Мало шта је у српској култури тако живо и тако вибрантно као издаваштво. Оно је, рецимо, толико живље од „културног журнализма“ да се већ годинама као проблем намеће како привући пажњу публике на сјајна дела која се појављују у правом мору продукције. Чак и људи професионално заинтересовани за нове књиге често откривају занимљива им издања рутинским „истраживањима“ по полицама књижара или пак тако што неки „велики догађај“ скрене пажњу на неки већ заборављени том, за кога се заправо само условно може рећи да је заборављен, пошто у време изласка није поштено ни запажен.

Кад је пре неколико дана саопштено да је Доналд Трамп за свог потпредседничког кандидата изабрао Џ. Д. Ванса, најпре ми је пало на памет који ће од наших издавача колико истог тог дана или сутрадан купити права за превод Вансове мемоарске књиге „Hillbilly Elegy“. Испоставило се, међутим, да не само да су права купљена, него да књига на српском постоји већ шест година, у издању „Службеног гласника“ и преводу Милана Ђурића.

Превод је добар и питак, наслов је због прве речи понешто комплексан за превођење, а овде је изабранo коректно, мада не и савршено решење „Горштачка елегија“ уз поднаслов „Мемоари о породици и култури у кризи“.

Пишући овај текст покушао сам накнадно утврдити да ли је ова књига у време изласка код нас изазвала било какав интерес и једино што сам пронашао јест да се о њој дискутовало у емисији „Степеник“ на Другом програму Радио Београда.

Против статистике

У контексту мотивације за писање ове књиге, овдашњем читаоцу лако може пасти на памет једна такође мемоарска односно аутобиографска књига коју је на енглеском језику написао један Србин. Мислим на Михајла Пупина и књигу „Са пашњака до научењака“, мање у смислу стила или књижевне технике, а више у контексту мотивације за писање и основног наратива. Обе књиге говоре о младим мушкарцима који су са лоше стартне позиције дошли до врха, да баш не кажемо од трња до звезда. У Вансовом случају та лоша стартна позиција прегнантно је осликана у речи „Hillbilly“.

Термин се користи од краја деветнаестог века и свих ових сто тридесет и кусур година има примарно увредљиву конотацију. Изворно се односи на специфично становништво из регије Апалачких планина, али симболички је употребљив и за друге регионалне варијетете. У мом слуху, реч „горштак“ на српском нема доминантно увредљив тон. И мада „Горштачка елегија“ звучи добро као наслов, „Hillbilly“ би код нас пре био „брђанин“ или „сељачина“ или „сељо-бељо“ или „папак“ или чак „шумњак“.

Како је време пролазило, део људи на који се односио овај термин су га, као и често у сличним случајевима, поносно усвојили, истичући неке позитивне стране те културе, примарно музику. Уосталом, кантри музика, данас помодарски популарна и међу хипстерима, некад је отписивана као „хилбили музика“, а „хилбилијем“ су називали и једног Хенка Вилијемса. Они који долазе из „хилбили света“ не би требали моћи да досегну саме врхове америчког друштва. Џ. Д. Ванс у својој књизи описује како је њему то ипак успело.

Мидлтаун, Охајо

„Горштачка елегија“ је мемоарска, дакле, нефикцијска књига, али Ванс врло вешто користи литерарне и филмске слике које су се америчкој публици усекле у подсвест протеклих деценија и векова, а тичу се дела Америке у којем је одрастао, а то је савезна држава Охајо.

Кад конкретно наводи „Мидлтаун, Охајо“ као место одрастања, то се асоцијативно скоро неизбежно повезује са класиком америчке књижевности односно најславнијом књигом првог Хемингвејевог књижевног ментора: „Вајсбург, Охајо“ Шервуда Андерсона. Двестотињак миља даље је Ејкрон, Охајо, родно место Џима Џармуша који је широм света преносио неке друге слике Америке. А чак десетак пута ближи од Ејкрона, на само двадесетак миља и пола сата лагане вожње, налази се Дејтон, Охајо – родно место нашег актуелног постјугословенског политичког пејзажа.

И још једна културолошка, мада сада више музичка асоцијација; кад на самом почетку каже да он јесте одрастао у Мидлтауну, Охајо, али да је за као свој прави метафизички „дом“ увек доживљавао бакину кућу у градићу Џексон у савезној држави Кентаки, немогуће је бити Спрингстинов фан, а не сетити се песме „Jackson Cage“, без обзира на који је конкретан „џексонски кавез“ Газда мислио.

Атмосфера „Горштачке елегије“ је атмосфера неких песама са „Небраске“ или албумa „The Ghost of Tom Joad“ (који је, и никако не могу да сметнем са ума ту чудесну коинциденцију, објављен 21. новембра 1995, дакле буквално и тачно на дан кад је у Охају парафиран Дејтонски мировни споразум).

