Исток Павловић: Са Северининим видеом сам претерао

„Сваки тренд траје неко време, док се људи не засите. У медијима, као и у физици, постоје неки закони. Један је да се нови формати појаве када дође до засићења старим и кад они постану опште место. У овом тренутку, иако тренд кратких видеа који су кренули као иновација Тик Тока већ неко време траје, нових формата нема.

Узмимо за пример кликбејт наслове у новинарству. То је почело 2010. године. Човек који је започео тај тренд узимао је наслове разних медија који су били релативно досадни и од њих правио кликбејт наслове, а копи-пејстовао исти текст. За годину дана је зарадио силне милионе од реклама, које су долазиле на број прегледа. Потом су сви други почели да га копирају, а на крају и 'Њујорк Тајмс', који данас има кликбејт наслове. Али сада већ људи знају да је наслов који – да кажемо – оверпромисује, обећава превише, врло вероватно неистинит и нека глупост“, каже у Бермудском троуглу Исток Павловић, стручњак за дигитални маркетинг.

На питања о темама по којима је препознатљив широј јавности, интригантним објавама, за ког политичара је радио, којим се триковима служе странке да привуку бираче на интернету, којим медији и агенције да продају производе, а којим он поларизује пратиоце и повећава број прегледа својих објава, Павловић одговара у новој епизоди подкаста о медијима. Павловић предвиђа и како ће изгледати наредна предизборна кампања на интернету у Србији, а како у Америци и зашто је Џозеф Бајден на Тик Току бољи од Бориса Тадића.

„Због Тик Ток алгоритма ми више не зависимо од наших пратилаца. Док се није појавио Тик Ток зависили смо искључиво од наших пратилаца. Ако те прати 20.000 људи, објаву ће видети тих 20.000 људи, евентуално мало преко, али мање-више то је то. Тик Ток је увео новину, а то је да ти можеш да имаш десет пратилаца, али ако поставиш јако занимљив видео који има неку причу и ако имаш десет пратилаца, преко ноћи може да има милионе прегледа. То је револуционарна промена. Занимљива и добро изрежирана објава која држи пажњу, за један дан може да дође до сваког човека у Србији. Пре тога странке су пуштале такозване спонзорисане објаве. Раније, то се већ зна, кад су избори у Србији, сви ми у маркетингу лудимо од избора, јер не можемо уопште да досегнемо публику, зато што политичке странке одвајају велике буџете за Фејзбук и Инстаграм. А осим тог новца, постоји и онај скривени. Праве се странице, које се назову, рецимо, Грађани за бољу Србију. Она делује као да је НВО, а преко ње странка пласира неке видее, које су каобајаги неке неутралне и објективне анализе. Њихова поента је да спинују неку идеју на суптилан начин, а бог зна колики буџети на то одлазе.“