Крешимир Ћосић: Бејбиситер који је променио историју кошарке

Право из школе утрчао бих у кухињу, жедан од неколико партија фудбала које смо, по блату, снегу, врућини готово непрестано играли испред зграде. Oтворио бих фрижидер унапред се радујући леденом соку који се, поуздано сам знао, од претходног послеподнева налазио у прегради у вратима.

Као детету спортисте, чаша ми није била преко потребна, па сам зграбио високи правоугаони тетрапак спреман натегнем бар пола тадашње „Фрукталове“ верзија нечега што се данас зове просто „ђус“. Али ћорак, паковање је било празно и било је кристално јасно да је навраћао Ћоса, који је у то време служио војску у Сарајеву и, сасвим природно, добар део времена проводио код нас у кући.

Инцидент са соком је једино моје лоше сећање на Крешимира Ћосића, кога сам упознао још неколико година раније, када је као најмлађи играч у репрезентацији имао јако одговоран задатак – морао је повремено да чува децу на припремама.

Било нас је, мислим, свега троје и нисмо представљали неку претерану пошаст, осим што смо једном приликом, наводно, обрисали кредом исписане резултате неким словеначким куглашима, па су нас они појурили по хотелу, бесни због у неповрат уништене партије. До спаса нам је фалило двадесетак метара, само да се дохватимо првог од многих двометраша за које смо поуздано знали да ће, шта год да се десило, увек бити на нашој страни. Суоченим са пакленом одбраном, куглашима је бес нагло спласнуо и после пар пива неспоразум је изглађен, а ми смо до краја припрема смели да се кугламо кад год хоћемо. Под условом да не дирамо сунђер и таблу.

Иноватор у чувању деце.

У то време, првој половини седамдесетих, страшно су били популарни плакари који су сезали до плафона и имали два нивоа, од којих онај горњи и мањи има улогу у овој причи. Ћоса би отворио врата тог горњег дела и потрпао нас унутра. То нам је било страшно забавно и не сећам се било каквог страха од тога, а после су нас још много пута трпали по плакарима, кад год би пожелели мало мира.

Крешимир Ћосић се у Сарајеву обрео под контроверзним околностима, пошто су га у војску послали неки локални задарски удбаши, или виђени активисти Субнора, који су га из неког разлога оптуживали да је амерички шпијун и шта све већ не. Највећи проблем који су тадашњи идеолози имали са Ћосићем лежао је у чињеници да је током студија у Јути, на универзитету Бригам Јанг, постао мормон. Био је непоколебљив у промоцији њиховог учења, па су нам се увелико пошто је прекомандован у Загреб по полицама вукле три мормонске књиге. Две је, касније, са енглеског превео управо Ћосић, али нису имале претераног дејства на сарајевску екипу јер се, колико се сећам, нико није пребацио у мормоне.

Ћосу су, међутим, сви редом обожавали и чували, зависно од генерације, као сина или брата. Годинама касније, редовно сам добијао сјајне мајице универзитета Бригам Јанг.

Револуционаран у кошарци

Актер је огромног броја анегдота, а мени је одувек била најдража она када је, убеђен да га Ранко Жеравица никада, никада неће увести у игру, испод тренерке обукао пиџаму. Рекао ми је једном да је то било страшно забавно све до тренутка када га је Ранко позвао да уђе на терен.

Његови и саиграчи и суиграчи тврде да је од првог тренутка када се појавио на терену било јасно да ће бити велики играч, можда највећи у историји кошарке на Балкану. Како је у то време било просто несхватљиво, ухватио би лопту под својим кошем, повукао контру и поделио пас бековима који су натрчавали са крила. Контранапад је добио још једног играча, а сваки тим за који је наступао, од Задра, Цибоне, Олимпије, Болоње и универзитета Бригам Јанг постајао би са њим велики.

Био је кључни играч репрезентације у освајању три олимпијске медаље, златне и две сребрне, по две златне и сребрне медаље на светским првенствима, те чак седам медаља са првенстава Европе, од којих су три златне.

Утицај на развој судијских пиштаљки

У финалу Олимпијских игара у Монтреалу 1976. године, Крешимир Ћосић је прошао америчког играча Адријана Дентлија у десну страну, наскочио и развукао му лакат по целом лицу пре него што је шутирао. Американци су били бесни што судија није свирао фаул, а арбитар, Канађанин Рон Фокскрофт живот је после тога посветио стварању пиштаљке која никада неће заказати. Тврди да је као суманут дувао у пиштаљку не би ли одсвирао Ћоси фаул у нападу, али се куглица залепила, па је несрећни Канађанин узалуд трошио дах. Слична ситуација, причао је после, догодила му се и у Бразилу, где га публика умало није линчовала. Одлучан да спречи да се такве ствари више не догађају ни њему ни осталим судијама, измислио је пиштаљку без куглице и после интересантног расплета постао мултимилионер.

Сјајну каријеру направио је и Адријан Дентли, који је дипломирао економију на захтевном универзитету Нотр Дам. На драфту су га изабрали тадашњи Бафало Брејвси, а Дентли је проглашен за рукија године. Био је први најбољи новајлија у историји НБА лиге који је трејдован. Бафало га је послао у Лејкерсе, који су га проследили у Јуту, да би можда најбоље партије пружао у Детроиту и Даласу. Као и Крешимир Ћосић, члан је кошаркашке Куће славних са сјајних 24,3 поена по утакмици током каријере.

Крешо је умро 25. маја 1995. године, неколико месеци пре краја рата, па је одлазак на сахрану захтевао озбиљну дипломатску гимнастику. Из Београда је стигла мала екипа, укључујући мог оца Зорана Мароевића и Драгана Капичића, коју су помоћу „филмских трикова“ провели до гробља Мирогој.