Крај хегемоније долара, јуан постаје нова светска валута štampaj

Неочекивано брз опоравак кинеске привреде од кризе изазване пандемијом Коронавируса обновио је вишегодишњу расправу о томе да ли се ближи и крај глобалнe доминацијe долара. Наиме, криза узрокована пандемијом додатно је ослабила традиционалне ослонце америчке монете: улогу САД-а као покретача глобалног раста и уточишта за инвеститоре током криза. Јуан (ренмимби) је тренутно на дугогодишњeм максимуму, са Кином која бележи рекордне приливе капитала на своја тржишта акција и обвезница, супротно од САД. Та дивергенција, која је условила најгоре перформансе долара од 2017, појачала је сумње у хегемонију долара.

Тесно повезана са глобалном улогом две валуте је чињеница да су кинеско-амерички односи вероватно најгори у последњих више него четири деценије. Међутим, иако Вашингтон спроводи финансијске санкције против Пекинга и практично покушава да раздвоји две економије у финансијама, а посебно у технологији (decoupling), америчке приватне корпорације су све присутније на кинеском тржишту. Наиме, оне уз подршку Пекинга, развијају бизнис које се односи на управљање имовином, куповином и продајом хартијама од вредности, животним осигурањем, и fintech пословима (Пекинг је интензивирао финансијску либерализацију и привукао стране, посебно америчке компаније, како би боље издржао „decoupling" са САД).

Чини се да ће све извесније померање центра светске економије са северног Атлантика (где је већ пет векова) на Пацифик одразити на валутна тржишта током времена (Barton, 2021). Међутим, питање је да ли је тај процес иреверзибилан и да ли ће се он евентуално зауставити, остављајући тако јуан као важну, али не и доминантну светску монету.

Јачање ренмимбија

У марту 2020. са јачањем интензитета пандемије инвеститори су тражили било које „сигурно уточиште" и тада је то био долар. Наиме, тражња за државним обвезницама САД је скочила, те је америчка валута апресирала према монетама својих главних трговинских партнера за осам одсто. Након почетног шока на тржишту, како се глобално поверење постепено опорављало и аверзија према ризику се смањивала, током преосталих девет месеци 2020. долар је изгубио 13 одсто своје вредности, јер су се инвеститори пребацили на инострана тржишта са већим приносом. Том процесу свакако су допринеле гласине да су дани америчке валуте одбројани, и услед прекомерно ниских каматних стопа условљених и одлукама америчке централне банке да немилице монетизује државне дугове (читај: ФЕД је куповао обвезнице своје државе за којима није било тражње, што би ми у Србији звали „штампање новца без покрића"). Истина, сличну ствар радиле су и друге велике економије (ЕУ, Британија, Јапан), односно њихове централне банке.

Док Бајденов фискални стимуланс од невероватних 1900 милијарди долара многима даје наду да би САД могле постићи снажнији економски раст, други у томе виде додатну опасност по светску улогу долара, будући да би тако велико упумпавање ликвидности које ће се прелити на светска тржишта могло појачати мехур на иначе прецењеним тржиштима некретнина и акција. Додатно, фактички неуспех самита две силе на Аљасци (у Енкориџу) марта 2021, који је више подсећао на време Хладног рата него на нови почетак (Roach, 2021), умањили су, иначе не велика, очекивања да ће Демократа у Белој кући ублажити трговински спор са Кином.

И година пред нама тешко да ће донети преокрет. Наиме, са очекиваним смањивањем интензитета пандемије током ове, и посебно следеће године, вероватно неће доћи бољи дани за долар, већ нови изазови за америчку монету. Краткорочно, глобални инвеститори брине „трећи талас" пандемије ковид-19, али дугорочно гледано они свакако остају скептични према већем улагању у америчке активе (обвезнице и акције). Додатно, репатрирани амерички капитал током 2020. ће се вероватно враћати на страна тржишта, чинећи депресијацију долара и током 2021. извеснијом. Поврх свега, чак и када се превазиђе пандемија и консолидује се глобално финансијско поверење, перспектива долара остаје упитна, будући да ће Кина по свему судећи постати главно уточиште за улагаче које трагају за већим приносима. Наиме, Пекинг тренутно нуди за скоро два процентна поена виши принос (од 3,24%) у односу на, исторочне, десетогодишње америчке државне обвезнице (имајући у виду перспективу даље апресијације јуана према долару стопа приноса је још већа).

Јак (апресирани) ренминби би могао бити подношљив проблем за Кину, с обзиром на очигледан преокрет политике Пекинга са раста вођеног извозом на раст вођен домаћом потрошњом, иако ће извесно снажан јуан подстицати увоз обарајући суфицит у спољнотрговинској размени. Чини се да би са 6,5 јуана за долар крајем марта 2021. релативно брзо могли доћи до 6,25-6,30 јединица кинеске монете за америчку. Тренутни либерални приступ Пекинга у управљању курсем националне монете (читај: није спречавао јачање исте, иако то погоршава платнобилансни салдо земље) ће утицати на веће глобално прихватање ренмимбија у средњем и дугом року.

