Прва позоришна представа у Скопљу: Како је боравак у граду на Вардару запечатио судбину Петра Кочића

Крајем августа навршиће се стотину и пет година од мученичке смрти Петра Кочића. Један од највећих српских приповедача умро је током аустријске окупације Србије у Београду, у Болници за душевне болести на Губеревцу, од последица прогресивне парализе која га је још 1913. године потпуно удаљила из јавног живота и осујетила његов сваки даљи стваралачки рад.

Трошно здање Докторове куле из које је, са шајкачом на глави, творац јединственог књижевног слободарског израза испраћен на своје последње путовање до Новог гробља, и данас се некако држи подно велелепног здања Клиничког центра, уза саму ограду која болнички круг дели од ауто-пута и петље на Аутокоманди.

Управо тако некако је из оних устаљених, комеморативно-пригодних подсећања на живот и дело великога писца скрајнута и једна биографска епизода чији је карактер суштински утицао на даљи ток његовог прекратког животног пута, а онда посредно и на динамику политичких догађаја у Босни и Херцеговини који су довели до Принциповог атентата на надвојводу Фердинанда у Сарајеву, на Видовдан 1914. године.

Тајно септембарско венчање и оштра зима

Кочић је званичну потврду о стицању звања апсолвента филозофије Универзитета у Бечу примио у јуну 1904. године, након што се већ био вратио код оца Герасима на Змијање. Будући да није имао средстава да настави школовање, а да су га органи реда окупационих власти у Босни већ увелико сматрали за човека који се својим књижевним и новинарским радом отворено сврстао у ред најопаснијих политичких непријатеља, Кочић је одлучио да се пресели у Србију, где је намеравао да затражи место предавача у некој од тадашњих гимназија.

Али, пре него што је отишао из Босне, Кочић се оженио Милком Вукмановић. Венчање је обављено кришом, у селу Романовци, близу Босанске Градишке. Младенце је у једанаест сати ноћу венчао свештеник Сава Рађевић, а за овакву романтичарску тајновитост највише је „заслужан" Герасим Кочић који, изгледа, није хтео да благослови синовљев брак са девојком чији је отац био шумар, док је мајка држала механу у селу Јошавци код Бања Луке.

Тако су Кочићи кренули на свој медени месец у зору. Прва станица њиховог путовања била је Босанска Градишка, а крајње одредиште Београд.

Они који се први пут сусрећу са појединостима Кочићеве биографије сигурно очекују да сада опишемо догађаје у којима већ увелико признати млади приповедач, уз помоћ својих утицајних београдских пријатеља и познаника, одмах добија место у некој од престоничких школа, те са великим успехом наставља да се бави књижевним радом и убрзо објављује свој први роман. Да се макар нешто од тога десило, ми бисмо и данас о Кочићу говорили као једном од највећих наших писаца, али његов живот највероватније не би био обележен материјалном несигурношћу и беспоштедном политичком борбом која ће га одвести на тешку робију, а потом коштати губитка здравља и довести до трагичног, прераног краја живота.

Сиромашни Петре!

Као што није познато због чега је Герасим Кочић био против брака свога сина са Милком Вукмановић, до данас није разјашњено зашто је млади брачни пар београдску зиму 1904. провео у крајњем сиромаштву и неизвесности. Преживљавали су захваљујући новчаним прилозима неких Кочићевих пријатеља.

Данас заборављени књижевни критичар Павле Лагарић, у своме приказу Кочићеве треће књиге приповедака из циклуса „С планине и испод планине", објављеног у сарајевској „Босанској вили", овако реагује на тадашњи пишчев статус у српској престоници:

 „Србија је била прије за њега 'земља снова', а данас је 'земља суве, оштре зиме, са леденим страховитим вјетровима и подмуклим бурама'.
Сиромашни Петре Кочићу!"

Због чега тадашња београдска политичка чаршија није оберучке пригрлила младог и талентованог ствараоца и зашто писац толико хваљених збирки приповедака за свој јасан национални и слободарски став није награђен адекватним намештењем и одговарајућом платом?

Одговор се, и више него делимично, највероватније крије у ономе што ће се Петру Кочићу десити након што у фебруару 1905. године најзад добије намештење наставника у Скопљу.

Скопско друштво мртвих песника

Кочић је у Скопљу именован за наставника српског језика и књижевности у тамошњој гимназији и у учитељској школи, које су се налазиле у истој згради. Македонија је у то време још увек била под турском управом, а у скопској чаршији је врвело као у каквом балканском Шангају. Место под златним сунцем на обалама Вардара тражили су припадници бројних религија и народности, спремни да учине све зарад остварења тек ситних, сопствених или оних „виших", државних интереса.

