Бити млад и сањати о правди: Белешке уз читање књиге Милоша Војиновића „Политичке идеје Младе Босне“

Дошао је у касним јутарњим часовима до кеја, тачније до тротоара са друге стране асфалтиране улице која иде уз реку. Превише људи је изашло да види његово Краљевско и Царско величанство. Био је диван, топао јунски дан, прва недеља лета које се чинило да ће бити величанствено. Због пиштоља у његовој лаганој летњој јакни осећао се непријатно. 'Чудно', помислио је, 'да још нико није приметио избочину на јакни'. Најпре ју је покрио руком, а затим притиснуо стављајући чврсто стиснуту песницу у џеп. Изненада, дошло је до метежа. Гомила је викала и померала се. У почетку није могао да разуме шта се говорило. А онда је чуо реч 'атентат'. То је значило да је један од четворице његових саучесника пуцао на његово Величанство. У њему се јавило осећање поноса и страха. Потом још метежа, вика, неред, трчање: 'Ништа се није догодило', викали су сада, 'његово Величанство је неповређено, ђаволски и дилетантски напад на његов живот је пропао'. Људи су почели полако да се враћају кући. Мислио је да и он крене. Али можда није било добро да га виде како баш сада бежи. Може бити сумњиво. Ушао је у посластичарницу. Да ли да узме баклаву или милфеј? Одлучио се за ово друго, иако је овај колач био скупљи. Онда је схватио да му је новац у истом џепу у коме је и пиштољ, одмакао се мало од гужве и пажљиво извадио 12 хелера. Пребројао их је један по један. Имао је мало новца. Као и сви деветнаестогодишњаци, волео је колаче. Неко је опет нешто почео да виче; повици су постајали све јачи и ближи. Оставио је колач после првог залогаја и изашао три-четири корака из радње. Ту се, тачно испред њега, зауставио аутомобил; његово Величанство и супруга грдили су возача. Дохватио је пиштољ као да жели да се увери да је још тамо. А онда га је потегао...“

Нова књига младог српског историчара Милоша Војиновића „Политичке идеје Младе Босне“ говори о интелектуалној и политичкој позадини Сарајевског атентата 1914. Књига би се угрубо могла поделити на два дела. У првом се даје прилично кратак опис различитих погледа и ставова о атентату и његовим узроцима. У другом Војиновић покушава да реконструише друштвени и интелектуални миље у коме су завереници живели и да објасни разлоге који су их навели на заверу да би на крају и успели да убију аустроугарског престолонаследника.

Први део беспрекорно илуструје став Марка Блоха да се историја често прилагођава ономе што је пожељно да се верује у датом тренутку (такозвани „вирус садашњости“). Ставови о атентату у потпуности оправдавају Блоха: када је Аустроугарска била непријатељ у рату са западним силама, атентат се подржавао, или се барем подразумевао као нешто што је било неизбежно; када је Аустрија била савезник западних сила, однос према овом чину био је негативан.

Слично је било и унутар Југославије. Када је титоистички режим требало да за домаћу и инострану јавност изгради слику јужнословенских народа који теже слободи, Принцип и његови пријатељи постали су прото-Југословени. Када се Југославија распала, нове мале националистичке владе су одбациле младобосанце због њиховог интегралног југословенства или су их пак третирале као великосрпске шовинисте.

Није изненађујуће што су аустријски аутори од самог почетка били изузетно негативни према Младој Босни, незаинтересовани за откривање мотива или идеологије која је стајала иза атентата који су извршили средњошколци; њихов главни циљ је био да атентаторе и читав младобосански покрет повежу са српском владом и да ту везу искористе као casus belli. Међутим, након што је Аустрија проглашена републиком 1919, аустријски ставови су се променили. Рад на рушењу Хабзбуршке империје је одједном постао  смислена акција. Након што је постало јасно да Аустроугарска неће одустати од коалиције са Немачком и пошто је у Лондону основана Школа за словенске и источноевропске студије како би се помогло разбијању царства, енглески аутори су постали критичнији према аустријском политичком и економском систему практикованом у de facto аустроугарској колонији Босни, и у складу са тим и литература на енглеском језику показивалa је веће симпатије према сарајевским завереницима. (Додатно, можда и зато што су сви завереници били подвргнути тортури, а већина је до краја рата и умрла у затвору.) Како Војиновић показује, симпатија према атентаторима је јасна у писању А.Џ.П. Тејлора и Роберта Ситон-Вотсона.