Алекс Вонг сматра да ће Кина ове године искористити јачи јуан као прилику да смањи левериџ (leverage) своје економије, те да ће јуан апресирати 4-5% у односу на долар током 2021. У складу са порталом Longforecast просечна вредност  јуана према долару за фебруар 2022. процењена је на 5,83, а за март 2023. на 6,05 за један долар.

То што је Кина постала окосница глобалних ланаца снабдевања је извесно фактор који је додатно оснажио јуан. Снагу ренминбију даје и то што је кинеска централна банка испреговарала валутне своп (swap) аранжмане, што је фактички дало страним централним банкама директне кредитне линије у јуанима (то практично значи да Енглеска централна банка, која има такав своп аранжман са кинеском, постаје и „lender of last resort" за јуан). На крају, Кинеска централна банка разматра пооштравање монетарне политике, у потпуној супротности са намерама ФЕД-а (и централних банака других развијених земаља), што ће последично додатно оснажити позицију јуана услед виших приноса на кинеске активе.

Извоз

Индикативно је да, за разлику од ранијих времена, извоз Кине наставља да расте чак и док јуан јача. Наиме, повезано са порастом глобалне улоге Пекинга и успешним одговором на пандемију, кинески извоз је порастао за 3,6% током 2020, док је укупна светска трговина смањена за 5,6% у истој години. Последично, удео Кине у глобалном извозу порастао је у септембру 2020. на рекордних 14,3%. У складу са наведеним трендом снажног пораста удела кинеског извоза у глобалној размени, почевши од 1. јануара 2021. кинески девизни трговински систем смањио је удео долара у CFETS (China Foreign Exchange Trade System) валутној корпи на 18,79% (са 21,59%) и повећао учешће евра на 17,15% (са 17,4%). Удео долара, иако највећи, је у опадању од 2015.

Колико је јуан озбиљан изазов за долар?

И поред свега наведеног, бројни други референтни показатељи истичу доминацију америчке валуте. Готово све трансакције повезане са нафтом деноминоване су у америчкој валути. Крајем 2020. нешто више од 60% светских девизних резерви деноминовано је у доларима, са јуаном који је порастао на још увек скромних 2,1% (око петине је у еврима). Наиме, будући да Пекинг нерадо дозвољава да се јуан акумулира ван континенталне Кине, није изненађујуће што рецентни ММФ-ов извештај показује девизне резерве у доларима у износу од 6840 милијарди долара у поређењу са имовином у јуанима од 240 милијарди долара противредности (Lockett, 2021).

Подаци SWIFT указују да је ренмимби у 2020. био пета најчешће коришћена валута за глобална плаћања, чинећи тек око 2% трансакција (од чега на Хонг Конг отпада око ¾), док су долар и евро чинили 37,6%, односно 37,4%. Поред тога, роба, глобална трговина, финансије, практично све што је важно у глобалној економији има цену у доларима, док три америчке рејтинг агенције чине 96% глобалног тржишта, а амерички инвестициони фондови управљају са више од половине светске корпоративне имовине (Kimberly, 2019). Све ово је упркос чињеници да је 2020. била дефинитивно најважнија година за акције и обвезнице деноминоване у јуанима.

Као што је Франкел истакао, кинеска валута испуњава два од три неопходна услова да би била водећа међународна валута: економска величина и способност задржавања вредности, али трећи, дубоко, отворено и ликвидно финансијско тржиште, још увек није на видику, јер Пекинг није спреман да се одрекне контроле. Наиме, одрицање од контроле, односно отварање рачуна капитала, веома је тежак корак за креаторе кинеске економске политике. Иако је интерес Кине за поседовање међународне валуте у складу са циљевима владе која жели пројекцију своје геополитичке моћи, циљ интернационализације јуана је у супротности са начином управљања кинеском економијом (De Grauwe, 2020).

Наиме, мере либерализације које је Пекинг применио током последње деценије довеле су до тога да је Кина постала изложенија глобалним финансијским кризама (које би се продубиле када би ренмимби постао једна од глобалних резервних валута), а то је нешто што власти у Пекингу, између осталог идеолошки, не могу приуштити. Наиме, Кина се ослања на државне компаније које омогућавају директан ток кредита технолошки напредним индустријама, односно компанијама, а укидање таквог модела довело би до озбиљног успоравања привредног раста. Додатни проблем са евентуалним стицањем глобалног статуса за ренмимби је тај што би кинеска економија практично морала да започне са стварањем трајних дефицита платног биланса како би створила страну потражњу за својом валутом.

