Рококо календар: Догодило се у првој половини децембра

1. децембар

СМЕХ

Првог децембра 1935. у Бруклину се родио Ален Стјуарт Кенисберг који ће светску славу стећи под псеудонимом Вуди Ален. Већ као петнаестогодишњак почиње да зарађује као писац кратких шала у хумористичким часописима. Касније почиње да пише скечеве за stand-up комичаре. Испрва се, због стидљивости, није усуђивао да сам изађе на сцену, али након неколико година то се променило. Захваљујући тој промени, почиње да се бави филмом, најпре као глумац, али већ од 1969. и као режисер.

У првој половини седамдесетих као да пече занат, али од средине те исте деценије па надаље чврсто се позиционира као један од најважнијих филмских аутора уопште. Филмови какви су „Љубав и смрт”, „Ени Хол”, „Менхетн”, „Зелиг”, „Пурпурна ружа Каира”, те „Хана и њене сестре”, несумњиво су антологијски. Потоњи многи сматрају врхунцем Аленовог опуса, а био је такође и велики комерцијални успех. Љубавне игре Аленових протагониста боје се овде све тамнијим бојама, а успркос изврсном хумору атмосфера која влада тим филмом помало је налик на оне Крлежине стихове: самоћа празна јесења, а бива све јесеније.

Наслоњен на величанствену традицију јеврејског хумора, Ален је успео у понешто постмодернистичком маниру да од протагониста налик себи самом, интелектуалаца који су читали Сартра или Спинозу, односно гледали Бергмана или Куросаву, направи филмске јунаке с којима се може идентификовати много шири дијапазон гледалаца. Мада Ален држи до музике, а и сам је музичар, најлепша музика која прати његове филмове јесте смех. 

2. децембар

ДОКТРИНА

Другог децембра 1823. први пут је јавно формулисана и артикулисана такозвана Монроова доктрина. Десило се то приликом обраћања Конгресу америчког председника Џејмса Монроа. Суштина доктрине је у томе да Стари свет и Нови свет треба да буду две раздвојене сфере утицаја. У том смислу, Сједињене Америчке Државе сматраће непријатељским свако мешање европских сила у политичке односе у Северној и Јужној Америци. На истом трагу, у будућим сукобима између европских сила у Европи и другде изван Северне и Јужне Америке, САД се неће мешати и биће неутралне. Временски контекст је битан пошто су у трећој деценији деветнаестог века бивше шпанске колоније у Латинској Америци или већ стекле одређену форму независности или су биле на рубу њеног стицања.

Овакав став у доба његове прве артикулације није још био познат под именом „Монроова доктрина”. То име ће стећи тек тридесетак година касније. Ипак, пре краја деветнаестог века, она ће се сматрати кључним моментом у спољној политици Сједињених Америчких Држава. На њу ће се позивати бројни будући председници: од Теодора Рузвелта преко Кенедија до Регана.

Иако се доктрина зове по Џејмсу Монроу, сматра се да ју је формулисао тадашњи државни секретар, а будући председник САД Џон Квинси Адамс. Сматра се такође да почеци Монроове доктрине сежу практично до периода самог стицања независности Сједињених Америчких Држава, односно да се слични ставови могу пронаћи већ код Александра Хамилтона и Томаса Џеферсона.

3. децембар

РАЈА

Трећи децембар 1990. пао је у понедељак. Тог дана загребачки полониста Здравко Малић у свој дневник записује: „Умрли су Владимир Дедијер, Берт Ланкестер и композитор Арон Копланд (у деведесетој години живота). Ланкестера ћу највише памтити по улози у филму ’Човјек који је правио кишу’, Дедијера по којечему, али највише по оној његовој причи о повратку у ослобођени Београд и одлазак на састанак са старом рајом... које више нема. Копландова америчка варијанта фолклорног експресионизма никад ме није особито привлачила, али нисам је склон ни омаловажавати. Другоразредни амерички Барток.”

