Рококо календар: Догодило се у другој половини новембра

16. новембар

УТАПАЊА

Шеснаестог новембра 1793. у Нанту је утапањем у реци Лоари погубљено деведесет католичких свештеника. Био је то заправо само почетак серије масовних егзекуција у Нанту које су потрајале до фебруара наредне године. Жртве су били сви осумњичени да не подржавају револуцију започету четири године раније, а међу њима и доста свештеника и часних сестара.

Егзекуције је наредио и предводио Жан-Батист Каријер. Њему је у том тренутку тридесет седам година. Један историчар описао га је као „пример инфериорног и насилног духа”. У тој тромесечној оргији насиља убијено је око четири хиљаде људи, укључујући и целе породице са женама и децом. Каријер је те егзекуције цинично прозвао „националном купком”.

Изузев за та утапања, Каријер је одговоран и за стрељања око две хиљаде жртава. Године 1794. позвали су га у Париз да учествује на суђењу Робеспјеру. Након што су из Нанта, међутим, стигле бројне оптужбе против њега, и он је ухапшен, и то трећег септембра 1794, а непуна два месеца касније и оптужен. На суђењу је покушао да се брани тврдњама да ништа не зна о злочинима који му се стављају на терет. Тврдио је да у највећем делу периода током кога су се дешавали злочини он уопште није био у Нанту. Међутим, међу сведоцима су били и многи блиски му сарадници који су недвосмислено сведочили против њега. Једногласном одлуком, Каријер је осуђен на смрт. Погубљен је гиљотином шеснаестог децембра 1794. године.

17. новембар

ПУШКАШ

Седамнаестог новембра 2006. у Будимпешти је умро Ференц Пушкаш, један од најбољих фудбалера свих времена. Неки тврде да је Пушкаш најбољи нападач у историји фудбала, тј. прва права светска фудбалска звезда.

И родио се у Будимпешти, првог априла 1927. И отац му је био фудбалер; и отац му се звао Ференц. Док је играо у Првој лиги Мађарске, четири пута је био најбољи стрелац националног првенства, а једанпут и најбољи стрелац у Европи. Његова статистика у дресу репрезентације Мађарске скоро је невероватно импресивна. У осамдесет пет мечева постигао је осамдесет четири поготка. Године 1952. предводио је репрезентацију до олимпијске златне медаље, а две године касније и до финала Светског првенства.

С Хонведом из Будимпеште, Пушкаш се затекао у Шпанији кад је 1956. почела револуција у Мађарској. Након интервенције Совјетског Савеза, није желео да се врати у домовину. Није дотакао мађарско тло пуних четврт века, све до 1981.

У Шпанији почиње други део његове величанствене каријере, везан првенствено за Реал Мадрид. У Шпанији су га звали Панчо. Иако је имао више од тридесет година, кад је почео да игра за Реал Мадрид, деловало је да проживљава другу фудбалску младост. Већ у првој сезони у Примери постигао је четири хет-трика. Пет пута је освајао првенство Шпаније, као што је раније пет пута освојио титулу у Мађарској.

По њему се у Будимпешти данас зову стадион, улица и станица метроа. Годишњи трофеј који ФИФА додељује за најлепши гол зове се Ференц Пушкаш. 

18. новембар

ЛИПИЦАНЕРИ

Осамнаестог новембра 1959. премијерно је приказан филм Вилијама Вајлера „Бен Хур”. Свечана премијера била је организована у Њујорку, а присутни су, између осталих, били режисер, главни глумци и представници водећих холивудских продуцентских кућа. Епски филм дугачак чак две стотине дванаест минута снимљен је с буџетом од петнаестак милиона долара, а зарадио је чак десет пута више. Филм је имао дванаест номинација за Оскаре, а освојио је чак једанаест. Никад после ниједан филм није престигао тај број, мада је два пута достигнут.