Опрез Пекинга се може разумети јер је, помало парадоксално, слабост јуана и његова ограничена међународна употреба била пресудна за кинески економски успон и кључни део стратегије за повећање трговине и инвестиција. Ово је произвело феноменалан раст (од 9,3% просечно у последњих 40 година), иако по цену финансијске репресије, практично осуђујући домаћинства да штеде по вештачки ниским каматним стопама (створена акумулација се претварала у инвестиције чији је удео у БДП-у од 40% до 50% током дугог периода кључни фактор високог економског раста). Јасно је да је основно ограничење интернационализације јуана контрола капитала. Потпуна конвертибилност захтева макроекономску стабилност, смањење финансијског левериџа, флексибилнију структуру каматних стопа, минимизирање интервенција на девизном тржишту. Имајући све ово у виду, заједно са још увек високим ризицима, чини се да ће Пекинг задржати постепени приступ либерализацији капиталног рачуна.

Економско прегревање Америке

Дакле, упркос годинама у којима САД бележи фискални и дефицит текућег рачуна, као и растући однос дуга према БДП-у, долар остаје глобална валута број један. Ипак, када нека држава има хронични дефицит буџета (од Регана просечно по 3% БДП-а) и платног биланса (2,6% БДП-а), то поткопава њену геополитичку моћ - као што је то показала Британија током 20. века. Последично, главна слабост финансијског система САД су огромни и растући дугови, односно зависност америчке привреде од банкарских зајмова и кретања на берзи (амерички трговински дефицит резултат је недостатка домаће штедње услед чега САД позајмљују вишак исте из иностранства, за инвестиције и потрошњу, заузврат продавајући странцима капитал у виду државних обвезница или акција својих фирми).

На пример, нагли пораст каматних стопа или пад потражње као резултат економског прегревања може довести до снажног пада цена акција, евентуално водећи у депресију, као што је то био случај 1929. и 2008, или као што се то дешава од марта 2020. Опасна рањивост финансијског система САД је зависност од екстерног финансирања, што се управо последица статуса долара као кључне резервне валуте (САД практично мора да бележи сталне дефиците платног биланса да би креирала довољно глобалне ликвидности). Хипотетички, ако падне међународна потражња за доларима, америчко финансирање из спољних извора би могло да пресуши, доводећи у питање финансирање перманентних и високих фискалних дефицита, односно јавне потрошње у тој земљи (Kuznetsov, 2019). Додатно, активно стварање off-shore долара (нпр. на Кајманским острвима) који нису под контролом америчких регулатора, повећава ризик колапса валутног система, који ће бити редефинисан само у таквом случају. 

Како показује Туз (Тооzе, 2021), рат је једини модел који имамо у модерној ери транзиције у хегемонијској валути (Први и Други светски рат је срушио глобално царство Британије и донело доминацију долара). Ако се замисли умеренији прелаз, кључно питање на које треба обратити пажњу је способност САД да привуку инвеститоре вољне да позајмљују у доларима. Последњих година нето иностране куповине америчких државних обвезница су се драматично успориле, а огроман пораст дуга условљен пандемијом ковид-19 доминантно су апсорбовали амерички инвеститори и ФЕД. Оно што је додатни проблем за САД је то да и Пекинг и Брисел имају шта је потребно за развој сличних дубоких финансијских тржишта. 

У сваком случају, пандемија и с њом повезана економска криза, катализатор је давно покренутог ребаланса у глобалној моћи, од Запада ка Истоку. У том процесу глобалне финансије доживљавају сличан тренд, са мноштвом фактора који стварају услове за слабљење седам деценија дуге доминације америчке валуте на међународним финансијским тржиштима.

Наиме, земље које су биле највеће светске трговинске силе су еволуирале у глобалне финансијске центре са глобалном резервном валутом. Дакле, ако је историја путоказ, Кина, која је највећи светски индустријски произвођач од 2010, највећи извозник од 2013, која већ годинама има највиши БДП по куповној моћи и која ће по БДП по тржишним курсевима престићи Америку 2028, чини се као могући нови глобални финансијски хегемон. Овоме ће свакако помоћи и то што земље повезане са инвестицијама „Пута свиле" почињу да користе ренмимби у растућим трговинским и финансијским трансакцијама са Кином, док ће и иновације које омогућавају технологију као што је дигитална валута са „block-chain" системом као приоритетном државном технологијом бити од великог значаја.

У студији „Морган Стенлија" процењује се да ће јуан значајно ојачати свој утицај током треће деценије 21. века, да би на крају тог периода постао трећа највећа резервна валута на свету са уделом од 5% до 10% у алоцираним девизним резервама. У долазећем мултиполарном свету, у коме могу постојати и велики делови економске активности интерно за сваки од главних светских економских групација (амерички, кинески и евро-блок), може се замислити да долар наставља да игра претежну, али не као сада ексклузивну, улогу у међународној трговини и финансијама. Како тврди поменути Туз, долар је помало попут демократије: јесте најгора глобална валута, изузев свих осталих. Што се перспективе грађана Србије тиче, таква промена може донети само користи, будући да ће, путујући по свету, уместо две моћи да користе и трећу валуту: кинески јуан.