Малић се информише из новина. Владимир Дедијер умро је тридесетог новембра; Берт Ланкастер уопште није умро те године, него тек двадесетог октобра 1994, али занимљиво је да лажна вест о његовој смрти из 1990. забележена у Малићевом дневнику није једини траг те дезинформације у тадашњој југословенској књижевности; напослетку, Арон Копланд умро је другог децембра, дакле дан пре него што вест о његовој смрти Малић бележи у свој дневник.

Дедијер је умро у петак, па је, ето, требало да прође цео викенд да се вест о његовој смрти појави у новинама. Босанско порекло Малићево види се из језичког решења где он београдско Дедијерово друштво назива „рајом”. Његов нијансиран став према Копландовој музици, макар исказан и понешто грубим речима, те уз ефектне афористичне дијагнозе, карактеристичан је за сугестивну Малићеву дијаристику.

4. децембар

ИСПЛОВЉАВАЊЕ

Четвртог децембра 1918, из њујоршке луке ка истоку је испловио брод „Џорџ Вашингтон”. Један од путника звао се Вудроу Вилсон и био је актуелни председник Сједињених Америчких Држава. Он је први председник САД који је за време свог мандата посетио Европу. Путовање до Европе трајало је десет дата. Разлог тог путовања била је Мировна конференција у Версају на којој је требало уредити свет после Великог рата.

Има неке симболике у томе што је у великом делу Европе Вилсон до дана данашњег остао најомиљенији амерички председник. Непосредно након Првог светског рата, Братислава се једно кратко време чак и званично називала Вилсоново Место. Један од главних тргова у Варшави, по неким проценама највећи трг у целој источној Европи, звао се Вилсонов трг све од краја Првог па до почетка Другог светског рата. У социјалистичкој Пољској прозван је Тргом Париске комуне, да би после пада Берлинског зида поново био прозван Вилсоновим тргом. У Познању је још 1931. године свечано отворен споменик Вилсону аутора Гутзона Борглума, чувеног скулптора познатог, између осталог, и по оном фамозном споменику четворици америчких председника уклесаном у „црне планине Јужне Дакоте”, широј публици знаног по Хичкоковом филму „Север, северозапад”. 

И у Краљевини СХС односно Краљевини Југославији, Вилсон је био више него омиљен, а неколико градова (Загреб, Ријека, Сплит, Сарајево, Осијек, Београд) имало је улице, паркове, тргове, шеталишта прозване по њему.

5. децембар

ЛЕПТИР

Петог децембра 1820. у Орловској губернији родио се руски песник Афанасиј Афанасијевич Фет, као син Руса и Немице. У тренутку његовог рођења, његов отац Афанасиј Шеншин има четрдесет четири године, док му мајка има двадесет две. Пре брака с песниковим оцем, његова мајка била је удата за судског службеника из Дармштата Јохана Фета. Дечак се родио као Афанасиј Шеншин, но након што је руски суд пресудио да не признаје брак његових родитеља склопљен у Немачкој, њему је презиме морало да буде службено промењено у Фет. Иако је то за њега било трауматично, неки коментатори касније су тврдили да му је презиме Фет као ретко и необично помогло у књижевном успону.

У историји руске поезије Фет се сматра једним од великих мајстора версификације. Добар пример тога може бити, рецимо, песма „Лептир”, из 1884. године:

У праву си. Самом својом силуетом
Тако сам мио.
Сав сомот мој својим трепетом –
У два се крила слио.

Не питај: откуд се појавих?
Куд журим више?
На лаком се цвету зауставих –
Да се надишем.

А да ли ћу дуго, без циља и сила,
Дисати смети?
Могу ја, часком раширив крила,
Постати зрак што лети.

Осим као песник, Фет је изузетно важан и као књижевни преводилац на руски језик. Преводио је, између осталих, Вергилија, Шекспира и Шопенхауера. Фет је умро трећег децембра 1871. године у Москви. Осим Мандељштам сматрао га је највећим руским песником свих времена, док га је Александар Блок називао својим „великим учитељем”.