Е, управо четврта песма с тог албума, песма „Youngstown“, најбоља је музичка подлога за „Горштачку елегију“. Песма почиње стихом „Овде у североисточном Охају“, а лирски субјект затим описује како му је тата после Другог светског рата дошао да ради у Охају, те да је после неколико деценија од некадашњих силних фабрика остала само рђа и прашина, на шта је отац рекао: „Те велике зверке су направиле оно што ни Хитлер није могао“.

Е, тај свет рђе и прашине, то је свет из кога долази Џ. Д. Ванс.

Право време

Можда и главно надахнуће за писање ове књиге Вансу је дала његова професорка са Правног факултета Универзитета Јејл Ејми Чуа. Књига је заправо лична прича дечака који из прашине и рђе стиже до Јејла.

„Одскочна даска“ му је била армија, односно војна служба у Ираку. Финансијске и друге олакшице које при студирању у Америци имају војни ветерани по свој прилици су биле једини оквир унутар кога је Ванс у пракси могао да оствари свој очито велики потенцијал.

И ту сада долазимо до историјског и геополитичког контекста који је од једне вешто и добро исприповедане аутобиографске сторије о успеху створио хит, књигу која је у Америци недељама била најпродаванија и према којој је нико други до један Рон Хауард снимио дугометражни играни филм. Како се то десило?

Најпре, сетимо се термина изласка првог издања оригинала. Била је то, рекосмо, 2016. година, тачније баш ово време године, јул месец. Изборна година, четири месеца пре самих избора. Можда по први пут, незапамћено дотад, избија у први план и додатно ескалира прича о „подељеној Америци“. На изборима се зa место у Белој кући такмиче Хилари Клинтон као кандидаткиња Демократа и Доналд Трамп као кандидат Републиканаца.

Клинтонова је и даље фавориткиња, али постаје све јасније да је Трамп опасан такмац. Разни аналитичари и други коментатори понајвише су збуњени великом подршком коју Трамп има међу белом сиротињом и остацима радничке те ниже средње класе. Како је могуће да ти људи свој глас проналазе у бахатом супербогаташу? Вансова књига даје могући одговор на такво и слична питања.

И мада се у самом тексту књиге Доналд Трамп не помиње ни један једини пут, у најранијој рецепцији књиге велику улогу већ игра „феномен Трамп“. Први прикази су у вредносним судовима били доста подељени, што је с комерцијалне стране вероватно било оптимално пошто се око књиге створила жучна дебата. С десне и конзервативне стране америчког друштва пљуштале су похвале, док су с друге стране књизи тражили мане оптужујући првенствено аутора за „превелике генерализације“. (Није незанимљиво приметити нарочито данас, да је пре равно годину дана, у интервјуу за „Зидојче цајтунг“, док се, дакле, још није наслућивао Вансов вероватни велики политички успон на глобалном нивоу, о књизи бираним речима говорио немачки канцелар Олаф Шолц.)

Фатална привлачност

Подељеност рецепције често по политичкој линији можда се још јасније осликала код филмске адаптације књиге коју је потписао Рон Хауард, добитник Оскара за „Блистави ум“ и за најбољег режисера и за најбољи филм, а такође и аутор филмова какви су „Аполо 13“ или „Фрост/Никсон“.

Две главне женске улоге одиграле су Ејми Адамс и Глен Клоуз. Потоња је 1987. у филму „Фатална привлачност“ отеловила једну слику тадашње Америке, и привлачну и опасну, а онда, тридесет и три године касније, глуми потпуно другачију жену и за ту улогу бива номинована и за најбољу и за најгору женску улогу америчке годишње продукције: и за Оскара и за Златну малину, дакле. То је податак који дефинитивно више говори о стању јавности у Америци него о њеној глумачкој вештини.

Филм је, дакле, као и књига дочекан на различите начине, али ако је у случају књиге доминирао позитиван одјек, код филма је ипак био доминантно негативан.

Али откако је Трамп објавио да је Џ. Д. Ванс његов кандидат за потпредседника, интерес и за књигу и за филм „Горштачка елегија“ је (поново) драстично порастао. Трампова одлука је вишеструко занимљива, почевши од чињенице да је он као потврђено злопамтило одлучио да пређе преко оштрих критика које му је Ванс својевремено упућивао до тога да Ванс у овом тренутку још увек није напунио ни четрдесет година (напуниће за десетак дана) и дефинитивно је најмлађи кандидат у историји на гласачком листићу за најмоћнију позицију на свету.