Главну улогу у филму одиграо је Чарлтон Хестон, а сценарио је направљен по роману Луа Валаса из 1880. године. У позадини приче о насловном јунаку прича се прича о Исусу Христу и настанку хришћанства. Изузетно је занимљива прича о сценарију. Једина оскаровска номинација тог филма која није потврђена јесте управо она за адаптирани сценарио, не зато што је овај био лош, него зато што су постојале контроверзе око ауторства. Као главни сценариста радио је Карл Тунберг, но свој незанемарив допринос дали су и Гор Видал, Максвел Андерсон, С. Н. Бехран и Кристофер Фрај.

Неке реплике из овог филма – попут оне која се тиче најважнијег савета за гладијатора и тркача у двоколици, а која гласи „У арени нема закона” – постале су део популарне културе. Коњи који су коришћени за сцене снимања трка двоколицама били су липицанери. Филм је сниман на локацијама у Италији, а коњи су доведени из Југославије. 

19. новембар

КОНТРАОФАНЗИВА

Деветнаестог новембра 1942. Црвена армија је код Стаљинграда покренула контраофанзиву под називом Операција Уранус. Напад је почео пробијањем немачких линија северно од града, а дан касније и на југу. Неки од немачких савезника који су бранили бокове – Румуни, Мађари и Италијани – храбро су се борили; многи су се повукли. Двадесет трећег новембра, два руска крила сусрећу се код Калача на Дону, добрано западно од Стаљинграда. Шеста немачка армија, више од 250.000 људи и колосална количина опреме, сада је била окружена. Хитлер се трудио да некако одговори на ту серију удараца. Двадесет другог новембра наредио је Паулусу да издржи док он не смисли план. Два дана касније, одмах након што је Шеста армија одсечена, Хитлер је Стаљинград прогласио „тврђавом”. Забранио је сваку причу о пробоју, ускративши Паулусу слободу акције. Хитлер се бојао да Шеста армија на степској чистини не буде једноставно уништена. Он је веровао да је много боље укопати се у релативној сигурности града, нарочито зими, и чекати помоћ.

Од самог старта до горког свршетка ове кризе, Фирер је све кључне одлуке о Стаљинграду доносио сам представљајући битку код Стаљинграда као борбу воља и издржљивости. Напади Црвене армије, међутим, константно су сужавали периметар. Људи су се смрзавали; опрема је отказивала. Залиха је понестајало, пошто је авијација могла да достави само мали део армијских потреба. Ипак, по Хитлеровим калкулацијама, док год Паулус држи три стаљинградска аеродрома и док год Шеста армија чува своју кохезију, постоји шанса да се издржи до пролећа.

20. новембар

ЧИКАТИЛО

Двадесетог новембра 1990. ухапшен је Андреј Романович Чикатило, најгори масовни убица у историји Совјетског Савеза, човек који је убио више од педесет жена и деце.

Свој злочиначки поход започео је непуних дванаест година раније, у децембру 1978. Тада је убио деветогодишњу Јелену Закотнову. Чикатило у то време има четрдесет две године. Непуне три године касније, у септембру 1981, убија и седамнаестогодишњу Ларису Ткаченко. Охрабрен чињеницом да га нико није ни осумњичио за два убиства, Чикатило бива све бржи и ефикаснији.

Године 1982. Чикатило ликвидира најмање седам жртава. Сва та убиства дешавају се у Украјини, у околини Ростова. Почетком 1983. полиција долази до закључка да је најмање четири жртве убио исти починилац. Локалној полицији долази помоћ из Москве у лику Михаила Фетисова. Средином исте године, Чикатило поново убија. Следећих четрнаест-петнаест месеци, полиција иде погрешним трагом, а с јесени 1984. први пут обраћа пажњу на Чикатила.

Он тада бива притворен на неколико месеци, али се против њега не подиже оптужница за убиства. У идућих шест година, он наставља несметано да убија. Девет дана након свог другог хапшења, признаје почињене злочине. Осуђен је на смрт. Тадашњи председник Борис Јељцин одбио је да га помилује. Четрнаестог фебруара 1994. је погубљен. Егзекуција је обављена ватреним оружјем.

О Чикатиловим злочинима написано је неколико књига и снимљена су барем три дугометражна играна филма.

21. новембар

НУМЕРОЛОГИЈА

Двадесетог првог новембра године са три седмице, родио се писац Хајнрих фон Клајст. Писац је умро у години са две јединице, 1811.