6. децембар

ДВОБОЈ

Шести децембар 1968. био је петак. Ричард Бартон тог дана у дневник бележи како се претходних дана дружио с писцем Роменом Гаријем. Каже и како се Гари недавно развео од своје жене, глумице Џин Сиберг, те како се доима доста тужним.

Ромен Гари родио се као Ромен Кацев двадесет првог маја 1914, у Виљнусу, који је тада био део Руског царства. Као четрнаестогодишњак, Гари с мајком долази у Француску, у Ницу. Тамо иде у војну школу, а током Другог светског рата придружује се Де Головим снагама у Великој Британији.

Од 1944. до 1961. Гари је био у браку с британском књижевницом и новинарком Лесли Бланч. Године 1962. оженио се америчком глумицом Џин Сиберг. Кад је чуо да га је жена преварила с Клинтом Иствудом, позвао га је на двобој, али је он одбио. Са Џин Сиберг разишао се 1968, како бележи и Бартон, али се формално развео од ње 1970.

Џин Сиберг рођена је тринаестог новембра 1938. Мајка јој је била учитељица, а отац апотекар. Започела је каријеру као деветнаестогодишњакиња у филму „Јованка Орлеанка” Ота Премингера. Умрла је тридесетог августа 1979, а као разлог смрти полиција је утврдила самоубиство. Ромен Гари сумњао је да ју је на суицид натерала кампања коју је против ње из политичких разлога водио Федерални истражни биро (ФБИ).

Ромен Гари убио се хицем из пиштоља другог децембра 1980. У опроштајном писму је нагласио да његово самоубиство није повезано са самоубиством његове бивше жене годину дана раније.

7. децембар

ПАЖЊА

Седмог децембра 1991. на сами врх Билбордове листе најпродаванијих албума на свету доспева нови албум групе U2 Achtung Baby. Био је то седми студијски албум тог ирског бенда. Објављен је непуне три недеље раније, а сниман углавном у Берлину од октобра 1990. до септембра 1991. године. Продуценти су били Брајан Ино и Данијел Леноа.

Једна од кључних инспирација албума било је уједињење Немачке. Претходна два албума У2 била су надахнута Америком. Ово је био повратак Европи. Видљиво је то већ и из наслова албума – необичног споја једне немачке и једне енглеске речи.

 Achtung Baby један је од најбољих и најуспешнијих албума групе U2 уопште. Као и обично, све текстове потписао је Боно. Кључне теме су љубав, сексуалност, самоћа, вера и издаја, а атмосфера је мрачнија него на ранијим албумима. Албум се отвара песмом Zoo Station, која призива исти онај колодвор који је прославила аутобиографска књига о наркоманији Кристине Ф.

Док се припремао наслов албума и корица носача звука, тражило се неко решење које ће асоцирати на Немачку. Један од инжењера звука који је радио на снимању имао је узречицу Achtung Baby, а тврдио је да је то реплика коју је преузео из филма Мела Брукса „Продуценти”. Такво призивање пажње члановима групе учинило се као идеално име за албум.

„Achtung Baby” је одлично прошао и код публике и код критике. Тих дванаест песама слушају се широм света до дана данашњег. 

8. децембар

ГЛУМИЦЕ

Осмог децембра 1660. на енглеској позоришној сцени први пут у историји појавила се једна – глумица. Дотад су и женске улоге играли мушкарци, а сада је у једној поставци „Отела” Вилијама Шекспира, Дездемону, ето, глумила жена. Колико год то био историјски тренутак, не знамо чак ни која је то глумица била. Знамо, међутим, да је морала бити једна од две: или Маргарета Хјуз или Ана Маршал.

Не зна се тачан рођендан Маргарете Хјуз, али се сматра да се родила 1645. године. Не знамо такође ни рођендан Ане Маршал. Маргарета Хјуз била је позната по својој лепоти. Семјуел Пепис за њу је записао како је „моћно лепа”. Ана Маршал имала је млађу сестру Ребеку која ће касније такође постати глумица. Зна се да су се њих две барем једанпут појавиле заједно на позоришној сцени. Поменути Семјуел Пепис у својим дневницима помиње и сестре Маршал.