Ако буде изабран за потпредседника и ако на дужности не направи неки баш превелики гаф, отварају му се врата да за мало више од четири године постане трећи најмлађи председник Сједињених Америчких Држава свих времена, пошто би 2028. био тек мало старији од Теодора Рузвелта и Џона Кенедија у време њиховог избора, односно нешто млађи од Била Клинтона у време његовог.

Било како било, председници мемоаре обично пишу после свог мандата, а Ванс је своје, барем прве, написао унапред. Он је способан и амбициозан човек, али опет тешко да је замишљао да ће осам година после изласка књиге бити ту гдe је сада. А његова књига је и опис једне конкретне судбине и могуће надахнуће за горштаке и „хилбилије“ свих земаља и меридијана.

***

Одломак из књиге Горштачка елегија (Службени гласник, 2020)

Мемоари о породици и култури у кризи 

пише: Џ. Д. ВАНС

Зовем се Џ. Д. Ванс и мислим да треба да почнем од признања: постојање књиге коју држите у рукама сматрам донекле апсурдним. На корицама пише да су у питању мемоари, али имам тридесет и једну годину и сместа признајем да ништа значајно нисам остварио у животу, а сигурно ништа што би оправдало да потпуни незнанац плати да би читао о томе. Нешто понајбоље што сам извео, макар на папиру, јесте што сам завршио правни факултет на Јејлу, а то је нешто што би тринаестогодишњи Џ. Д. Ванс сматрао комичним. Али, отприлике двеста људи учини то исто сваке године и, верујте ми, о животима већине њих не желите да читате. Нисам сенатор, гувернер, нити бивши секретар кабинета. Нисам покренуо компанију од милијарду долара нити непрофитну организацију која је променила свет. Имам фини посао, срећан брак, удобан дом и два живахна пса.

Дакле, ову књигу нисам написао зато што сам остварио нешто изузетно. Ову књигу сам написао јер сам остварио нешто прилично обично, а то се не дешава већини клинаца који одрастају као ја. Видите, одрастао сам сиромашан, у крају познатом као Руст Белт, или Појас Рђе, у граду у Охају у којем се прерађује челик и који је откад памтим обезбеђивао радна места и наду. Имам, да се нежно изразим, сложене односе са својим родитељима, од којих једно пати од зависности током скоро целог мог живота. Одгојили су ме моји баба и деда, који нису завршили ни средњу школу, а мало је оних у мојој широј породици који су студирали. Статистике вам говоре да клинце попут мене чека невесела будућност – ако буду имали среће, избећи ће социјалну помоћ; ако немају, умреће од претеране дозе хероина, као што се само прошле године десило десетинама њих у мом родном градићу.

Био сам један од тих клинаца с невеселом будућношћу. Замало да ме избаце из средње школе. Замало да попустим пред дубоким гневом и срџбом усађеним у свакога око мене. Данас људи гледају у мене, у мој посао и завршен престижни факултет, и верују да сам некакав геније, да би само стварно изузетна особа могла постићи ово што ја јесам. Уз дужно поштовање тим људима, сматрам да је та теорија гомила гована. Ако је у мени и било некаквих талената, готово да сам их протраћио док ме шачица драгих људи није спасла.

То је истинита прича о мом животу, и зато пишем ову књигу. Хоћу да људи знају какав је осећај готово дићи руке од себе и зашто бисте то могли да учините. Желим да схвате шта се дешава у животу сиромашних и какав психолошки утицај духовно и материјално сиромаштво имају на њихову децу. Хоћу да људи разумеју „амерички сан“ какав смо доживели моја породица и ја. Желим да схвате како се заиста осећате када се успињете. И хоћу да људи разумеју нешто што сам научио тек недавно: да и нас, којима се довољно посрећило да проживимо „амерички сан“, демони живота које смо некад оставили за собом прогањају и даље.

Постоји и етничка компонента која вреба у позадини моје приче. У нашем расно свесном друштву, речник обично не сеже даље од боје нечије коже – „црни људи“, „Азијати“, „привилегије белаца“. Понекад су те широке категорије корисне, али да бисте разумели моју причу, морате да се удубите у детаље. Ја јесам бео, али се не идентификујем с белим Англосаксонцима са североистока. Уместо тога, поистовећујем се с милионима белих Американаца из радничке класе чије је порекло шкотско-ирско и нису високообразовани. За тај свет, сиромаштво је породична традиција – њихови преци су били најамници у јужњачкој робовској економији, затим наполичари, потом рудари у рудницима угља, те машинисти и млински радници у новија времена. За Американце су они горштаци, простачине или бело смеће. За мене су комшије, пријатељи и породица.