Занимљиво је да је чак и Адолф Хитлер, вођен својом мржњом према мултиетничком Аустроугарском царству, у првом издању „Mein Kampf-а“ написао „да је [у Сарајеву] рука Богиње правде уклонила највећег и најсмртоноснијег непријатеља немачке Аустрије“. То се, међутим, променило када је Хитлер постао канцелар, анектирао Аустрију и потом одлучио да брутално нападне Југославију и бомбардује небрањени Београд: једно од оправдања за напад на Југославију је била и одмазда за издајничко убиство у Сарајеву.

Сарајевски догађаји су у Краљевини Југославији третирани на прилично уздржан начин, иако је нова држава за своје постојање могла да захвали чину неколико младића из јуна 1914. Када су посмртни остаци Гаврила Принципа и двојице његових саучесника били пребачени из необележених гробница у Чехословачкој (где су умрли) у Сарајево, чехословачка делегација била је на високом нивоу, али југословенска краљевска делегација на врло ниском. По Гаврилу Принципу у Краљевини Југославији није названо ниједно место или трг. Зашто? Ово је донекле мистерија. Да ли зато што краљ Александар није волео тираноубице? (Он ће ускоро бити убијен 1934. године, у готово реплици Сарајевског атентата.) Да ли зато што је покушавао, како многи наводе, да преговара са Аустроугарском када су он и цела његова војска били у избеглиштву у Грчкој? Да ли зато што је био љут јер је група усијаних глава гурнула његову земљу и свет у катастрофу?

Принцип и његови пријатељи су у Титовој Југославији били слављени. Њихова мешавина српских националних митова, средњовековне историје и страствене жеље за свејугословенским уједињењем по узору на италијанско и немачко, тумачена је као доказ „вечне“ тежње јужнословенских народа за ослобођењем од туђина и социјалном еманципацијом. (Заиста, Млада Босна је имала и јаку анархо-социјалистичку идеологију). Претња совјетске инвазије на Југославију између 1948. и 1956. године, као и сукоб југословенских власти са Западом око Трста, додали су на хитности потреби проналажења херојских мученика у прошлости.

Млада Босна је тада оличавала дух пркоса и отпора који је био потребан да би се Титова Југославија одржала у непријатељском окружењу, између Истока и Запада. Идеологија Младе Босне почела је тада и да се озбиљније изучава; најпознатија, и много превођена, била је књига Владимира Дедијера „Сарајево 1914“ (The Road to Sarajevo). Сећањa на Гаврила Принципа и његове пријатеље у то време негована су и називима улица, тргова и школа. Принципове фотографије постале су свеприсутне.

Дедијер, који је у то време био близак Титу, младобосански покрет је сместио у традицију онога што је Ерик Хобсбаум назвао „првобитним (раним) побуњеницима“: оних који су устајали против очигледних и многоструких неправди у својим друштвима, а били су углавном под утицајем анархистичке литературе (у случају Младе Босне Чернишевског, Кропоткина и Мацинија), и одражавали аутентичну жеђ за правдом којој ће марксизам касније дати много јаче идеолошко утемељење.

Али и то се променило с распарчавањем Југославије. Сада су све отцепљене републике истицале просрпски елемент Младе Босне, те су тако Гаврило Принцип и његови саборци осамдесет година након њиховог чина постали српски националисти. (Једини младобосански завереник муслиман убијен је у Другом светском рату после зверске тортуре од стране хрватских фашиста.)