За Маргарету Хјуз један савременик казао је како има „тамну валовиту косу, згодан стас и посебно добре ноге”. Приписују јој се везе и афере с многим значајним историјским личностима, па чак и с краљем Чарлсом Другим. Постоји чак и теорија да је с краљем имала ванбрачног сина по имену Артур, али за то нема никаквих доказа. 

Ана Маршал се 1665. удала за глумца Питера Квина, а три године касније престала је да игра у позоришту.

Маргарет Хјуз умрла је првог октобра 1719. О њој је написано неколико романа и драмских текстова. Ана Маршал умрла је много раније, 1682. године.

9. децембар

БАЦАЊА

Деветог децембра 1987, у мечу против Денвер Нагетса који ће његови Бостон Селтикси изгубити са пет поена разлике (124 : 119), Лари Берд ће после педесет девет слободних бацања погођених заредом у тој и неколико претходних утакмица, шездесето напослетку промашити. Сви низови једном дођу до свог краја, па је тако дошао и овај.

Десило се то два дана после Бердовог тридесет првог рођендана, пошто је он рођен седмог децембра 1956, и то у Вест Баден Спрингсу, у савезној држави Индијани. Кошарком је почео да се бави у родној Индијани. Тамо игра и у колеџ конкуренцији, а онда се као двадесетдвогодишњак придружује Бостон Селтиксима, где ће постати једна од највећих легенди клуба свих времена, онај с надимком Лари Легенда.

Са Селтиксима ће освојити три НБА титуле, а са репрезентацијом САД олимпијску златну медаљу у Барселони 1992, кад се једини пут окупио истински „тим снова”. Лари Берд запамћен је као један од најбољих нападача у историји кошарке, играч који је у просеку давао више од двадесет четири поена по утакмици. Нарочито је импресивна његова статистика с линије слободних бацања. У једној сезони успело му је да слободна бацања погађа у више од деведесет посто покушаја. На тренинзима је волео да пуца са дистанце затворених очију и често је погађао. Мада релативно спор играч, истицао се и у одбрамбеним задацима, а нарочито је био вешт кад је реч о украденим лоптама. Након што је завршио играчку каријеру, био је и успешан тренер Индијана Пејсерса.

10. децембар

ШВАЈЦАРСКА

Десетог децембра 1830. рођена је Емили Дикинсон. За живота је била непозната, али њена постхумна слава учинила ју је једном од најважнијих фигура у историји америчке поезије. Рођена је у Амхерсту у Масачусетсу, у угледној породици. Била је на гласу као чудакиња. Није се удавала, а ако је и имала нека дубља пријатељства, она су функционисала једино кроз дописивање.

Била је плодан писац. Написала је око хиљаду осам стотина песама, мада је за живота објавила једва десетак. Читала је Вордсворта и Емерсона, као и Шекспира, мада је у њеном стилу тешко открити икакве снажне утицаје. Писала је необично оригинално. Песме су јој кратке, без наслова, ефектног тона и јаког подтекста. Овако гласи једна од њених чувенијих песама:

Наши су животи – Швајцарска –
Тако тихи – тако хладни –
Док у чудно поподне неко –
Алпи свој вео не размакну
И угледамо – Далеко!

Италија је с оне стране –
Мада ко стражар између –
Алпе свечане –
Алпе сиренске –
Вечито чувају међу!

Као што је Карл Мај замишљао Америку коју никада није видео, Емили Дикинсон од далеке Швајцарске креира страховито моћну поетску метафору. Поезија није проза с кључем, те је значење Швајцарске овде, наравно, вишесмислено, остајући такође у доброј мери скривено завесом магле.

Емили Дикинсон умрла је као педесетпетогодишњакиња, петнаестог маја 1886, у истом граду у којем се и родила. Њена сабрана дела појавила су се тек непуних седамдесет година касније, 1955.

