Левичарска икона латиноамеричког ружичастог социјализма: Зашто је морао да умре Салвадор Аљенде?

„Кубанска револуција имала је мирис шећера и рума. Чилеанска ће имати укус пите са месом и вина“, рекао је Салвадор Аљенде свом пријатељу Фиделу Кастру пре него што је на председничким изборима 1970. године дошао на власт у Чилеу, као први демократски изабрани марксиста на челу једне латиноамеричке државе.

У предизборној години, другачије планове и јеловник на вечери у предграђу Вашингтона имали су чилеански официри и тројица генерала Пентагона. Габријел Гарсија Маркес је касније о томе писао: „Јели су воћну салату, печену телетину и грашак, и пили топла вина из своје далеке домовине на југу…“

Уз дезерт, америчке генерале занимало је једно: шта би војска Чилеа урадила ако би био изабран кандидат левице, неко попут Аљендеа?

„Заузећемо палату Ла Монеда за пола сата, чак и ако будемо морали да је спалимо“, одговорили су.

Једино што би Сједињене Америчке Државе могле да мрзе више од марксиста на власти, били би демократски изабрани марксисти, писао је амерички новинар Вилијам Блам, посвећен разоткривању недела америчке Централне обавештајне службе. Баш то се десило те 1970. године у Чилеу.

Салвадор Аљенде потицао је из више класе и био неуропсихијатар по образовању. У раној младости либерал, а од студентских дана марксиста по убеђењу, био је министар здравља Чилеа и три пута кандидат на председничким изборима, али без успеха. Када је на изборима 1958. пришао на само три процента победнику, десничарском кандидату Хорхеу Алесандрију, Американци су решили да се уозбиље. Или, речима Хенрија Кисинџера неколико месеци пред септембарске изборе 1970: „Не видим како бисмо могли да стојимо по страни и гледамо како једна држава због неодговорности њеног народа постаје комунистичка.“

САД су се плашиле да би први демократски изабран марксиста у западној хемисфери имао немали утицај и на  западне демократије, попут Италије и Француске, које би могле да крену истим путем, супротним од америчких интереса и америчке пројекције тог дела света.

Географија као судбина америчког „задњег дворишта“

Географија као судбина је Латинској Америци доделила улогу америчког „задњег дворишта“, Монроовом доктрином од пре равно два века: јединствено геополитичко подручје у којем индустријализовани центар севера стоји моћан наспрам сировинске базе југа. Три четвртине прихода моћних, формално мултинационалних а фактички америчких суперкомпанија „Анаконде и „Конекота“, потицао је од извоза бакра из чилеанских рудника. Салвадор Аљенде желео је то да промени.

Септембра 1970, уз широку коалицију социјалиста и комуниста, за мало више од једног процента овог пута је победио Хорхеа Алесандрија, којег су Американци заливали десетинама милиона долара. Администрација Ричарда Никсона желела је ту победу да поништи.

Салвадор Аљенде имао је моћног непријатеља, Никсоновог саветника за националну безбедност Хенрија Кисинџера. Кисинџер је био на челу Комитета 40, који је најпре настојао да онемогући победу левичарског кандидата. Када је због тесног изборног резултата, како је налагао чилеански Устав, било потребно да се председник изабере у Парламенту, поткупљивали су сенаторе. И напослетку, испитивали су могућности да се Аљенде обори пучем.

Први покушај пуча није успео. Тек недавно објављени документи, који су више од 50 година били међу најстроже чуваним америчким тајнама, откривају детаље разговора Ричарда Никсона и Хенрија Кисинџера на ову тему. Док је главнокомандујући чилеанске војске Рене Шнајдер, смртно рањен пошто су га изрешетали чилеански екстремни десничари, умирао у војној болници у Сантијагу, октобра 1970. Никсон је, по објављеним транскриптима, Кисинџера питао: „Шта се дешава у Чилеу?“

Кисинџер је одговорио: „Испало је најгоре и није довело до следећег корака. Требало је да следи преузимање владе, али то се није десило. То је гомила неспособњаковића!”

Пуч је требало да спречи Аљендеову инаугурацију. Када је пропао, Никсон је Кисинџеру бесно наредио: „Натерајте економију Чилеа да вришти!“

Иако је социјалиста Аљенде на друштвене промене гледао другачије од кубанског лидера Фидела Кастра, Вашингтон је у њему видео „Кастра без браде“. Аљенде је хтео револуцију без зидова за стрељање – и корените реформе постојећег система. Уследила је велика аграрна реформа и национализација рудних богатстава. Најважније, Аљенде је желео да бакар постане чилеански. Американци су одговорили санкцијама, блокадом трговине и извоза бакра и ускратили су кредите. Паралелно с тим испитивали су расположење у војсци. 