У самој Србији Принцип није уживао велико поштовање због претходног обожавања од стране титоиста, као и због свог интегралног југословенства, које је почивало на ставу да су Срби, Хрвати и Муслимани један народ. Ово опште домаће одрицање од Младе Босне навело је београдског коментатора и књижевника Мухарема Баздуља да, око стоте годишњице избијања Великог рата, констатује да по распаду земље „више није било никога да брани Принципа“.

Завршетак Хладног рата, одумирање марксизма и грађански ратови у Југославији додатно су нарушили углед Младе Босне. Сада се Аустроугарска империја појавила као претеча Европске уније, мултиетничка заједница са много проблема, али не и тоталитарна империја која се распала због унутрашњих противречности. Питер Џадсон је тако у књизи „Хабзбуршко царство: нова историја“ Аустрију (наравно не и Мађарску, а још мање колонију Босну) представио као прототип Европске уније.

Много даље је отишао Кристофер Кларк у свом бестселеру „Месечари“.  Кларк је у својој машти измишљао о аустроугарској владавини Босном на коју асоцирају „широки равни булевари“ и „улице с дрворедима“. Била је то чудна метафора за покрајину којом су колонијалним манирима из Беча управљали људи који нису говорили језик локалног становништва и одржавали феудалне институције принудног рада и велике латифундије. Процењује се да је у овој држави прото-Европске уније око 100.000 људи од 2 милиона становника, односно свака пета породица, било подвргнуто принудном раду на великим имањима (по Мари-Жанин Чалић у књизи „Историја Југославије“). Била је типична европска мисија цивилизовања без права гласа за домаће становништво, уз принудни рад и свеприсутну цензуру. Једина европска пракса коју су Хабсбурговци вешто користили за три конститутивне групе у Босни била је divide et impera. (Војиновићеву разарајућу рецензију Кларкове књиге погледајте овде.)

Аустроугарско царство, као и Руско, било је царство чуда: тако је гувернер Босне Бенјамин Калај одлучио да забрани све књиге о српској историји, укључујући и сопствену, пошто је у својој ранијој каријери и он написао „Историју српског народа“!

Који су били идеолошки мотиви покрета Млада Босна? Шта је била њихова права инспирација и ко су биле њихове идејне вође? Војиновић наводи неколико елемената. Прва је била жеља за националним уједињењем јужнословенских народа, које је за узор узимало уједињење Италије и Немачке. У оба случаја једна држава (у италијанском случају Пијемонт; у немачком случају Пруска) била ј у стању да окупи све остале покрајине и уједини их у једну земљу. По њиховом мишљењу, Србија као слободна земља требало је да игра исту улогу у јужнословенском уједињењу. Није случајно што је службени орган тајног покрета „Уједињење или смрт“, који је делио исте идеје са Младом Босном, свој службени часопис назвао „Пијемонт“.

Друго, у Младој Босни постојао је снажан социјални елемент. Готово сви завереници били су из веома сиромашних или осиромашених породица. Они су били прва генерација која је похађала школу и описменила се. Свој положај у Босни, где су многи од њих имали родитеље беземљаше, упоређивали су са чињеницом да је Србија земља слободних и малих земљопоседника.

Трећи елемент је био политички. Босном се владало као колонијом са високим намештеницима именованим у Бечу, док је локалну администрацију само до једне трећине попуњавало локално становништво, при чему су предност за намештење имали католици. Као што је А.Џ.П. Тејлор истицао, често су националне борбе у Аустроугарској испрва биле мотивисане борбом за право на запослење у државној управи, да би тек затим борба за национално ослобођење добило ширу основу. Исто је било и у Босни. С друге стране, Србија је од 1903. године била, за тадашње време, скоро пуна демократија.

Србија је, дакле, у главама Младобосанаца поседовала три предности: била је независна  и истојезична земља, за разлику од аустроугарских покрајина окупираних од стране иностране елите; право на поседовање земље насупрот феудалног беземљаштва; имала је демократију насупрот немању права гласа. То су били, назовимо их, „објективни разлози“ који су припаднике Младе Босне довели у опозицију аустроугарској владавини.