И док је у педагошком раду са ученицима био успешан, Кочић за тек неколико месеци боравка у Скопљу није успео да се прилагоди специфичним законитостима живота који је помало подсећао на атмосферу из шпијунских романа Грејема Грина. Отворен, директан, осетљив и правдољубив, Кочић је у кратком времену успео да освоји срца већине својих скопских ђака, али и да изгуби наклоност оних који су тим кризним годинама истински управљали хришћанским делом скопске чаршије.

Из текста Петра Митропана, објављеног крајем тридесетих година ХХ века у једном од празничних бројева „Политике", сазнајемо какав је то Кочић био предавач и педагог.

„Утицај Кочићевих предавања, а још више његове личности, његовог држања међу омладинцима у скопској средњој школи осећа се и сада, после тридесет и три године, кад разговарате с његовим ученицима."

Према њиховим сведочанствима, Кочић је наставничком послу приступао темељно и озбиљно. Начитан и духовит, он је брзо стекао симпатије својих ђака.

„Занимљиво је приповедао, збијено, изразито, умео је да заинтересује и загреје за предмет, а имао је и своју погодну методу", пише Митропан. „У кратким потезима могао је да изнесе суштину неког питања, да исприча садржај дела или пружи карактеристику неког писца."

Специфичан је био начин на који је Кочић оцењивао ђаке. Уместо бројева, он је у своју бележницу уносио слова од којих је било састављено име његове жене. Ђаци су то некако „нањушили", само што нису били начисто с којега краја почиње бројање, па је један од њих, добивши оцену „К" плануо, помисливши да му је Кочић дао двојку.

Неке од тема писмених задатака које је Кочић задавао својим ђацима били су и „Шта шуми Вардар", „Какве погледе имате на Босну и Херцеговину", „Патриотски позив савременог Србина"...

Трудио се да им разбије монотонију интернатског живота, често их одводећи на излете до оближњих села, где је учествовао у надметању у бацању камена с рамена.

Прва позоришна представа у Скопљу

Врхунац бављења „ваннаставним активностима" био је његов рад на инсценацији „Јазавца пред судом". Представа је у Кочићевој режији постављена на сцени удружења „Српско коло" и сматра се за први позоришни догађај у историји Скопља.

Према Митропановим речима, припреме за извођење „Јазавца" у самоме почетку нису текле према плану.

„Тешкоћа је била у томе што су бар за главне улоге били потребни ђаци који говоре ијекавски. А није било лако пронаћи ни Давида Штрпца. Међу ученицима било је неколико Санџаклија. Они су Кочићу добро дошли."

Извођењу представе присуствовали су представник турских власти и сви конзули, изузимајући аустријског. Но, управо је Кочићев однос са тадашњим српским конзулом утицао на дужину, тачније краткоћу, његовог наставничког стажа и боравка у Скопљу.

Кочић је, наиме, од самога доласка у град писао неку врсту дописничких извештаја за сарајевски лист „Дан", у којима је се бавио атмосфером коју је затекао у граду. У једном од њих је написао:

 „Варош је прошарана многим конзулатима и и сумњивим радњама, које се могу поуздано држати за поједине филијале тих конзулата. Многобројни, беспослене и проблематичне егзистенције, људи сретају вас сваког корака и сваког часа, на улици, прате вас, ни сами не знате зашто, онамо куда сте пошли, са оном глупом оријенталском лукавошћу која им вири из очију, одлазе затим својим шефовима, јављају им 'новости' и потписују признанинце... Може се мирне душе и чисте савести рећи да је сваки десети човек у Скопљу нечији шпијун..."

Ово Кочићу као да није било довољно, па је у наставку својих „Скица из Старе Србије и Маћедоније" написао и ово:

„Ријеч консул тешка и кабаста ријеч. Уосталом, како се узме, на пример, кад јој се дода придјев енглески, руски, француски и аустријски, онда је страшна и језива. Кад се пак пред њу метне придјев бугарски, грчки и српски, онда та ријеч не вриједи ни луле дувана. Шта више, она тада расположи Турке за шалу и смијех, па се одмах хватају за бркове и са ироничним осмјехом питају: 'Кач пара (колико пара)?'"