Аљенде је путовао у Хавану и Москву. Совјети су га подржавали, али су га и узимали са опрезом, за разлику од Фидела Кастра кога су подржавали безрезервно.

Страховали су да ће Аљенде постати јужноамерички Тито, нова клица сукоба унутар социјалистичког блока који може да доведе у питање кредибилитет Москве. Томе у прилог говорило је и то што су се чилеански социјалисти отворено угледали на југословенско самоуправљање.

Титова Југославија неговала је блиске везе са Аљендеовим Чилеом. Повезивала их је идеја трећег пута у социјализам, различита од ригидног стаљинистичког модела, као и то што се ни један ни други нису сасвим уклапали у блоковску подељеност Хладног рата.

„У белешци Јурија Андропова, шефа КГБ-а од 1967. до 1982. и кључара тајни Совјетског Савеза, стоји да је Чиле америчко двориште и да Совјети треба да буду пажљиви у подршци Аљендеу, јер Американци жмуре на једно око на руске акције у Пољској и Чешкој“, каже новинар недељника „Време” Милан Милошевић. „Аљенде је, заправо, био на неки начин жртва клинча између Кисинџера и Андропова.“ 

Камионџије, даме из високог друштва и млеко за сиромашну децу

Крајем 1972, из Њујорка је са Генералне скупштине Уједињених нација Јуриј Густинчич за „Политику” извештавао о једноипочасовном „некастровском говору“ чилеанског председника. Аљенде је говорио о лукавом империјализму који Чиле спречава да оствари своја суверена права и цитирао је оца америчке нације Томаса Џеферсона: „Револуција постаје насилна само када се спречава њен мирни ток.“

Исте године, Витомир Крстановић је за „Борбу” извештавао са Конференције УН-а у Сантијагу и био затечен сликом два Чилеа. Даме из вишег друштва демонстрирале су лупајући у шерпе, незадовољне што им Аљенде одузима богатство и углед, док је у сиромашном предграђу чилеанске престонице затекао владине службенике како деле млеко – по пола литра на дан сваком детету.

У време санкција и подивљале инфлације, нерасположење Чилеанаца је расло. Уз то, било је подгревано и активностима америчких служби и корпорација. Очити пример је штрајк камионџија, веома важне групације у земљи издужене географије и без железнице. Као последица незадовољства и насиља на улицама чилеанских градова, влада је пала, али је Аљенде и даље држао председничку власт. Тада је направио можда и највећу грешку, не моралну, већ тактичку. Поверовао је војсци.

Када су августа 1973. десничари подржали побуну тенковског пука, немире је угушио тадашњи генерал Карлос Пратс и командант копнених снага Аугусто Пиноче. Пратс је убрзо притворен под оптужбама за корупцију, а Пиноче је 23. августа унапређен у команданта свих оружаних снага Чилеа. И чекао је свој час.

Била је ноћ између 10. и 11. септембра 1973. када су бродови чилеанске морнарице, после заједничких војних вежби са Сједињеним Државама, гранатирали Валпараисо – родни град и Аљендеа и Пиночеа. Рано ујутру из ваздуха је гађана кућа Салвадора Аљендеа у мирном крају Сантијага. Ти звуци и хаос који их је пратио, међу првим су сећањима тада трогодишње Чилеанке српског порекла Андрее Јефтановић.

„Живела сам веома близу куће Салвадора Аљендеа, и данас живим у истом комшилуку“, прича Андреа Јефтановић. „Сећам се бомбардовања, прво су бомбардовали Аљендеову кућу, а затим председничку палату Ла Монеду. Тако да су становници овог дела града  веома рано схватили да се пуч дешава, око шест или седам сати ујутру. Било је застрашујуће да се дешава бомбардовање резиденцијалног дела града. Био је то шок!“

Радио-станице преносиле су поруку пучиста да је власт преузела хунта на челу са генералом Аугустом Пиночеом. Са једине радио-станице која још није била под контролом пучиста, Аљенде је послао последњу поруку „онима који ће бити прогоњени“:

„Спреман сам да платим животом за поверење народа. Други Чилеанци ће преживети овај мрачни и горки час, када је издајом отета власт. Близу је дан када ће се поново отворити широки пут којим ће ићи достојан човек да гради боље друштво.“

У наредним минутима, пучисти су на председничку палату пуцали из тенкова. У наредним сатима, Ла Монеда је бомбардована из ваздуха.