Али било је и других елемената: општа интелектуална клима у Европи у којој је постојала фасцинација анархизмом, појединачним актима храбрости и мучеништвом. Војиновић педантно документује обрасце читања и политичка разматрања у писмима завереника и њиховим каснијим аутобиографијама (оних који су преживели). Најважнију улогу притом одиграла је руска демократска и анархистичка литература (Херцен, Кропоткин, Бакуњин). Али не и Толстој, чија дела, како је Принцип једном рекао, треба спалити „пошто се он залаже за мирно прихватање свих зала“. Мацини је такође био популаран, Париска комуна и Виктор Иго, и на крају Ниче, италијански футуризам и немачки експресионизам.

Припадници Младе Босне су пратили књижевност и мањих европских народа који су били у стању да се ослободе власти империја. Тиме Војиновић објашњава снажну привлачност појединих белгијских и норвешких писaца, попут Ибзена. Све су то биле идеологије одбацивања постојећег буржоаског света. Насупрот Кејнзу, мало људи ван Британије и богатих континенталних европских држава тај свет је волело. Неколико припадника Младе Босне живело је у иностранству или је тамо путовало: отуд би доносили најновије књиге, преводили их, расправљали о њима. Књижевни часописи (јер су политички били забрањени) и књижевне вечери били су места где се учило и расправљало о политици. Књиге су се читале током дугих ноћи у малим изнајмљеним собама, уз једну лампу или свећу.

Постојао је и и генерацијски елемент. Млада генерација је презирала своје родитеље. Не зато што су били необразовани, него зато што су били кукавице. Они су веровали да не треба радити ништа, да треба бити стрпљив и тихо прихватати сваку увреду, уз окретање другог образа, и плашили су се шта би радикализам младих могао да произведе. Родитељи су деци саветовали да буду опрезна, да сачекају, што су она с презиром одбацивали. (Све то јако подсећа на Тургењевљеве „Очеве и синове“.)

Уз све то, њихово време било је „златно доба“ политичких убистава у Европи. Између 1895. и 1914. убијени су: у Русији два министра унутрашњих послова (1902. и 1904) и премијер (1911); француски председник (1904) и најзначајнији социјалистички политичар (1914); грчки краљ (1913) и грчки премијер (1905); италијански краљ (1900); велики везир Османског царства (1913); португалски краљ и престолонаследник (1908); српски краљ (1903); два шпанска премијера (1897. и 1912); два бугарска премијера (1895. и 1907); премијер Египта (1910); руски генерал који је владао Финском (1904); гувернер Галиције (1908); председник САД (1901).

Војиновић истиче изузетан утицај који је тада књижевност, а посебно поезија, имала на младе генерације. Њихова жеља за саможртвовањем и мучеништвом произашла је из романтичарске литературе и спутавајућих политичких околности у којима је систем владао манипулацијом. Када је младост идеалистична и када могућност политичких промена више не постоји, појединачни акти насиља се појављују као једино што је преостало.

„Рано је стигао испред хотела. Путовао је и није спавао целу ноћ. Очи су му биле веома уморне. У децембру је хладно, посебно ујутру. Расвета је још увек била упаљена. Погледао је према вратима хотела. Била су то клизна аутоматска врата. Она задржавају топлоту унутра. Из хотела су брзо изашла тројица мушкараца. Један му је заличио на њега, али само на тренутак; био је нижи и имао је црвенкасту косу. Није урадио ништа, само је начинио пар корака улево. Онда је поново чекао. Клизна врата су се поново отворила. Он, бизнисмен, извршни директор – није било никакве сумње – излазио је са својом женом. Руке су му биле хладне од јутарњег мраза. Додирнуо је пиштољ у десном џепу као да жели да се увери да је још тамо. У трену му се длан ознојио, и пиштољ је постао клизав. Али он га је чврсто стиснуо, а онда га потегао...“