, и међу гресима и лажима који ту леже, трагао за истином о себи и другима. 

„Најтужније од свега је што смо превише пута у потрази за рајем пронашли управо пакао“, рекао је у једном интервју Харин земљак Роберто Болањо. То се десило Хари и Парсонсу. Пакао је ту међу нама, као да поручују њихови злехуди усуди. 

Нови одметници

Ових дана се у неухватљивом виртуелном универзуму појавио музички албум под именом „Изнад таме (Пјесме за Виктора Хару)“. Снимила га је група музичара из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и Словеније, која наступа под именом Нови одметници. Они су са музиком повезали стихове Мехмеда Бегића. Бегићеви стихови су инспирисани Харином судбином. Одличан омот је урадио Милан Гагић.

У уводној нумери „Руке Виктора Харе“, коју уз Харину музику декламује Милош Зубац, каже се:

„Једанаестог септембра
седамдесет треће
Амери су
између осталог сјебали и Чиле
па онда власт дали
локалним фашистима
да започну своје
стадионске оргије мучења“

Тако је на језгровити, поетски начин дефинисана ситуација у којој се Виктор Хара од песника, певача, бунтовника и комунисте претворио у националног хероја и трубадурa који ће постати морални узор музичарима широм света. Такав редослед ствари је на надхнути начин објаснио Милош Зубац у тексту који се налази у буклету овог издања: 

„За Виктора Хару, ипак, недовољно се овде зна. А добро би било да се зна – јер зло пред којим се он није савијао а које је могло само да му сломи тело – дух никако – исто је оно зло које и нас, из генерације у генерацију, посећује и неретко обузима. Као што светлост Хариног живота и Харине песме, може да пробуди нашу сопствену светлост и изнедри нашу рођену песму. То јесте сврха жртве коју је велики певач народа принео на олтар цивилизацијском безумљу, жртве која попут оне за човечанство кључне, од пре два миленијума, откупљује и обнавља посрнули свет“.

Сви учесници у пројекту „Изнад таме (Пјесме за Виктора Хару)“ максимално су се ангажовали. Као сингл је одабрана песма „Свјетлост из пустиње“ коју изводи тандем Санел Марић Мара и Исидора Миливојевић. Песме „Атакама“ Невјерног Томе и „Вода се мути“ Николе Нешковића су мени такође биле упечатљиве.

Иначе овај пројекат посвећен Виктору Хари подсећа на сличан који су пре 20 године урадили музичари „изашли из шињела Грема Парсонса“ – Хау Гелб, Карла Торгерсон, Марк Ајцел, Кет Пауер, Стив Вин и други – са хаику песмама грчког нобеловца Јорга Сеферија. Тај албум је под именом „Sigmatropic – Sixteen Haiku & Other Stories“ изашао 2003. године. Свих 16 Сеферијевих песама се могу наћи у збирци поезије „Гласови из камена, из снова“ (Рад, 2003). Чувени хаику број 4, који на албуму изводи Алехандро Есковедо

Да ли је то глас
наших мртвих другова
или грамофон?

на неки чудан, неухватљив начин повезује удаљене поетске светове Виктора Харе и Јорга Сеферија.

Мутна вода

Бегићеви стихови из песме „Вода се мути“ коју изводи Никола Нешковић:

Уради нешто
Вода се мути
Немој да шутиш

као да објашњавају утицај који Харина музика и поезија имају данас.

Број песама инспирисаних његовом поезијом и судбином је заиста велики. Од оне Арла Гатрија из 1976. године под именом „Victora Jara“ преко нумере „Jara“ једног од најреспектабилнијих бендова нашег времена Fleet Foxes, па све до песме „Victor Jara, Finally Found!“ британске групе Comet Gain. 

Соло албум „Even In Exile“ (2020) Џејмса Дина Бредфилда, вокалног солиста легендарних Manic Street Preachers, у целости је посвећена Виктору Хари. Песма „Victor Jara's Hand“ састава Calexico има култни статус, баш као и нумера састава The Clash „Washington Bullets“, песма U2 „One Tree Hill“ или групе Simple Minds „Street Fighting Years“, у којима се пева о великомученику из Чилеа.

Харине су се песме рано нашле на репертоару угледних рок музичара. Глас о његовој музици у рок свет је донео Фил Окс после једне јужноамеричке турнеје. „Има један момак у Чилеу кога морате да чујете. Он је права ствар. Пит Сигер и ја нисмо ништа у поређењу са њим“, говорио је Окс својим ортацима са Гринич Вилиџа.

Џоан Баез је 1974. године на албуму „Gracias A la Vida“ отпевала Харину песму „Re Recuerdo Amanda“, а Џуди Колинс 1976. на албуму „Bread And Roses“ песму „Plegaria A Un Labrador“. Тако су две примадоне великог фолкерског бума са Гринич Вилиџа одале почаст Виктору Хари.

Магазин Rolling Stone је пре 10 година направио листу под именом „15 рокенрол бунтовника“ (15 Rock & Roll Rebels). Наведена су имена 15 рок извођача чија су музика и укупни ангажман имали револуционарни замах, били позива на побуну и промену. Виктор Хара је на тој листи. Друштво му праве чланови састава MC5, Шинејд О'Конор, The Clash, Public Enemy, Фела Кути, Питер Тош и други. 

Међу најпозантије и најбоље Харине песме спадају „Manifesto“, „La Partida“, „El Derecho de Vivir En Paz“, „Luchin“. Ја волим ону која се zove „A Luis Emilio Recabbaren“.

Луис Емилио Рекабарен је историјска личност, оснивач комунистичке партије Чилеа, херој и мученик, разочарани идеалиста и трагични револуционар. Он је један од јунака романа „Где птица пева најлепше“ Алехандра Ходоровског (Арете, 2016), још једног генијалног Чилеанца.

Три септембарска дана

Календар је повезао смрти Виктора Харе и Грема Парсонса много боље него овај текст. Пре 50 година само је три дана било између та два трагична догађаја.

Мартирске судбине су Хари и Парсонсу донеле ореоле светаца и великомученика. Они су наставили су да живе у свету популарне културе и уметности. Животи су им митологизовани, а песме претворене у химне. Њихово дело је популарној музици дало неслућени дигнитет.

Данас, када се политички и друштвени ангажман враћају у популарну песму, када се амалгамирање музичких идиома веома успешно спроводи у оквиру жанра који зовемо американа, чини се да је уметнички легат ове двојице значајнији него икад.