У међувремену, у палати, Салвадор Аљенде и неколико десетина његових сарадника бранили су се наоружани аутоматима. Аљенде је носио калашњиков, поклон Фидела Кастра. Њиме ће ускоро, барем по званичним извештајима, пресудити себи и тако окончати хронику најављене смрти.

Када је војска заузела палату, Аљенде је био мртав, али су пучисти са још 13 метака изрешетали његово мртво тело.

Изнад Ла Монеде подизао се густ дим. У првим сатима се шапутало, а онда су и на чилеанској телевизији објављене црно-беле слике које су Чилеанце и свет обавестиле да је власт у земљи преузела војна хунта на челу са генералом Аугустом Пиночеом.

Шок терапија „Чикашких момака“ и брутална репресија

Пиноче је обећао је да ће ускоро расписати изборе. Била је то лаж. Уместо избора, хунта је укинула демократске институције, а на економију, која је наставила да се сурвава, ускоро ће бити примењен неолиберални економски експеримент на темељима теорија Милтона Фридмана. Шок терапија „Чикашких момака” лансирала је чилеанско економско чудо, мада не одмах и не без помоћи раста цене бакра и са вишеструко увећаним спољним дугом.

Благодети капиталистичког огледа осетили су малобројни, а репресију Пиночеове диктатуре сви који су јој се успротивили. Каравани смрти тајне полиције политичке противнике убијали су мучки. Тортура и према женама и према деци одвијала се у логорима широм Чилеа. Национални стадион у Сантијагу претворен је у мучилиште. У њему је мучен и убијен и композитор, песник и музичар Виктор Хара. Пацифик је претворен у гробницу противника Пиночеовог режима.

Затвореник Пиночеовог режима био је и чувени југословенски новинар, дописник Танјуга из Чилеа Момчило Момо Пудар. Док је на улицама чилеанске престонице 1972. и 1973. кључало, извештавао је са масовних протеста незадовољних грађана. Пиночеови људи су га након пуча ухапсили. Био је заточен на Националном стадиону седам дана, пре него што су га ослободили, на захтев југословенске Владе и Међународног удружења новинара. Хунта је на крају југословенског новинара и његову породицу протерала из земље. 

Америчка подршка

Када су о стању људских права у Чилеу стране дипломате желеле да разговарају са Кисинџером, он им је иронично одговорио да су се службеници Стејт Департмента у Чилеу запослили јер нису могли да нађу посао као свештеници. Када је 1976. Кисинџер ипак тајно посетио Чиле, Пиночеу је рекао: „Подржавамо вас, не желимо да вас подривамо.“ Али му је и сугерисао да обустави чистке.

У то време је на снази већ била операција „Кондор“. Тајне службе војних диктатура Латинске Америке удружиле су се, под покровитељством Вашингтона, да заједнички елиминишу левичарске противнике. „Кондор” је стигао и до Вашингтона. Од аутомобилске бомбе тамо је страдао некадашњи Аљендеов министар спољних послова Бернардо Лејтон Гузман, који је побегао Чилеа након пуча.

Војни удар у Чилеу означио је прекретницу, политичку и економску, за читаву Латинску Америку. По Пиночеовом рецепту, Уругвај и Аргентина добили су војне режиме. Паралелно с тим, наоружавале су се левичарске парамилитаристичке организације, попут Сандиниста у Никарагви. Економски, чиленски модел отворио је нову страницу историје за предстојећих 50 година. Уследили су „тачеризам“ и „реганомика“, а затим слом система социјалне државе, од комунистичких режима до европских држава благостања. Успостављен је систем који функционише и данас. Прећуткује се, међутим, да на тај концепт сенку баца управо чилеански модел „ауторитарног либерализма“.

Милтон Фридман, Нобел и Чиле

Чилеанска диктатура није спречила Нобелов комитет да 1976. Милтону Фридману додели награду за економију. Док је држао почасни говор, левичари и бројна чилеанска емиграција у Шведској жустро су протестовали у Стокхолму. Фридман је протесте прокоментарисао речима да осећа нацизам у ваздуху, иако је претходно био у Чилеу, видео прилике и разговарао са Пиночеом.

