Бранислава Милунов: Новинари су долазили у Делту да нас уцењују

„Био је велики кампањац и јако нервозан ујутру. Не дај боже да му се неко нађе на путу док шета у круг по Студију Б“, каже о Душку Радовићу његова тадашња колегиница Бранислава Милунов, новинарка Студио Б. „Ми смо били одвојени од њега. Он је шетајући размишљао, мало гледао по граду својим двогледом. Било је дана када му ништа није падало на памет и онда шпица не би ишла. У седам и петнаест, ако не крене емисија, слушаоци одмах зову и питају шта је са Душком Радовићем. Иначе је сваког дана смишљао по десет- петнаест мисли, не знам како другачије да их сврстам, јер он није волео да га зову ни песником ни афористичарем. Извлачио је по неколико и слагао речи до савршеног реда. Није волео да слуша свој глас, али је од почетка био навикнут да ће он бити тај који ће их читати. Волео је да погледа у тонца кад прочита поруку и да види његову реакцију. Ако се тонац насмеје, бивао би задовољан.“ 

У Бермудском троуглу са ауторком фељтона о првих двадесет година Студија Б разговарамо о атмосфери у којој је настајао, револуционарним променама које је увео у живот медија, будућности радија, друштвеним мрежама, на којима је и сама недавно критикована због описа једне данас политички некоректне, а некада уобичајене ситуације у редакцији и о томе како би Радовић тумачио своју данашњу популарност на интернету.

„Не би давао ни пет пара за то што је цитиран на друштвеним мрежама. Није придавао важности популарности и мислим да није ни био свестан да ће и после сто година бити цитиран. Често ме питају шта би Душко Радовић рекао на ово време, на ове проблеме. Ако читате Београде, добро јутро, а мени су те три књиге увек на столу поред кревета, мислим да би узео неко своје размишљање, нешто мало изменио, могао би све да употреби. Често га и сама цитирам и често се то поклапа са оним што се око нас дешава. Мисли су му биле универзалне, али се ни ствари нису промениле. Он је и онда причао о Прокопу, на пример…“

Бранислава Милунов била је и извршна директорка одељења за односе са јавношћу Делта Холдинга. Бивша директорка Пи-ар-а компаније Делта у њено најмоћније време одговара на питања о односу са Мирославом Мишковићем и свом односу са новинарима, како се запослила у Делти на позив Милке Форцан, шта ће учинити са дневничким записима које је водила у компанији, о кризним ситуацијама попут његове отмице и хапшења, потоњој промени његовог имиџа у јавности, да ли је однос те компаније према медијима био арогантан и да ли је и сама саветовала Мишковићу да не даје интервјуе медијима:

„Он је волео да се виђа с новинарима до чијег мишљења му је било стало и мислим да се и данас виђа…Као представник компаније у односу са новинарима нисам имала негативна искуства сем што су поједини новинари долазили да уцењују. Рецимо, оснива се нови лист и долази уредник, који је и данас на важној позицији у једном медију, и долази код мене и мог колеге Саше Бојића да нас пита да ли ћемо се оглашавати. Кажем им да ћемо видети кад крену и како ће да изгледа тај лист. Онда су казали да имају веома незгодну причу о председнику компаније и да не би било згодно да они почну са тим. Наравно да никакве приче није било и да је то било само уцењивање. И нису ми се допадале намештене фотографије бајатог хлеба у Максију.“

Са саговорницом подкаста о медијима разговарамо и о контакт програмима, како их се Драган Јелић досетио, шта су разговори с гледаоцима променили у поимању радија и њеној потреби да деценијама након што је напустила новинарство прикупља и објављује архивски материјал.