Ове нумеролошке подударности могу бити занимљиве онима који у такве ствари верују, но и таквима се тешко могу објаснити књижевна генијалност и визионарство Клајстово. Писац који је већи део свог живота проживео у осамнаестом столећу има и те како шта да каже читаоцима у двадесет првом. Фамилију Клајст можемо назвати парадигматичним примером оних пруских војничких породица у којима се мушком детету готово од рођења само једна каријера – и то она војна – намеће и препоручује. Догађај који је обележио његово детињство била је очева смрт. Клајст је у то време имао тек десет година. С навршених шеснаест, започиње војну каријеру службом у Краљевској гарди у Потсдаму, а исте године умире му и мајка. И поред свег могућег војничког дрила, Клајст је имао великих проблема да се прилагоди армијском животу и дисциплини. Као двадесетдвогодишњак тражио је отпуст из војске, а у једном писму то овако објашњава:  „[…] војни позив, којем из срца никад нисам био привржен, будући да је он неспојив са мојим укупним бићем, постао ми је толико омрзнут да ми је све теже да се поистоветим са његовим циљевима. Највећа чуда војне дисциплине, предмет дивљења стручњака, ја из дубине срца презирем; […]”.

У јесен 1811. године Клајст је пронашао партнерку за заједничку смрт: Хенријету Фогл, младу жену оболелу од рака. Двадесет првог новембра најпре је пуцао њој у груди, а затим себи у уста.

22. новембар

ЧЕЖЊА

Двадесет другог новембра 1877. родио се један од највећих мађарских песника свих времена Ендре Ади. У једној од својих најславнијих песама, у „Рођаку смрти” дакле, он пева (у преводу Данила Киша):

Волим болесне руже,
Жене кад од чежње вену,
Волим суморну, тмурну
Маглу јесењу.

Волим куцање тужних сатова,
Њихов самртни, претећи крик:
Велике Смрти, свете Смрти
Нестални лик.

Волим оне који путују,
Који плачу и буде се без воље,
У хладној зори, под ињем
Слеђено поље.

Волим уморно одрицање,
Плач без суза, мир и одморишта,
Мудраца, песника и болесника
Уточишта.

Волим оног ко се обмануо,
Ко је посрнуо, пао и клео,
Који не верује, који је тужан:
Свет овај цео.

Рођен је на подручју тадашње Аустроугарске, а данас његово родно село припада Румунији. Пореклом је из угледне, али осиромашене калвинистичке породице. Био је друго од троје деце својих родитеља. Студирао је право, међутим никад није дипломирао. Након што је напустио факултет, радио је као новинар. Прве песме објављује као двадесетдвогодишњак.

У два наврата је живео у Паризу. Тамо је доста читао Бодлера и Верлена, што се осећа у његовој поезији. Био је слабог здравља, а кад је добио сифилис, стање му се додатно погоршало. После Сарајевског атентата, у његовој непосредној околини ентузијазам за рат је велики. Сам Ади се, међутим, плаши рата. Последњу своју књигу објављује 1918. Дотад га је болест већ сломила. Умире у Будимпешти двадесет седмог јануара 1919. године. 

23. новембар

НАЈЛОШИЈИ

Двадесет трећег новембра 1996. на програму енглеске Премијер лиге била је, између осталих, и утакмица између Саутемптона и Лидса. Грејем Сунес, менаџер Саутемптона, код резултата 0 : 0, у тридесет другом минуту, у игру је увео своје рецентно појачање, сенегалског нападача по имену Али Дија. То је био његов први наступ у дресу Саутемптона, пошто им се тек придружио, а на препоруку коју је усмено Сунесу у телефонском разговору дао Жорж Веа. Веа му је рекао да је Дија репрезентативац Сенегала који је доскоро играо за Пари Сен Жермен.

