Песма у којој су се срели Роберт Фрост и Милан Милишић: Напуштање дивне и мрачне шуме štampaj

Амерички песник Роберт Фрост рођен је у Сан Франциску 1874. године. По очевој линији, био је енглеског порекла, а документовано је да је његов директни предак са очеве стране стигао на амерички континент још 1634. године. Мајка му је пореклом била Шкотланђанка. Фростов отац је био просветни радник и новинар, а умро је кад је малом Роберту било тек једанаест година. Након очеве смрти, удовица Фрост са децом се из Калифорније пресељава на други крај САД-а, на источну обалу, у савезну државу Масачусетс.

Још у раним тинејџерским годинама почиње да пише поезију, а мајци помаже у осигуравању кућног буџета бавећи се низом краткорочних послова: од рада у фабрици лампи до достављања новина. Као двадесетогодишњак, објављује прву песму у озбиљном часопису. Индикативно је да је за једну песму добио хонорар од 15 долара што, кад је реч о реалној вредности, представља приближно данашњих 500. Годину дана касније, као двадесетједногодишњак се оженио. Студирао је и на Харварду и на Дартмут колеџу, али није дипломирао.

Пут којим не кренух

У првих дванаест година свог брака, Фрост је добио шесторо деце. Ипак, од њих шесторо, само двоје је надживело оца. На прагу своје четрдесете године, Фрост се са породицом сели у Велику Британију. Отприлике у исто време објављује своју прву књигу песама. У тој првој књизи (из 1913) под насловом „Воља дјечарца“ препознају се већ силуете великог песника. А само годину дана касније, у години почетка Првог светског рата, Фрост објављује књигу „Северно од Бостона“. У њој се већ налази једна потпуно антологијска песма, једна од можда пола туцета најславнијих Фростових дела, песма под насловом „Поправљање зида“.

Годину дана касније, усред рата, Фрост се са породицом враћа у Америку. У савезној држави Њу Хемпшир он купује фарму која ће му у наредним годинама бити својеврсна „база“. Књига „Северно од Бостона“ у тим ратним годинама постаје бестселер и Фрост одједном бива славна личност.  Медији му сталне траже интервјуе. Још од Витмена није у Америци било песника који је био славан на начин на који је то био Роберт Фрост.

Из такве позиције, он 1916. објављује књигу „Планински интервал“. У њој је, примера ради, песма „Пут којим не кренух“, која ће у наредним деценијама постати једна од најцитиранијих песама на енглеском језику уопште.

Ова песма је премијерно објављена у „Атлантском месечнику“ у августу 1915, а годину дана касније је објављена у наведеној књизи, и то као прва песма по реду. Њени судбина и тон су у много чему карактеристични за најпознатије Фростове песме. Једноставне структуре, приступачна и лако разумљива, идејно и „филозофски“ дубља је него што се на први поглед чини.

На прагу педесете

„Пут којим не кренух“ настала је практично као досетка за Фростовог пријатеља Едварда Томаса с којим се доста дружио у Енглеској. Њих двојица су једанпут у шетњи наишли на раскрсницу шумских стаза, па су пошли једном од њих, а Томасу је после било жао што нису пошли другом. Отуд је Фрост песму послао Томасу још пре него што ју је објавио.

Чак и кад је замишљена као шала, велика поезија са собом носи озбиљан ехо. Кажу да је управо Фростова песма помогла Томасу у дилеми да ли да се као добровољац пријави у војску Велике Британије у Првом светском рату. Одлучио је да крене другом стазом, другом страном, да пође у рат, па је у рату као војник и погинуо.

А Фрост је након три књиге у непуне четири године (1913-1916) на седам година песнички заћутао, барем кад је о књигама реч. Ближила му се педесета, хтео је да направи искорак. А 1923, са књигом „Њу Хемпшир“, пре тачно сто година, и направио га је.

Иако је данас најславнији по својим кратким песмама, Фрост је писао и дуже песме, помало поемичне. Оно што није волео, био је слободан стих. Тврдио је да је писати поезију слободим стихом, исто као играти тенис без мреже. Фрост је најамбициозније пришао писању насловне поеме, оне која је дала наслов и целој књизи – „Њу Хемпшир“. Ту поему је писао дуго, а врхунац рада на њој била је једна ноћ, током које је све до јутра радио на овом тексту.

Кад је свануло, поема је напокон завршена. Мада уморан, био је пун енергије и није одмах легао да спава. И онда му се, како се после често присећао, попут халуцинације у мислима јавила кратка песма коју је записао у мање од десет минута, без икаквог напора.

Шема римовања

Та песма (у преводу Милана Милишића) зове се „Заставши пред шумом у сњежну вечер“ и иде овако:

Чија је ово шума мислим да знам.
Кућа му је у селу, имам на уму;
Неће видјети да застао сам и гледам
Како снијег пуни његову шуму. 

Мом коњићу се чудним чини
Застој без фарме у близини
Између језера и шуме
У вечер најмрклију у години. 

Потресе мало звонце хама
Питајући што је с нама.
Једини к тому звук је узмах
Вјетра с маљастим пахуљама. 

Шума је дивно мрачна, без дна,
Али морам што обећах ја,
И миље још прећи прије сна,
И миље још прећи прије сна. 

Милишићев превод је леп, али није савршен. Најпре није успео потпуно да пренесе шему римовања. Шема римовања је у оригиналу ААБА ББЦБ ЦЦДЦ ДДДД; дакле, у првом строфи се римују први, други и четврти стих, док је трећи стих аберација, међутим, посљедњи слог трећег стиха прве строфе постаје доминантна рима у другој строфи (опет први, други и четврти стих), посљедњи стих трећег стиха друге строфе постаје доминантна рима у трећој строфи, у којој је поново изузетак трећи стих који такође поново бива основна рима у посљедњој строфи, у којој се римују сва четири стиха, али се римују на посебан начин, пошто су два посљедња стиха идентична, односно претпоследњи стих се у последњем рефренски понавља.

