Гасна драма око Русије и енергетско завртање Србије: Гас је најскупљи када га нема

„За мене су неке друге теме од кључног значаја.“ Овим речима је председник Србије Александар Вучић 20. фебруара у емисији „Таковска 10“ колеги Зорану Станојевићу одговорио на питање шта је са Покретом за народ и државу. 

Гледаоци РТС-а затим су у једној реченици чули озбиљно упозорење како „за четири године гаса неће бити нигде“. „Мене занима какву ћемо стратегију да направимо за гас“, рекао је председник Вучић.

Каква гасна драма се крије иза овог упозорења и зашто је све то нама важно?

Ток руског гаса

Звучи готово парадоксално, али све време док у Украјини букти рат, руски гас тече у Европу. А један правац иде баш преко Украјине! Прошле године тим правцем је, кажу руски извори, отишло 15 милијарди кубика гаса. Са друге стране, европски извори кажу да је тим током протекло 12 милијарди кубика.

По том основу, а према нашој рачуници, Гаспром је зарадио од 7 до 8 милијарди евра. Парадокс је у томе што је један део тог новца, преко пореза, али и екстра пореза на енергенте који је наплаћен, отишао у руски буџет. И тим новцем Русија је финансирала рат против Украјине.

Том парадоксу ће, по свему судећи, ове године доћи крај. Јер, петогодишњи уговор о транзиту гаса преко Украјине истиче 31. децембра 2024. Русија је већ најавила да новог уговора неће бити. А исто то најавила је и Украјина. Преко своје територије неће више транспортовати руски гас, јер за своје потребе има довољно свог.

Шта све то ипак значи за Европу, а шта значи за нас, ако и у Србију и у Европу руски гас стиже из два правца? Први је овај преко Украјине, који на остатак територије ЕУ стиже преко Словачке, а други правац је Турски ток, на који се наставља Балкански ток.

Потребе Србије за гасом

Наше укупне годишње потребе за гасом су веће од три милијарде кубика, показује енергетски биланс. А пре рата у Украјини биле су за трећину мање и износиле нешто мало више од две милијарде кубика. Како расте привредна активност тако расту и потребе за гасом, а у наредне три до четири године планира се да потрошња гаса буде око пет милијарди кубика.

За креаторе економске политике то је важно јер се тада одржава Eкспо 2027, а без енергената нема ни привредног раста. За ову годину он је планиран негде између 3% и 4%, али већ од 2025. план је да раст буде између 4% и 5%.

Хоће ли бити довољно гаса да ту математику подржи? Односно, колико гаса треба ако би се заиста оствариле најаве према којима би српски БДП 2027. године био 100 милијарди евра, за шта чак и представници власти кажу да је оптимистично, па у прогнозе убацују процену од 92 милијарде?

Душан Бајатовић, директор Србијагаса, за Око магазин каже да, што се Србије тиче, нас обустава уговора о транзиту гаса преко Украјине неће дотицати јер, како каже, „ми смо раније користили тај гасни правац, али га не користимо већ годинама“.

„Ми се практично снабдевамо преко Балканског тока, односно преко Црног мора из Турског тока. Србија, Мађарска и потенцијално Бугарска, која га не купује али је транзитна земља, неће бити угрожене укидањем евентуалног правца транспорта гаса кроз Украјину“, тврди Душан Бајатовић, који ипак верује да ће се наћи неко решење да и после 31. децембра гас преко Украјине настави да тече у Европу.

Руски гас Србија по уговору, који истиче у јуну следеће године, тренутно плаћа по цени од око 300 долара за 1.000 кубика. Та цена важи за две милијарде кубика годишње, остало се набавља по тржишној цени. Ипак, гас је појефтинио па се сада ова некада повољнија цена приближила тржишној. 

Такође, у децембру је свечано отворен интерконектор преко Бугарске, којим у Србију стиже гас из Азербејџана. Тим правцем купујемо од 200.000 до милион метара кубних на дан, каже Душан Бајатовић. Годишње, по уговору нам је на располагању око 400 милиона кубика гаса из Азербејџана, што је тек осмина наших укупних годишњих потреба.

Уз то, Србија је закупила терминал за течни нафтни гас у Александропулису у Грчкој укупних капацитета 300 милиона кубика, али тај гас биће доступан тек за наредних неколико година.

У тих неколико чињеница лежи одговор на питање зашто упркос свим нашим диверсификацијама, како се то каже на фенси енергетско-економском језику, у Србији још нема решења гасне једначине без руског гаса.

Међутим, ако руског гаса има, у чему је онда драма?

Геополитички ризици

Проблем може бити геополитичке природе. У игри великих бројки око гаса, креатори економске политике би требало да знају да ће за Србију руског гаса бити све док он буде потребан Европи која се, од како је рат кренуо, по убрзаној процедури диверсификује. Односно, гас се набавља из других извора.

Недавно се Кадри Симсон, европска комесарка за енергетику, на друштвеној мрежи X похвалила графиконом на коме се види да је гас који Европљани сада најчешће купују – норвешки! У укупном увозу он учествује са 30%. Пре рата, руски гас био је доминантан и чинио је 40% укупног европског увоза. Сада је тај удео 8%.  Руско место на европском тржишту заузели су Американци (15%).