Ипак, Сенегалац је играо необично лоше, па га је у другом полувремену Сунес извео из игре, колико год било необично да се из игре изводи фудбалер који је свакако ушао с клупе. Испоставило се ускоро да Веа заправо није препоручио Дију, да се неки његов пријатељ телефоном лажно представљао као Веа, да Дија никад није играо фудбал на високом нивоу. Утакмица с Лидсом, утакмица коју је Саутемптон изгубио са 2 : 0, биће једини меч који је Дија одиграо за Саутемптон и уопште једини његов у енглеској Премијер лиги.

„Тајмс” га је у једној анкети прогласио најлошијим фудбалером свих времена. Вероватно једини сличан пример у историји фудбала јесте она једна једина утакмица коју је зубар Живко Лукић одиграо у дресу Пари Сен Жермена. Иако је одиграо само једну утакмицу за Б-тим београдског Партизана 1963, седам година касније успео је да убеди стручни штаб Пари Сен Жермена да је озбиљан професионални фудбалер, али је већ у првој утакмици, као и у каснијем случају Дија, превара лако препозната. 

24. новембар

АУТОПСИЈА

Двадесет четвртог новембра 1963. Џек Руби убио је Лија Харвија Освалда, убицу Џона Фицџералда Кенедија. Било је око једанаест сати и двадесет минута пре подне. Руби је Освалду пуцао у стомак.

Освалд је одмах изгубио свест. Пребачен је у болницу, исту ону у којој је два дана раније констатована Кенедијева смрт. У један сат и седам минута, непуна два сата након што је устрељен, Освалд је званично проглашен мртвим. Истог дана, нешто више од сат и по касније, у два сата и четрдесет пет минута, обављена је аутопсија на Освалдовом телу. Обдукција је донела два закључка: да је узрок смрти било крварење након што је жртва погођена метком у абдомен, те да је Освалд иначе био физички здрав мушкарац.

Руби је био власник ноћног клуба у Даласу. Упитан за мотив убиства, рекао је да је желео да олакша ситуацију за госпођу Кенеди, односно да је лиши неугодности да мора да се појави на суђењу. Неки су, међутим, тврдили да је Руби био део завере атентата на Кенедија, те да је на тај начин директни починилац спречен да евентуално разоткрије остале умешане. Према мишљењу других, међутим, Руби је био узнемирен због Кенедијеве смрти, те је хтео да се освети.

На суђењу је Руби најпре био осуђен на смрт. Он је поднео жалбу, па је изворна пресуда поништена. Док је чекао ново суђење, међутим, дијагностикован му је рак плућа. Мање од месец дана након дијагнозе, трећег јануара 1967, умро је од плућне емболије, у истој болници у којој је Освалд умро и у којој је Кенеди проглашен мртвим. 

25. новембар

ВАЛЦЕР

Двадесет петог новембра 1976. бенд звани The Band одржао је свој последњи концерт, и то у Сан Франциску. Специјални гости на концерту били су, између осталих, Нил Јанг, Џони Мичел, Ван Морисон и Ринго Стар. О том концерту је Мартин Скорсезе снимио музички документарац под насловом „Последњи валцер”. Те године двадесет петог новембра био је Дан захвалности. Концерт је интензивно рекламиран као њихов опроштајни наступ. Режирао га је Џон Сајмон, а продуцирао Бил Грејем. „Последњи валцер” сматра се једним од најбољих концертних и документарних филмова свих времена.

Концерт је замишљен и планиран месецима унапред. У организацији и припремама учествовало је око три стотине људи. Као нека врста пролога за концерт одржано је поетско вече на којем је своје стихове читало шест песника, међу којима је био и Лоренс Ферлингети.

Сам концерт почео је око девет увече. Била је то епска ноћ. Један од врхунаца биле су две песме које је извео Ван Морисон. Бис је почео тек око два и петнаест ујутро.

Догађај је сниман са седам тридесетпетмилиметарских камера. Током концерта извођачи су врло интензивно користили кокаин, као, уосталом, и Скорсезе. И публика и критика филмом „Последњи валцер” биле су потпуно одушевљене. Мајкл Вилмингтон прозвао га је засигурно најбољим концертним и вероватно најбољим рокенрол филмом свих времена.

Филм је премијерно приказан у априлу 1978. године.