Шкото-Ирци су једна од најуочљивијих подгрупа у Америци. Као што је један посматрач запазио: „Током путовања широм Америке, Шкото-Ирци су ми се урезали као далеко најпостојанија и најнепроменљивија регионална поткултура у земљи. Структура њихове породице, религија и политика и друштвени живот остали су непромењени у односу на свеопште напуштање традиција које се одиграло код готово свих других“. То карактеристично поштовање културне традиције повлачи многе позитивне карактеристике – снажан осећај лојалности, жестоку оданост породици и држави – али и многе лоше. Не допадају нам се дошљаци и они који су другачији од нас, без обзира на то да ли се та различитост огледа у њиховом изгледу, понашању или, најважније, у њиховом говору. Да бисте ме разумели, морате да схватите да сам шкотско-ирски горштак у срцу.

Ако је национална припадност једна страна новчића, географија је друга. Када се први талас шкотско-ирских имиграната искрцао у Нови свет у осамнаестом веку, снажно су их привукле Апалачке планине. Тај регион је стварно огроман – пружа се од Алабаме до Џорџије на југу и до Охаја и делова Њујорка на северу – али култура Велике Апалачије је импозантно кохезивна. Чланови моје породице, с брда источног Кентакија, себе описују као горштаке, али се Хенк Вилијамс Млађи – који је рођен у Луизијани, а живи у Алабами – такође идентификује као такав у својој химни белих провинцијалаца „A Country Boy Can Survive“. Управо је политички прелаз Велике Апалачије с демократа на републиканце увео нову дефиницију америчке политике после Никсона. А Велика Апалачија је и место где су изгледи за успех белаца из радничке класе најмањи. Од мале друштвене покретљивости до сиромаштва, развода и зависности од дрога, мој дом је стециште јада.

Није ни чудо, дакле, што смо ми песимистична група. Оно што је изненађујуће јесте, како су анкете показале, да су белци из радничке класе најпесимистичнија група у Америци. Песимистичнија од Латино имиграната, од којих многи подносе незамисливо сиромаштво. Песимистичнија од црних Американаца, чија материјална перспектива и даље заостаје за перспективом белаца. Иако стварност дозвољава извесну меру цинизма, чињеница да горштаци попут мене полажу мање наде у будућност него многе друге групе – од којих су неке очито сиромашније од нас – указује на то да се ту збива нешто друго.

Заиста је тако. Друштвено смо изолованији него икада, и ту изолацију преносимо својој деци. Наша религија се променила – изграђена око цркава које су јаке у емоционалној реторици али слабе у оној врсти друштвене подршке која је нужна сиромашним клинцима да би добро прошли у животу. Многи од нас су испали из редова радника или су одабрали да се не преселе ради бољих шанси. Наши мушкарци пате од чудне кризе мушкости, у којој неке од одлика којима нас наша култура учи отежавају успех у свету који се мења.

Кад помињем стање у мојој заједници, често сусрећем објашњење које гласи отприлике овако: „Наравно да су се изгледи за белце из радничке класе погоршали, Џеј Ди, али ти кокошку стављаш пре јајета Они се више разводе, мање венчавају и мање су срећни јер су им се економски изгледи погоршали. Када би само послови били доступнији, побољшали би се и други аспекти њиховог живота.“

Некада сам и ја тако мислио, а у својој младости сам очајнички хтео да у то верујем. Имало је смисла. Немати запослење је стресно, а немати довољно новца за живот још и више. Како је произвођачки центар индустријског Средњег запада пропадао, бела радничка класа је изгубила економску сигурност, а с њом и стабилан дом и породични живот.

Мада искуство може бити незгодан учитељ, научило ме је да је та прича о економској несигурности, у најбољем случају, непотпуна. Пре неколико година, током лета пре него што сам уписао правни факултет на Јејлу, тражио сам посао с пуним радним временом да бих финансирао своје пресељење у Њу Хејвен, Конектикат. Неки породични пријатељ је предложио да радим за њега у складишту подних плочица средње величине у близини мог родног града. Подне плочице су веома тешке: свака од њих тежи између килограм и по и три килограма, а обично се пакује осам до дванаест комада у кутију. Мој превасходни задатак био је да подне плочице подижем на транспортну палету и да је спремам за слање. Није било лако, али се плаћало тринаест долара на сат, а новац ми је био потребан, па сам прихватио тај посао и скупљао колико год сам могао прековремених смена и сати.