Након 15 година крваве власти, Пиноче је 1988. под притиском расписао референдум о свом останку на власти. Чилеанци су га казнили. Од 1990, Пиноче више није био председник Чилеа, али је све до 1998. остао командант оружаних снага, а и после тога уживао је имунитет сенатора. Када је отишао у Лондон на лечење, од оптужнице шпанског судије Балтазара Гарсона за злочине против човечности и тероризам желела је да га заштити Маргарет Тачер, захвална за подршку током рата са Аргентином за Фокландска острва 1982. године.

„Знам колико много вам дугујемо“, рекла је тада већ бивша премијерка Велике Британије. Британци су га ипак изручили Чилеу, али Пиноче до смрти није одговарао за злодела. Испитивали су га и проглашавали те способним, те, због старости и деменције, неспособним да се суочи са правдом.

Агонија се завршила смрћу каудиља 2006, у његовој 92. години. Сахрана је одржана са војним, али без државних почасти. Тако је одлучила тадашња председница Мишел Башеле чији је отац убијен у чисткама, а она и њена мајка биле заточене и мучене на Стадиону. На вест о смрти диктатора, Аљендеова ћерка Исабел рекла је да је помислила једино на све нестале и мучене, оне који су због њега изгубили живот, међу њима и на свог оца.

Пола века два Чилеа

И пола века од пуча, свргања демократске власти Салвадора Аљендеа и успостављања бруталне диктатуре, чилеанско друштво је подељено. Једино расте проценат Пиночеових поштовалаца, многи га сматрају заслужним што је Чиле спасао коби марксизма.

Чилеанска књижевница Андреа Јефтановић верује да је тако и зато што су генерације одрасле уз ћутање о некажњеним злочинима, а професор Факултета политичких наука Зоран Крстић каже да су и данас у Чилеу присутни остаци елите која је окруживала Пиночеа у годинама његове највеће моћи, укључујући моћну земљопоседничку олигархију и Цркву, која је великим делом била уз диктатора, више страхујући од комунизма него од Пиночеових убица.

Иако се и данас по економским параметрима Чиле сматра латиноамеричким тигром, дистрибуција националног богатства је у рукама мањине, каже научни сарадник Института за европске студије Рајко Петровић. Огроман број људи нема основне услове за живот, приступ здравству, образовању и социјалној помоћи. Чилеански економски модел довео је до приватизације чак и извора питке воде.

Све то довело је до бунта и великих демонстрација 2019. године, чија су само искра која је запалила пламен биле скупље карте за јавни превоз. На крилима тих демонстрација Чиле је пре две године за председника изабрао тридесетпетогодишњег левичара Габријела Борића, поштоваоца наслеђа Салвадора Аљендеа. Борић је потомак хрватских досељеника који су, као и други бројни југословенски емигранти, дошли у Чиле и радили на чилеанским салитрерама, а потом у рудницима бакра. Он је дошао на власт, међутим, његови покушаји да промени Пиночеов Устав из 1980. који је, мада коригван, и даље на снази, нису успели. 

Бунт из 2019. био је, заправо, бунт против система који од 1973. до данас није демонтиран. Хенри Кисинџер, главни архитекта тог система и извођач из сенке, уз помоћ моћног апарата ЦИА-е, данас се сматра патријархом светске дипломатије. Убрзо после пуча у Чилеу награђен је Нобеловом наградом за мир, додуше због Вијетнама. Салвадор Аљенде остао је левичарска икона, за Чилеанце који га памте он је вечити дечак – „Ел Чичо”.

Магазин „Тајм” је у време пуче писао да је Аљендеу смрћу можда омогућено да постане левичарска икона, али да су пресечене могућности мирног доласка левице на власт. То се није обистинило, али остао је и феномен „ружичастог социјализма” Латинске Америке. 

Годину дана после пуча, 1974, један норвешки лист предложио је да се Салвадору Аљендеу посмртно додели Нобелова награда за мир. То је подржао и један норвешки социјалдемократски посланик. Није се десило. Исте године, будући нобеловац Габријел Гарсија Маркес пише:

„У јулу би Салвадор Аљенде напунио 64 године. Његова највећа врлина била је истрајност, али судбина му је подарила само ону ретку и трагичну славу погибије док је оружјем бранио анахрону смејурију од буржоаских закона, врховни суд који је њега осудио, а озаконио његове убице, бранио је бедни парламент који га је прогласио нелегитимним, али који се послушно приклонио вољи узурпатора, бранио је слободу опозиционих партија које су продале душу фашизму, бранио је све оне мољцима изједене украсе усраног система који је обећао да ће укинути без иједног испаљеног метка.“