11. децембар

ПОХЛЕПА

Једанаестог децембра 1987. у редовну биоскопску дистрибуцију по Америци пуштен је филм Оливера Стоуна „Волстрит”. Главне улоге у филму тумачили су Мајкл Даглас, Чарли Шин, Дарил Хана и Мартин Шин. Био је то пети филм Оливера Стоуна, понешто личан, пошто га је посветио свом оцу, који је био брокер у време Депресије.

Продуценти су желели да главну улогу Гордона Гека игра Ворен Бити, али он није био заинтересован. С друге стране, сам Оливер Стоун је у тој улози желео да види Ричарда Гира, но и он је одбио. Мајкл Даглас био је трећи избор, али се ту фраза „трећа срећа” показала као сасвим одговарајућа. Даглас је за ту ролу добио Оскара за најбољу главну мушку улогу и она је остала једна од амблематских у целој његовој филмографији.

Реплика Гордона Гека „Похлепа је добра” испоставила се као памтљива лозинка капитализма, а филм „Волстрит” је одлична илустрација духа времена скраја осамдесетих година двадесетог века. Чак је и комерцијална судбина тог филма у том смислу парадигматична. Буџет му је био шеснаест и по милиона долара, а од продатих биоскопских улазница зарадио је скоро четрдесет четири милиона. Само за прва два дана приказивања, у седам стотина тридесет биоскопа, зарадио је више од четири милиона.

Двадесет три године касније, исти режисер снимио је наставак филма под насловом „Волстрит: новац никад не спава”. На премијери током Канског филмског фестивала, филм је добио позитивне критике, комерцијално је добро прошао, мада није досегао култни статус свог претходника. 

12. децембар

ЗАБАВЉАЧ

Дванаестог децембра 1971. румунски тенисер Илије Настасе освојио је Мастерс турнир у Паризу и окончао своју сјајну сезону. Те године био је дошао и до финала Ролан Гароса. Идуће сезоне стигао је да финала Вимблдона, а затим освојио Отворено првенство САД. Ускоро је доспео и на прво место на АТП листи. Године 1973. освојио је Ролан Гарос, као и Вимблдон, али потоњи у конкуренцији парова. Према мишљењу многих, он је можда и најбољи играч који никад није освојио Вимблдон у појединачној конкуренцији. Настасе је један од само десет играча у историји тениса који су освојили више од стотину АТП турнира.

Родио се у Букурешту деветнаестог јула 1946. године. Свој први турнир освојио је као деветнаестогодишњак у Кану. Већ почетком седамдесетих постаје један од пет-шест најбољих тенисера на свету. Према општем мишљењу, он је један од најталентованијих играча који су икада узели рекет. Осим тога, имао је и снажну забављачку црту. Веома је волео да засмејава публику и да ради бизарне ствари.

И изван тениске каријере Настасе је водио узбудљив живот. Женио се пет пута, углавном манекенкама и глумицама. Након што је престао да професионално игра тенис, написао је два романа и аутобиографију. Добитник је француске Легије части и најважнијег румунског ордена. У Румунији је после пада комунизма ушао и у политику. Године 1996. кандидовао се за градоначелника Букурешта, али није успео да победи. Шеснаест година касније, међутим, ушао је у румунски Сенат.

13. децембар

ТАСМАНИЈА

Тринаестог децембра 1642. Абел Тасман пред собом је угледао неко непознато копно. Тог тренутка он је постао први Европљанин који је видео Нови Зеланд.

Непознат је тачан датум Тасмановог рођења, а процењује се да је рођен 1603. године на северу Холандије. Први историјски извор у којем се Тасман помиње датиран је у 1631. годину и тиче се брака који он у то време склапа у Амстердаму. Две године касније, испловљава за Индонезију.

У августу 1642. полази на путовање чији је циљ истраживање дотад непознатих јужних делова планете. У септембру стиже до Маурицијуса. Тамо обнављају залихе хране и воде за брод. Пошто им не одговарају ветрови, на Маурицијусу се задржавају чак четири недеље.