Фирма за плочице запошљавала је десетак људи, а већина запослених то је радила годинама. Један тип је радио два посла с пуним радним временом, али не зато што је морао: његово друго радно место у послу с плочицама омогућавало му је да испуни свој сан и пилотира авионом. Тринаест долара на сат су биле добре паре за самца у нашем градићу – пристојан стан кошта око петсто долара месечно – а посао с плочицама је нудио постојано повећање плате. Сваки запослени који је тамо радио неколико година зарађивао је бар шеснаест долара на сат у посусталој економији, што је омогућавало годишњи приход од тридесет две хиљаде – доста изнад границе сиромаштва чак и за породицу. Упркос тој релативно стабилној ситуацији, директори су увидели да је немогуће да на моје место у складишту запосле некога на дуже време. Када сам отишао, три момка су радила у складишту; са својих двадесет шест година, био сам убедљиво најстарији.

Један момак, зваћу га Боб, дошао је у складиште свега који месец пре мене. Боб је имао деветнаест година и трудну девојку. Директор је љубазно понудио девојци чиновнички посао да се јавља на телефон. Обоје су били ужасни радници. Девојка се није појављивала на послу отприлике сваког трећег дана и никада није то јављала унапред. Мада је често упозоравана да промени навике, девојка је издржала свега неколико месеци. Боб је изостајао с посла отприлике једном недељно и хронично је каснио. Поврх тога, обично је три или четири пута дневно правио паузу за одлазак у клозет, сваки пут дуже од пола сата. То је било толико гадно да смо, пре мог одласка, један запослени и ја од тога направили игру: укључили бисмо штоперицу када оде у клозет и извикивали пробијање важнијих временских граница по целом складишту – „Tридесет пет минута!“, „Четрдесет пет минута!“, „Један сат!“

На крају је и Боб најурен. Када се то десило, он се бесно истресао на свог директора: „Како можеш то да ми учиниш? Зар не знаш да ми је девојка трудна?“ А он није био једини: бар је још двоје људи, укључујући и једног Бобовог рођака, изгубило радно место или отишло током мог кратког периода у складишту.

Не можете игнорисати такве приче када говорите о једнаким могућностима. Добитници Нобелове награде за економију брину због пропадања индустријског Средњег запада и пражњења економског језгра белих радника. При томе мисле да је стварање радних места пресељено у иностранство и да је људима без факултетског образовања теже наћи послове средње класе. Поштено – и ја бринем због тих ствари. Али ова књига је о нечем другом: о ономе што се дешава у животу стварних људи када економија пропада. У њој се говори о реаговању на лоше околности на најгори могући начин, као и о култури која све више подстиче труљење друштва уместо да му се супротстави.

Проблеми које сам видео у складишту плочица задиру много дубље од макроекономских трендова и стратегија. Исувише младих људи имуно је на напоран рад. Добра радна места је немогуће попунити на иоле дужи период. А млад човек са свим могућим разлозима да ради – издржавањем будуће супруге и детета које стиже – нехајно одбацује добар посао с одличним здравственим осигурањем. И оно што још више забрињава: када томе дође крај, он сматра да је неко њега оштетио. Ту постоји некаква грешка у сагледавању узрока – осећај да мало можете утицати на свој живот и спремност да окривите свакога сем себе. То се разликује од шире економске слике савремене Америке.

Вреди напоменути да, мада се усредсређујем на групу људи које познајем – белце из радничке класе који су повезани с Апалачијом – не заступам став да заслужујемо веће саосећање од других. Ово није прича о томе зашто белци имају више разлога да приговарају него црнци или било која друга група. Ако се то има у виду, искрено се надам да ће читаоци ове књиге моћи да из ње схвате како класа и породица утичу на сиромашне не филтрирајући притом свој поглед кроз расну призму. За многе аналитичаре, термини као што је „краљица социјале“ неправедно призивају слику лење црне маме која живи од социјалне помоћи. Читаоци ове књиге ће брзо уочити да постоји слаба повезаност тог спектра и онога што заступам; познавао сам многе „краљице социјале“; неке су ми биле комшинице, а све су биле беле.

Ова књига није никаква академска студија. У последњих неколико година, Вилијам Џулијус Вилсон, Чарлс Мари, Роберт Путнам и Раџ Чети написали су занимљиве, добро утемељене трактате који показују да се продор навише, како обично називају напредак у више друштвене слојеве, проредио током седамдесетих година прошлог века, те да се никада није заправо опоравио, као и да су неки региони прошли знатно лошије него други (шокантно: Апалачија и Појас Рђе зарадили су лоше оцене), а да многи феномени које сам видео у сопственом животу постоје свуда у друштву. Могао бих да расправљам о неким њиховим закључцима, али су уверљиво показали да Америка има неки проблем. Мада ћу користити податке, и мада се понекад уздам у академске студије да бих нешто нагласио, мој примарни циљ није да вас убедим да постоји документовани проблем. Мој основни циљ јесте да испричам истиниту причу о томе какав осећај изазива проблем који вам виси као камен око врата кaд се родите.