Рефрени

У барем једном сегменту, ова песма подсећа на „Гаврана“ Едгара Алана Поа. Неко би рекао да су то најчувеније америчке песме деветнаестог односно двадесетог века. Нисам овде, међутим, мислио на то. Мислио сам на чињеницу да су ове вероватно две најважније песме америчке поезије које тако ефектно естетски користе топос рефрена. А кад је о „конципирању“ песама реч, разлика је толика да не може бити већа.

Парадигматични романтичар Едгар Алан По „Гаврана“ је саставио готово као инжењер: и кад је реч о теми и кад је реч о форми. Пише о томе сам у чувеном есеју „Филозофија композиције“. Песму је писао дуго, након много думања и размишљања, као „пројекат“. Фростова „Заставши пред шумом у сњежну вечер“ је опет, барем по његовом сведочењу, потпуни плод подсвести и инспирације. Отуд је невероватно и скоро чудесно да је толико формално савршена.

Кад је пак о садржају реч, тешко је наћи краћу песму о којој је више писано. Од безбројних ђака и студената до нешто мање бројних професора, есејиста, филозофа, писаца и политичара, разни су покушавали протумачити шта је дубински смисао ове песме. Питање једног зареза у првом стиху последње строфе (да ли треба да стоји „The woods are lovely, dark and deep“ или „The woods are lovely, dark, and deep“) узроковало је расправе достојне средњовековних теолошких полемика. Наиме, ако зареза иза првог и другог епитета нема, онда је шума прелепа баш зато јер је мрачна и дубока, а ако зареза има, то је пуко набрајање: шума је прелепа, мрачна и дубока; трагајући за римом, Милишић је колатерално изгубио ову амбиваленцију.

Четири Пулицера

Углавном, за књигу „Њу Хемпшир“ Фрост је добио своју прву Пулицерову награду. Укупно ће их за живота добити четири и до дана данашњег он остаје амерички песник са највише Пулицерових награда. Осим горе цитиране песме, у „Њу Хемпширу“ је још једна од његових најлепших, још краћа, „Ништа златно не опстаје“.

Поменутог првог Пулицера добио је као педесетогодишњак. И у наредним годинама пише и објављује поезију, али то су све чешће томови изабраних и сабраних песама. У тим томовима се изнова појављују и Фростове песме из „Њу Хемпшира“. У идућим годинама, он је и све активнији професор књижевности и креативног писања.

Крајем тридесетих година двадесетог века, умире му жена.  И он је већ дубоко загазио у шездесете. Прија му топлија клима па све већи део године почиње да проводи на Флориди. Живео је осамдесет и осам година, а последњих двадесет биле су испуњене многобројним признањима. У јануару 1961. наступио је на председничкој инаугурацији Џона Фицџералда Кенедија, који је волео његову поезију. Наредне године, у друштву америчког државног секретара Стјуарта Адела одлази у дипломатску посету Совјетском Савезу.

Умро је крајем јануара 1963, од компликација након операције простате. Није дочекао атентат на Кенедија, али су десетак месеци касније, у некролозима за америчког председника јако често цитирали Фростове стихове.

Управо песма „Заставши пред шумом у сњежну вечер“ је вероватно једна од политички најутицајнијих песма у двадесетом веку. Државник по којем се зове дугачка новобеоградска улица, отац нове Индије која полако постаје једна од водећих светских сила, Џавахарлал Нехру, необично много је волео управо ту песму, а књижицу са Фростовим песмама, где је управо ова песма била исподвлачена, држао је увек на столићу покрај свог кревета. Имао ју је уз себе и док је умирао, скоро као да је молитвеник. Очито је држао до стиха да обећања ваља извршити каква год била искушења.

На сахрани канадског премијера Пјера Трудоа, његов најстарији син је у говору који је одржао парафразирао завршне стихове „Заставши пред шумом у сњежну вечер“.

На крају, макар у фусноти, ваља поменути детаљ око Фростове судбине у српској култури. Преводио га је помало Иван В. Лалић. Затим је крајем осамдесетих, Стеван Тонтић наручио од Милана Милишића превод Фростових изабраних песама. Милишић је једва дочекао да прихвати изазов. Његов последњи боравак у Америци крајем 1990. и почетком 1991. био је повезан баш са радом на овом преводу. Чак је био договорио да предговор за југословенско издање Фроста у његовом преводу напише Јосиф Бродски.

Вратио се у завичај да настави рад на књизи. Послао ју је препорученом поштом на адресу сарајевске „Свјетлости“ шеснаестог септембра 1991. У већ ратним условима, пакет је путовао једанаест дана. Тонтић га је добио 27. септембра. „Свјетлост“ је била озбиљна кућа и Тонтић одмах издаје налог да се Милишићу исплати хонорар. Налог је испоштован и хонорар уплаћен, али Милишић није стигао да га преузме. Погинуо је петог октобра.

Пет година касније, кад с јесени 1996. „Радио Б92“ објави Фростове „Изабране пјесме“ у Милишићевом преводу, мртав је већ био и Јосиф Бродски, њен несуђени предговарач. Поговор је написао Стеван Тонтић, најзаслужнији за то да књига буде објављена. Тонтић је знао да обећања ваља испунити, успркос свему. Нарочито кад судбина учини да си увек свестан колико је шума дивна зато јер је мрачна и дубока.