Овом провокативном „објавом" на тадашњим друштвеним мрежама Кочић је сигурно прикупио много лајкова, али је од себе начинио исувише видну мету. Такође, својим педагошким методама он је освојио све симпатије својих ђака, што је код појединих колега наставника створило завист и нетрпељивост. И прозване бирократе и љубоморни наставници само је требало да сачекају згодну прилику, не би ли се заувек ослободили славног, али неугодног и све непожељнијег госта.

А Кочић није намеравао да ућути.

Једна свадба и два развода

У београдској „Политици" Кочић 22. јула 1905. године објављује чланак „Једна фамозна свадба" у коме описује атмосферу коју је затекао у Тетову, где се уз велику помпу кћер српског архимандрита Саве удавала за сина угледног „бугараша" - припадника бугарске егзархије:

„Кад сам стигао 16. јула у Тетово једном свом старом познанику, одмах ме предусретоше Срби Тетовци: 'И господин је сигурно дошао као изасланик на свадбу ћерке проте Симе? (Тако Тетовци и сад зову свог некадашњег проту, а садашњег архимандрита Саву.) Ајде, бре људи, да му малко правимо чес'!' Кад им ја рекох да сам дошао у госте само једном свом другу, они се зачудише: 'Какве госте, господине?! Па зашто онда остадоше 42 (словом четрдесет и две) породице српске без крова, има већ два дана, а за 28 сваки час очекују да ће их прота Сима у име Султаново избацити из куће, да смести некакве силне изасланике из околине?!'"

Кочић у своме чланку наставља да описује венчање у Тетову, примећујући како су ту целу ноћ, у кући проте Симе „ударали гочеви, јаукале зурле и цвилела ћеманета, без икакве српске песме...":

„Ето сватова бугарашких да воде девојку... Шуште свилене димије златом сувим извезене, звекећу и преливају се ђердани од великих шорвана, турских лера, ћесарских цекина и свачијих наполеона и кроз српско Тетово, по милости архимандрита Саве, администратора Српске Скопљанске Епархије разлеже се из стотине грла сливничко-драгомански марш. Дрско и победоносно изводе девојку уз још горе и увредљивије песме за српско осећање. Бесно и србождерско урликање не престајаше још за дуго, док напослетку не замуче на вратима бугарашке капеле..."

Заступник српског генералног конзула у Скопљу тужио је писца министарству у Београд. У тужби је наглашено „да би било много боље кад би Кочић вршио нападе на бугарског владику Синесија, који даје доста материјала за то, него што се окомио на архимандрита Саву".

Од Министарства се тражило да Кочић буде премештен из Скопља.

Тужба је нашла одзива у Београду, и Кочић је решењем од 20. октобра 1905. године премештен у Битољ. Кад је сазнао за премештај, Кочић га је, сматрајући то за незаслужену казну, одбио.

Испраћај

Када је стигао глас о његовом премештању, ђаци су били спремни да бране свог омиљеног наставника. Питали су га шта да раде, а Кочић је категорички одбио њихову интервенцију, која би се свакако свршила на њихову штету.

„Немојте у то да се мешате никако,", рекао им је. „То нећу и не волим."

Отпутовао је 3. новембра из Скопља за Београд, са намером да се покуша објаснити са министром.

Скоро нико од Кочићевих колега професора није се усудио да се опрости од њега, али је зато цео трећи разред, упркос забрани, по киши отишао на железничку станицу.

Његов одлазак изазвао је искрено жаљење међу становништвом Скопља, где је стекао много пријатеља и познаника, док су се званични кругови, којима је сметао, радовали, а то њихово осећање делио је и добар део професора. Забележено је како је један од њих ђацима чак рекао и ово:

„Испраћате којекакве вагабунде, а разредном старешини нисте честитали славу."

Кочић у Београду није успео ни да дође до министра, па је отпутовао у Сарајево. Због самовољног напуштања места и неизвршења наређења о премештају, отпуштен је из српске државне службе, актом Министарства од 14. новембра 1905. године.

Тада, заправо, и почиње она Кочићева политичка борба за национално и социјално ослобођење чији ће крајњи исход бити његова прерана смрт у Болници за с ума сишавше на Губеревцу, али и нестанак Аустро-Угарске.

Србија је преживела. Живо је и вазда модерно Кочићево књижевно дело, и његов, како је Скерлић приметио, „као суза чист" језик. Али када год се вратимо Кочићевом животу, и свим невољама кроз које је прошао, не можемо а да се не присетимо и свих оних песника, књижевника и културних посленика који су отаџбини дали све, док им је она штедљиво и насумице узврћала наклоност тек након њихове преране смрти.