Не могу да испричам причу а да не искористим ликове који сачињавају мој живот. Зато ова књига нису само лични већ и породични мемоари – историјат прилика и успона посматран очима групе горштака из Апалачије. Пре две генерације, моји бака и дека су били крајње сиромашни и заљубљени. Венчали су се и отишли на север у нади да ће побећи од ужасног сиромаштва свуда око себе. Њихов унук (ја) дипломирао је на једној од најбољих образовних установа на свету. То је скраћена верзија. Дужа верзија постоји на страницама које следе.

Мада понекад мењам имена људима да бих заштитио њихову приватност прича је, колико ме памћење служи, потпуно тачан портрет света који сам доживео. Нема исконструисаних карактера и нема наративних пречица. Где је било могуће, детаље сам поткрепио документима – школским сведочанствима, руком писаним писмима, напоменама с фотографија – али сам сигуран да у овој причи има грешака као и у сваком људском сећању. Заиста, када сам замолио своју сестру да прочита једну рану верзију, рукопис је покренуо тридесет два минута расправе о томе да ли сам неки догађај погрешно временски сместио. Остао сам при својој верзији, не зато што сматрам да је памћење моје сестре погрешно (заправо, верујем да памти боље од мене) већ због тога што мислим да се нешто може научити и из тога како сам догађаје организовао у својој глави.

Ја нисам неки неутрални посматрач. Готово свака особа о којој ћете читати по нечему је врло негативна. Неке су покушале да убију друге људе, а само ретке су у томе и успеле. Неке од њих су злостављале своју децу, физички или емотивно. Многи су користили дроге (и још увек то чине). Али ја волим те људе, чак и оне с којима због свог менталног здравља избегавам да разговарам. Ако вас остављам с утиском да има лоших људи у мом животу, онда ми је жао, и вас и људи које сам тако представио. Јер у овој причи нема негативаца. То је само скрпљена банда горштака који се боре да пронађу свој пут – због себе и, милошћу Божијом, због мене. 

XI 

(…) Године опадања економије радничких послова огледале су се у материјалним изгледима становника Мидлтауна. Велика рецесија и не баш сјајни опоравак после ње, убрзали су кретање Мидлтауна силазном путањом. Али је било нечег скоро духовног у цинизму шире заједнице, нечег што је задирало знатно дубље него краткотрајна рецесија.

У нашој култури, немамо хероје. Сигурно то није ниједан политичар – Барак Обама је у то време био човек коме су се највише дивили у Америци (а и даље је), али чак и када је земља била усхићена његовим успоном, већина становника Мидлтауна посматрала га је сумњичаво. Џорџ В. Буш је имао мало присталица 2008. године. Многи су волели Била Клинтона, али су још многобројнији били они који су у њему видели симбол америчког моралног посрнућа, а Роналд Реган је одавно био мртав. Волели смо све војно, али у модерној војсци нисмо имали фигуру попут Џорџа С. Патона. Сумњам да би моје комшије успеле да кажу име једног високог војног официра. Свемирски програм, који је дуго био нешто чиме смо се поносили, прошао је као птица додо, а с њим и знаменити астронаути. Ништа нас није уједињавало са суштинским одликама америчког друштва. Осећали смо да смо се заглибили у два рата у којима је изгледало да је победа немогућа, у којима је непропорционално много бораца потицало из нашег комшилука, као и у економији која није успела да оствари најбазичније обећање „америчког сна“ – стабилну плату.

Да би се разумео значај те културне издвојености, морате да схватите да највећи део идентитета моје породице, мојих суседа и моје заједнице потиче из наше љубави према земљи. Не знам да вам кажем ни једну једину ствар о градоначелнику округа Бретхит, о његовој здравственој служби, нити о његовим чувеним становницима. Али знам ово: „Крвави Бретхит“ је наводно стекао свој назив јер је тај округ испунио своју квоту регрутовања за Први светски рат искључиво добровољцима – једини округ у целим Сједињеним Државама који је то успео. Готово столеће касније, то је занимљиви детаљ о Бретхиту који најбоље памтим: то је истина за коју су се сви око мене побринули да је знам. Једном сам интервјуисао Старамајку за разредни пројекат о Другом светском рату. После седамдесет година испуњених браком, децом, унуцима, смрћу, сиромаштвом и тријумфом, оно због чега је Старамајка несумњиво била најпоноснија у вези са својом породицом било је њено учешће у Другом светском рату. Неколико минута смо разговарали о свему другом; сатима смо причали о ратним следовањима, женама које су преузеле „мушке“ послове, ратним љубавним писмима која је њен тата с Пацифика упућивао њеној мајци и дану „када смо бацили бомбу“. Старамајка је одувек имала два бога: Исуса Христа и Сједињене Америчке Државе. Ни ја нисам био битно другачији, нити ико кога сам познавао.