26. новембар

ТУМАЧЕЊЕ

Двадесет шестог новембра 1923. Сигмунд Фројд пише писмо Оту Ранку. У писму, између осталог, стоји: „Драги докторе, прошло је доста времена откад сте покушали да протумачите један мој сан на необично моћан аналитички начин. Од тада се много шта променило; Ви сте много сазрели и знате толико много о мени, те је резултат стога много друкчији. Ваш рад ми даје прилику да проверим где се Ваша претпоставка веже за једну од мојих асоцијација, те се, напослетку, могу фокусирати на занимљиво питање позиције свог суперега. Не могу да потврдим све што сте написали [...], али такође ту нема ничега чему бих се супротставио. [...] А шта је кључно питање у вези са суперегом? Да ли и суперего делује насилно, показујући тако бруталну вољу за опоравком? Одговор је не, суперего не ради тако. [...] Надам се да ћемо се ускоро видети. Још нисам поново оперисан, немам болова и не пијем никакве лекове. Срдачно Ваш, Фројд”.

Ото Ранк био је један од омиљених Фројдових колега и ученика. Родио се у Бечу 1884. године. Упознао се с Фројдом као двадесетједногодишњак, а Фројд је био толико импресиониран да му је одмах понудио да постане секретар настајућег Бечког психоаналитичког друштва. Двадесетак година касније, кад Ранк објави „Трауму рођења”, Фројд ће се дистанцирати од њега. Након тога од Ранка се дистанцирао и Шандор Ференци, све дотад његов најбољи пријатељ. Ранк је умро у Њујорку, последњег дана октобра 1939, четрдесетак дана након што је у Лондону умро Фројд. 

27. новембар

ВЕЧНОСТ

Двадесет седми новембар 1935. пао је у среду. Тог дана Вирџинија Вулф овако пише у свом дневнику: „Превише дана испуњених личним обавезама – стога не могу да пишем. Ипак, нека ми небо помогне, имам осећај да сам досегла ону ничију земљу коју сам толико дуго тражила; такође могу да прелазим из вањског света у унутрашњи и досегнем вечност. То је чудновато и врло весело осећање, какво нисам имала откад сам завршила прошлу књигу. А такође ово осећање доста дуго траје. Јутрос сам имала нови неуспех: никако нисам могла да започнем ново поглавље. Не капирам шта није у реду. Али не смем да журим. Најважније је да идеје лагано трепере; и да нежно падају. И не треба бити прегласан. Наравно да је тешко стварати нови лик [...] Нећу допустити да ме ишта пожурује. Не.”

Иначе, у време кад ово пише, Вирџинија Вулф има педесет три године. Била је седмо – и претпоследње – дете својих родитеља. Почела је да се бави књижевношћу с навршених осамнаест година. Удала се као тридесетогодишњакиња. Три године касније објавила је свој први роман. Своја најчувенија дела објавила је током друге половине треће деценије двадесетог века.

Целог живота, Вулфову су мучили ментални проблеми и болести. Према модерним анализама њених проблема и симптома, боловала је од биполарног поремећаја. Извршила је самоубиство утопивши се двадесет осмог марта 1941. године. Мужу је оставила опроштајно писмо. Тело јој је пронађено тек осамнаестог априла. 

28. новембар

ПОСЛОВИЦЕ

Двадесет осмог новембра 1757. родио се Вилијам Блејк. Био је сликар и писац, без неке нарочите репутације за живота, док је након смрти препознат као једна од кључних фигура енглеског романтизма. Говорећи о почецима његове постхумне судбине, један англиста бележи: „Вилијам Блејк је умро као готово непознат, сиромашан сликар који је онако за себе писао и некакве стихове, па је као такав убрзо био уредно заборављен. Срећом, не сасвим: Блејкова биографија коју је 1863. године објавио један од његових тада већ сасвим ретких поштовалаца, Александер Гилкрист, покренула је талас обновљеног занимања за главног јунака те приче”.

„Пословице из пакла”, које је написао још крајем осамнаестог века, данас звуче готово запањујуће модерно:

Лисица презире клопку, не себе.

Уживање затрудни. Али патња рађа.

Мушкарцу дајте кожу лава, жени вуну овце.