У октобру поново испловљавају, а крајем новембра стижу до дотад непознатог острва које ће касније понети име Тасманија. Тринаестог децембра Тасман открива Нови Зеланд и назива га Статен Ланд у част Холандског парламента. Ускоро се враћа у Индонезију, а затим креће на своје друго велико путовање.

Последње године живота провео је у Индонезији као богати земљопоседник. Умро је десетог октобра 1659. Надживели су га друга жена и ћерка из првог брака. Осим Тасманије, по њему се зове и неколико топонима на Новом Зеланду, укључујући и Тасманово језеро, Тасманову реку, те Тасманову планину.

Његов лик се налази на неколико новозеландских и аустралијских поштанских марака, као и на једној кованици новозеландске валуте. 

14. децембар

КУПУС

Четрнаестог децембра 1972. Ен Пенингтон из Оксфорда пише песнику Васку Попи и његовој супрузи на београдску адресу Булевар револуције 26. У писму, уз остало, стоји: „Драги Васко, драга Хаша, куцам писмо, извините, јер треба да узмем копију за сваки случај. Надам се да је код вас све у реду, да зима није још сувише хладна и да немате сувише много брига. Овде, као обично, има руже у башти и купус расте; киша пада, али ја се већ не купам у реци. [...] Питер Џеј пише да хоће да штампа ’Усправну земљу’ и без предговора Одена или Хјуза – али пита Хјуз – јер можда би он хтео нешто ново да каже. Ја се спремам да напишем још нешто мало о Св. Сави – јер Оден каже да Енглези ништа о њему не знају, а верујем да је истина – а Питер Џеј предлаже да би фусноте биле боље на крају књиге. Видећемо. Наравно, нећу ништа дефинитивно да штампам а да вам то не покажем, и питаћу Димитрија Оболенског за његово мишљење. [...] Желим, као и увек, све најбоље и свесрдачно вас поздрављам, Ана”.

Ово писмо жене која је најзаслужнија за превођење песама Васка Попе на енглески језик, као и за објављивање књига, њихов графички изглед и промоцију, добро илуструје Попину репутацију у Енглеској и Америци. За његову поезију знају и о њој, јасно је, суперлативно мисле најважнији живући песници енглеског језика. Дирљиви су, међутим, и индикативни и детаљи свакодневице о ружама и купусу у башти. Ен Пенингтон умрла је 1981, а Васко Попа десет година касније.

15. децембар

ТОРАЊ

Петнаестог децембра 2001, после једанаест година, Криви торањ у Пизи поново је отворен за публику и јавност. У том периоду потрошено је двадесет седам милиона долара да се торањ стабилизује и учврсти, а да се тиме не докине његова закривљеност.

Гласовити Криви торањ заправо је звоник катедрале чија је градња почела 1173, а завршена 1372. године. Изградња је текла у три фазе. Иако су Пизу од почетка његове градње погодила барем четири велика земљотреса, торањ се није срушио. На звонику је инсталирано седам звона.

Криви торањ је висок скоро педесет шест метара, тачније педесет пет метара и осамдесет шест сантиметара с ниже стране, односно педесет шест метара и шездесет седам сантиметара с више. До врха торња води две стотине деведесет шест степеница.

Пред крај шеснаестог века, у Пизи је живео Галилео Галилеј. Управо је на Кривом торњу у Пизи изводио експерименте захваљујући којима је успео да формулише своје чувене законе физике. Током Другог светског рата савезничке снаге сматрале су да нацисти користе торањ у војне сврхе, али су због његове лепоте и историјске вредности одустале од идеје да по њему артиљеријски делују.

Године 1987. Унеско је торањ и катедралу сместио на листу светске баштине. Недуго након тога започета је стабилизација торња. Тај подухват завршен је толико успешно да су инжењери и статичари објавили процену да ће торањ остати стабилан барем још две стотине година.