Ја сам родољуб каквима се људи са севера САД смеју. Грло ми се стеже када чујем осредњу химну Лија Гринвуда „Поносан што сам Американац“. Када сам имао шеснаест година, заклињао сам се да ћу сваки пут када будем срео неког ветерана скренути с пута да се рукујем с њим, макар то било трапаво и наметљиво. До дана данашњег одбијам да одгледам Спасавање редова Рајана с било ким сем са својим најближим пријатељима, јер не могу да престанем да плачем током завршне сцене.

Старамајка и Ђедо су ме научили да живимо у најбољој и највеличанственијој земљи на свету. Та чињеница је дала значење мом детињству. Кад год су времена била тешка – када сам осећао да ме превладавају драма и врева моје младости – знао сам да стижу бољи дани, јер живим у земљи која ми омогућава да одаберем оно што друге не омогућавају. Када данас размислим о свом животу и о томе како је стварно невероватан – предивна, нежна, бриљантна животна сапутница; финансијска безбедност о којој сам маштао као дете; дивни пријатељи и узбудљива нова искуства преплављује ме осећај поштовања према Сједињеним Државама, Знам да је банално, али тако се осећам.

Ако су Старамајкин други бог биле Сједињене Америчке Државе, онда су многи у мојој заједници губили нешто слично вери. Веза која их је спајала с њиховим комшијама, која их је инспирисала онако како је мој патриотизам увек инспирисао мене, изгледа да је нестала.

Симптоми су били свуда око нас. Значајан проценат белих конзервативних гласача – отприлике једна трећина – верује да је Барак Обама муслиман. У једној анкети, 32 процента конзервативаца рекли су да верују да је Обама рођен у иностранству, а других 19 процената је рекло да нису сигурни –  што значи да већина белих конзервативаца није сигурна ни да је Обама Американац. Редовно чујем од познаника или даљих рођака да је Обама повезан са исламским терористима, или да је издајник, или да је рођен у неком забитом ћошку света.

Многи моји нови другови криве расизам за такву перцепцију председника. Али тог председника доживљавају као странца многи становници Мидлтауна из разлога који немају никакве везе с бојом коже. Присетите се да ниједан од мојих другова из разреда није отишао ни на један универзитет из Лиге бршљана. Барак Обама је похађао два, и истакао се на оба. Он је бриљантан, богат и говори као професор уставног права – што, наравно, и јесте. Ништа код њега ничим не подсећа на људе којима сам се дивио док сам одрастао: његов акценат – чист, савршен, неутралан – јесте стран; његове референце су тако импресивне да застрашују; он је свој живот остварио у Чикагу, густо насељеном метрополису; и опходи се са самоуверношћу која потиче од сазнања да је савремена америчка меритократија прављена за њега. Наравно, Обама је превазишао сопствене невоље – невоље познате многима од нас – али то је било давно пре него што је ико од нас знао за њега.

Председник Обама је стигао на сцену баш када је много људи у мојој заједници почело да верује да модерна америчка меритократија није прављена за њих. Знамо да нам не иде добро. То видимо свакодневно: у читуљама за тинејџере у којима се сумњиво не помиње узрок смрти (читај између редова: предозирање), у ленштинама с којима наше ћерке траће време. Барак Обама гађа право у срж наше најдубље несигурности. Он је добар отац, док многи од нас нису. Он на посао одлази у оделу, док ми идемо у радним комбинезонима, ако имамо довољно среће да уопште имамо посао. Његова жена нам говори да нашој деци не треба да дајемо неке прехрамбене артикле, и ми је мрзимо због тога – не зато што мислимо да није у праву, већ због тога што знамо да јесте.

Многи покушавају да кривицу за бес и цинизам беле радничке класе пребаце на дезинформисање. Признајем, постоји читав покрет продаваца завера и лудака с маргине који пишу свакакве идиотлуке, од Обаминих наводних верских намера, до његовог порекла. Али свака већа медијска организација, чак и често злобна Фокс Њуз, увек говори истину о Обамином држављанству и верским начелима. Људи које познајем добро су упућени у то шта велике медијске куће имају да кажу по том питању; они им просто не верују. Свега шест процената америчких гласача верује да су медији „врло поуздани“.  За многе од нас, слободна штампа – тај темељац америчке демократије – просто је препуна гована.

С тако малим поверењем у штампу, нема зауздавања интернетских теорија завере које владају дигиталним светом. Барак Обама је туђин из иностранства, који активно покушава да уништи нашу земљу. Све што нам медији говоре јесте лаж. Многи у белој радничкој класи верују у најгоре о нашем друштву. Ево малог примера имејлова и порука које сам примио од својих пријатеља или рођака.