Гнездо птици, мрежа пауку, човеку пријатељство.

Оно што је данас остварено, јуче је било тек фантазија.

Пацов, миш, лисица, зец чувају корење; лав, тигар, коњ, слон чувају воће.

Једна једина мисао испуњава свемир.

Буди увек спреман на искреност, ниткови ће те избегавати.

Све у шта се може поверовати – једно је лице истине.

Орао не може лошије траћити време него да учи од свраке.

Лисица се брине за себе; али се Бог брине за лава.

Ујутру размишљај. У подне ради. Увече једи. Ноћу спавај.

Онај ко подноси да га вараш, тај те познаје.

Као што плуг крене на пуку реч, тако Бог нагони на молитву.

Тигрови срџбе су мудрији од парипа промишљања.

Од стајаће воде само се отрову надај. 

29. новембар

РИБАРИ

Двадесет деветог новембра 1943. у Јајцу је Иван Рибар председавао Другом заседању Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије. Два дана раније, његов старији син Иво Лола погинуо је на Гламочком пољу пре него што је успео да полети за Каиро, где је требало да оде као шеф војне мисије нове Југославије у Штаб савезничке команде за Блиски исток. Нешто више од месец дана раније, погинуо је и млађи Рибаров син Јурица, али Иван Рибар то није знао. Иво Лола му је написао ту вест у писму које је дао Титу да му преда пре него што је кренуо ка Гламочком пољу. Чувши за Лолину смрт, Тито отвара писмо које је овај оставио оцу. У писму, одмах на почетку, стоји:

„Ријечи су сувишне, драги мој тата, ријечи не могу изразити сву тежину ударца који нас је задесио. Волио бих стотину пута и ради њега који је био бољи од мене, и ради свих нас, да сам ја пао на његову мјесту. Али, ето, догодило се другачије. Никада ова рана неће зацијелити. Ја сам само годину дана послије моје Слободе изгубио брата – два бића која сам толико волио, а која су тек била на прагу живота. Али знам како је тек теби, драги тата, који си изгубио сина, нашег мезимца. Немој плакати, не дај се, тата! Наш Јурица није пао сам – он је за вјечна времена дио оне плејаде синова ове земље који су, давши живот за њу, створили њену чисту славу, њену бесмртност. Његова крв тражи освету. Његова жртва нас обавезује да довршимо дјело! Не ради се више о личној срећи – ради се о обавези према нашим мртвима, о обавези према живима. Извршити ту обавезу, живјети и вршити своју дужност, то је наше.” 

30. новембар

ПИЈАНИСТА

Тридесетог новембра 1813. у Паризу је рођен Шарл-Валентин Алкан. Рођен је у угледној јеврејској породице, као друго од шесторо деце – имао је старију сестру и четворицу млађе браће.

Од раног детињства показивао је изузетан таленат за музику. Био је прави вундеркинд. Свој први виолински концерт одсвирао је већ као седмогодишњак. Ипак, касније ће се прославити првенствено као пијаниста, а затим и композитор. Током четврте и пете деценије деветнаестог века, уз Фредерика Шопена и Франца Листа, био је сматран најбољим пијанистом у Паризу и Европи.

Један савременик пише како је имао карактеристичан физички изглед, налик на рабина или англиканског свештеника, с високим челом мудраца, правилним носом, чулним уснама, те косом и брадом прошараним седим власима. Што се тиче психологије, био је на гласу као особењак, а у двадесетом веку неки су чак износили претпоставке да је патио од Асперберговог синдрома.

За живота је био славан уметник, а осим са Листом и Шопеном, дружио се и са Виктором Игоом, Александром Димом и Жорж Сандовом. Средином деветнаестог века био се повукао из јавног живота, али двадесетак година касније поново почиње да одржава концерте. Умро је у марту 1888. у родном граду, у којем је провео практично читав живот.

Идућих седамдесетак година, његов композиторски рад био је скоро заборављен. Ипак, од шездесетих година двадесетог века његова дела се све чешће изводе. Нарочито велику пажњу поклањао му је енглески пијаниста Роналд Смит.