Посматрано у количинама то изгледа овако: прошле године Европа је увезла 290 милијарди метара кубних гаса. А о ком односу бројки је реч, можда најбоље говори податак да је то 100 пута више од наших укупних прошлогодишњих потреба за гасом. А како је изгледала структура европских гасних добављача, у милијардама кубика, објашњава Душан Бајатовић, директор Србијагаса:

„Од тога је 88 милијарди метара кубних увезено из Норвешке. Када је реч о течном нафтном гасу (ЛНГ), увезено је 120 милијарди метара кубних укупно. Од тога је из Америке испоручено 56 милијарди, из Русије 18 милијарди кубика, док је Катар испоручио 15 милијарди кубика. Дакле, Европа је укинула руски гас колико год да је могла. Не можете до краја да га искључите, јер за увоз течног нафтног гаса треба времена. Нико неће тек тако да прошири своју производњу. Морате да направите уговоре који су на 10 до 15 година да би неког натерали да уложи у нове количине производње гаса. Морате да направите бродове за транспорт, а за то је неопходно најмање три године.“

Док Европа диверсификује увоз, опасност за нас лежи у чињеници да и Русија диверсификује извоз гаса, и то према Азији. Гасовод „Снага Сибира 2“ којим ће руски гас ићи у Кину увелико се гради, а његов капацитет је чак 50 милијарди кубика. Тај гасовод ће, према најавама, бити готов негде између 2027. и 2030. године.

Кад се тај гасни правац заврши, Русија ће свој гас вероватно више усмерити на ону страну света где за руске енергенте не важе санкције, а то је Азија. У тој чињеници лежи геополитички ризик када је о нашем снабдевању гасом реч.

Зависници и губитници

Ипак, до тада, руски гас треба Европи, пре свега Словачкој, која без гаса који иде преко Украјине скоро да неће имати алтернативу и зависиће од вишкова које Аустрија, Немачка и Мађарска могу да јој врате назад. Само у јануару Словачка је на име гаса Русији платила 184 милиона евра.

Од руског гаса зависна је и Мађарска. Заједно за издацима за нафту, Мађарска је Русији у јануару за енергенте платила више од 300 милиона евра.

Али, прекид транзита преко Украјине ће бити озбиљан ударац и за Русију, док се не заврши гасовод „Снага Сибира 2“ према Кини. Пре свега финансијски.

Према финансијском извештају Гаспрома, приход од продаје гаса у земљи и иностранству у 2023. години износио је око 48 милијарди долара. Пре рата, на крају 2021, био је више од 60 милијарди. Рачунице показују да би затварање транзита преко Украјине за Гаспром био губитак од 7-8 милијарди долара годишње.

„Ми ћемо се снаћи ако транзит гаса преко Украјине престане“, рекла је недавно Кадри Симсон, европска комесарка за енергетику, после састанка са министром енергетике Украјине Германом Галушенком. „ЕУ вас ни на који начин не позива да продужите уговор“, поручила је тада она.

Кадри Симсон тврди да  постоје прелиминарне анализе које показују да има алтернативних решења за земље које још руски гас набављају преко Украјине.

Поента је да у овом међупростору, док Русија не диверсификује извоз, а Европа увоз гаса, заправо ни Словачка, ни Србија немају много алтернатива и да је руски гас (за Словачку преко Украјине, за Србију преко Турске) у ствари жила куцавица обе привреде. Али и Русија и Европска унија ће у случају обуставе транзита преко Украјине на кратак рок трпети губитке.

За Европу ризик лежи у успоравању привредне активности. Прогнозе за раст у 2024. години крећу се од 0,6 до 0,8 одсто, а један од узрока (уз структурне проблеме европске привреде) може бити то што су енергенти поскупели. ММФ, рецимо, за немачку привреду ове године очекује раст од свега 0,5%.

За Русију, којој ММФ предвиђа раст од 2,6 % (што је двоструко више од прогнозе у октобру), изазов лежи на другој страни. Приходи од енергената падају. У јануару 2022, пре почетка рата, дневни прилив од продаје енергената био је око милијарду евра. Сада је око 700 милиона. Дакле, скоро за трећину мањи. А уз велике девизне резерве, енергенти су главни Путинов извор прихода за рат.

Зато је, када је о нафти реч, на пример, ЕУ увела ограничење на цену руске нафте од 60 долара, што је за око четвртину нижа цена од тржишне. Међутим, подаци показују да Русија барел нафте прода по већој цени, што значи да та нафта сада иде другим путевима, углавном према Азији, а лондонски „Економист“ пише како су развијени илегални канали трговине преко којих руска нафта опет налази пут до европских купаца.

Уколико сукоб потраје, једна од идеја је да се неким од следећих пакета санкција цена руске нафте ограничи на 30 долара за барел. То је и даље двоструко више од производне цене, па ће Русија опет имати простора за зараду. Приход од нафте, ипак, може бити преполовљен. Али тај извор још дуго неће пресушити.

Када је рат почео, бивши руски премијер Дмитриј Медведев је поручио: „Добро дошли у врли нови свет у коме ће Европа гас плаћати 2.000 евра за 1.000 кубика“. Претходно је немачки канцелар Олаф Шолц обуставио пројекат „Северни ток 2“, у који је уложено више од 10 милијарди евра. У зиму 2021/22. гас је био више него двоструко скупљи у односу на црни сценарио којим је Медведев претио Европи. Сада је многоструко јефтинији.

Али откако је 24. фебруара 2022. године почео рат у Украјини, у све економске прогнозе уносе се и геополитички ризици. Зато је за мале економије, попут Србије, у новом врлом свету потпуно јасно – диверсификација и план за гас у наредне четири године заправо су трка с временом, у којој су мали играчи колатерална штета у игри великих бројки.

А што се гаса тиче, и то је потпуно је јасно – за привреду је најскупљи онда кад га нема.