Од десничарског радио-водитеља Алекса Џоунса, на десету годишњицу 11. септембра, документарац о „неодговореним питањима“ о терористичким нападима, којим се сугерише да је влада САД имала улогу у масакру сопственог народа.

Из једног ланчаног имејла, прича да здравствено осигурање „обамакер“ захтева уградњу микрочипа у пацијенте. Та прича има додатну жаоку због верских импликација: многи верују да ће „знак звери“ на Судњи дан који је предсказан у Библији бити неки електронски уређај. Многи пријатељи су преко друштвених медија упозоравали једни друге на ту претњу.

С популарног вебсајта WorldNetDaily, уводник који сугерише да је пуцњаву и масакр у Њутауну осмислила савезна влада да би преокренула јавно мњење о мерама за контролу оружја.

Из већег броја интернет извора, сугестије да ће Обама ускоро применити преки суд да би осигурао власт и у трећем председничком мандату.

Тај списак иде даље. Немогуће је сазнати колико људи верује у једну или више ових прича. Али ако се трећина наше заједнице пита о председниковом пореклу – упркос свим противдоказима – реално је поверовати да су друге завере прихваћеније него што бисмо то желели. Ово није само либералистичко неповерење у политику владе, што је здраво у свакој демократији. Ово је дубоки скептицизам према самим институцијама нашег друштва. А то све више постаје доминантан став.

Не можемо да верујемо вечерњим вестима. Не можемо да верујемо нашим политичарима. Наши универзитети, капија бољег живота, раде против нас. Не можемо да нађемо посао. Не можете да верујете у те ствари и да смислено учествујете у друштву. Социјални психолози су показали да је групно уверење моћан мотиватор остварења. Када групе доживљавају да им је у интересу да раде марљиво и да постижу резултате, чланови те групе остварују више него појединци у сличном положају. Очигледно је зашто: ако верујете да се марљив рад исплати, онда радите марљиво; ако мислите да је тешко напредовати чак и када се трудите, зашто се уопште трудити?

Слично томе, када људи не успеју, њихов општи став им дозвољава да погледају око себе. Једном сам натрчао на неког старог познаника у мидлтаунском бару, који ми је рекао да је недавно напустио своје посао јер му је мучно да устаје рано. Касније сам видео на Фејсбуку да приговара „Обаминој економији“ и њеном утицају на његов живот. Не сумњам да је Обамина економија утицала на многе људе, али тај човек засигурно није један од њих. Његов животни статус је директна последица избора које је начинио, а живот ће му се поправити само ако почне да доноси боље одлуке. Али да би он боље бирао, треба да живи у окружењу које га тера да себи поставља тешка питања. Постоји културни покрет у белој радничкој класи који за проблеме криви друштво или државу, а тај покрет постаје све масовнији из дана у дан.

То је место где реторика модерних конзервативаца (а ја то говорим као један од њих) не успева да одоли стварним изазовима њихових најважнијих гласача. Уместо да подржавају активност, конзервативци све више подстичу ону врсту незаинтересованости која је подривала амбиције толиких мојих савременика. Гледао сам неке пријатеље како се расцветавају у успешне одрасле и друге како падају као жртве најгорих мидлтаунских искушења – прерано родитељство, дрога, робија. Оно што раздваја успешне од неуспешних јесу њихова очекивања од властитог живота. Па ипак, порука деснице све чешће гласи: ниси ти крив што си губитник, крива је држава.

Мој тата, на пример, никада није омаловажавао марљив рад, али није веровао у неке од најочитијих путева за продор навише. Када је открио да сам одлучио да идем на правни факултет на Јејлу, упитао ме је да ли сам се у пријави „претварао да сам црнац или либерал“. Ето како су на ниске гране пала културна очекивања белих Американаца из радничке класе. Тешко да треба да нас изненађује то што, када су такви ставови раширени, опада број људи вољних да раде због бољег живота.

У пројекту економске мобилности организације „Pew“ проучавано је како Американци вреднују своје шансе за економски напредак, а оно што су утврдили је шокантно. Не постоји група Американаца песимистичнија од радничке беле класе. Више од половине црнаца, Латиноса и белаца са завршеним колеџом очекује да ће њихова деца економски проћи боље од њих. Међу белцима радничке класе само 44 процента има таква очекивања. Још веће је изненађење што 42 процента белаца из радничке класе – далеко највећи удео у том истраживању – пријављује да су њихови животи економски неуспешнији него животи њихових родитеља.

(…)

(превео: Милан Ђурић, Службени гласник, 2020)