30 година од смрти Милана Милишића: Не сметати животу пред собом

Постоје судбине које делују прелитерарно, као да их је смислио писац претерано опседнут симболиком. У Другом светском рату, у Југославији, таква је судбина Ивана Горана Ковачића (1913-1943). Песник „Јаме", песник који се скоро метафизички уживео са усудом невиних жртава усташких крвника, сам ће изгубити живот од четничког ножа. Имао је тридесет година. Родио се годину дана уочи једног рата да погине у трећој години другог.

Милан Милишић (1941-1991), песник чија судбина савршено персонификује трагедију ратног распада Југославије, онако како Ковачићева судбина отеловљује трагедију крвавог братоубилачког сукоба унутар ширих глобалних кулиса Другог светског рата, родио се у јулу месецу 1941. године, у Дубровнику, који је тада припадао тзв. Независној Држави Хрватској. Живео је педесет година, највише у Дубровнику, Лондону и Београду. Погинуо је у кући у којој се и родио, петог октобра 1991, од једне од првих граната испаљених на старо градско језгро Дубровника. Родио се у првој години једног, да погине у првој години другог рата.

У првом рату је настала федерална Југославија, у другој је нестала, као што је нестала и свака реална политичка идеја о братству Срба и Хрвата. Вероватно ниједан град није толико био симбол тог братства као Дубровник, вероватно ниједан град није дао толико песника који легитимно припадају и српској и хрватској књижевности као Дубровник. Вероватно ниједан модерни песник није толико био српскохрватски као Милишић.

Одлуком Градског већа Дубровника, на његовој родној кући, управо ових дана, о тридесетој годишњици његове смрти постављена је спомен плоча на којој стоји: „У овој кући се родио и у нападу српско-црногорских агресора на Дубровник 05. 10. 1991. погинуо Милан Милишић."

Кога нема

Милишићева књижевна баштина је тако велика и толико разнолика да може деловати као да ју је стварало петоро веома различитих људи. Наравно, најпре ту је песник Милишић: од „Волеле су ме две сестре, скупа" до „Треперења". Ту је затим дечији песник Милишић: од „Тумарала" до „Настране вране". Постоји и Милишић феноменални књижевни преводилац: од Толкиновог „Хобита" до изабраних песама Роберта Фроста. Па Милишић романсијер, Милишић путописац, Милишић из књижевних анегдота, и тако даље, и тако даље...

Није погрешно рећи да сви Милишићи извиру из Милишића-песника. А опет, ни Милишић песник (чак и ако изузмемо дечију поезију) није песник једног регистра и тона. У својој првој књизи, „Волеле су ме две сестре, скупа", коју су 1970. објавили „Видици", Милишић пева: „Девојке Осаке/ пијте ваш саке" и наговештава једну од својих опсесивних техника: потенцирање дубљих духовитих поенти кроз звучне игре речи. Ваљда и двадесетак година касније, написаће ону песму где фамозни холивудски глумац из „Прохујало са вихором" постаје „Кларк Гебелс".

Само две године касније, књига „Кога нема" у издању „Просвете" представља видно зрелијег Милишића. У тој књизи већ можемо трагати за песмама које накнадно звуче пророчански. Један наслов одмах привлачи пажњу: „Ми и они". У тој је песми први стих: „Из истог успаљеног топа". Годинама касније, Милишић пише песму „Нешто на брзину" коју нам ваља цитирати у целини:

Порођај, побачај, препород
Пројектилом срушен
Рекорд
Пријетња у snack-baru
Хидраулична дизалица која подиже џиновски
карго у џиновски авион

Па онда она песма где је игра речи вишејезична, песма под насловом „Љетна понуда" у којој се фетиви Дубровчанин наругао туристичком бонтону Града у којем су и култни културни фестивали само позадина за баналније и свакодневније угоститељске ужитке:

Хамбургер
Хам sandwich
Хамлет.

Написао је Милишић пред крај живота и један ненасловљен катрен који завршава стихом „Трудим се не сметати животу пред собом". Има у том стиху нечег од Милишићеве поетике, једнако животне као и књижевне. 

Као прво, буди дрво

Као што се зна десити, Милишић се дечијој позицији окреће због властите деце, због синова Олега и Романа. Има неке чудне симболике и у њиховим судбинама. Олег је био дугогодишњи портпарол сарајевског Уреда високог представника (ОХР), док се у Романовим биографијама често потенцира његова сарадња са Лејди Гагом.

Мени лично најдража дечија Милишићева песма ми је такође и једна од најдражих песама уопште. Тешко ми је пронаћи бољу и краћу варијанту Арс Поетике, примењиве практично свуда. Зове се „Како да нарастеш велик као велико стабло" и иде овако:

Као прво
Буди дрво

Као друго
Чекај дуго

Као треће
Имај среће.

Прво је, дакле, нужан таленат. (Да будеш стабло, мораш бити дрво). Затим упорност, оно што Бекет зове fail better. И напослетку, наравно, срећа. Без среће нема ничега.

Милишића романсијера нам је открила „Геопоетика" кад је 2011. објавила „Официреву кћи". Ових дана, десет година касније, „Геопоетика" објављује и „Отоке", путописну збирку коју је још 1997. премијерно објавила (у међувремену угашена) сарајевска издавачка кућа „Босанска књига". У њој се, након текстова о јадранским отоцима, о Ластову, Хвару, Вису, Лопуду, налази и текст о Менхетну. Овим путописом књига завршава, а сам путопис завршава Милишићевим описом једне своје посете Јосифу Бродском. Предиван је тај опис једне партије шаха између Милишића и Бродског и препун је финих литерарних опсервација. Милишић, рецимо, каже: "Одјевен је (Бродски) лежерно у jeans од сомота и џемпер. Врло често наслања лактове на кољена; ради то док игра шах, разговара, телефонира, чита, тако да је сомот на кољенима искрзан." Овај есеј написан је пре првог објављивања „Воденог жига" (који свакако излази тек након Милишићеве смрти) те у том контексту готово да испада помало пророчански. Милишић ће, наиме, једанпут приметити да је Венеција град из којег Бродски наступа према Европи, из којег мисли Европу.

Преводилац Милишић је сјајно превео, примера ради, Роберта Фроста, па и ону песму која спада међу најважније америчке литерарне артефакте двадесетог века:

Природа зелено злати,
Немоћна то задржати.
Њен рани лист је цват;
Ал и то само сат.
Тад лист преко листа клоне.
Тако Рај у муку тоне,
Од освита дан настаје.
Ништа златно не опстаје. 

Такође, управо је Милишић Србима и осталим Јужним Слoвенима открио Толкина преводом „Хобита", књигом која је објављена као прва у тада новопокренутој Нолитовој бибилиотеци „Распуст".

Киш и Сламниг

Кад је о Милишићу из анегдота реч, занимљиви су текстови, примера ради, Предрага Чудића и Марка Вешовића. Обојица, као и многи други, потенцирају Милишићево пријатељство са Данилом Кишом. Једва две године уочи сопствене смрти, Милишић је писао некролог Кишу. Текст је почињао овако:

„У књижевном животу срео сам двојицу чије су норме обавезивале и страшиле, чије је лудило било опојан програм и лијек души; зрачили су скромност и детињску ведрину; али и гордост, некакву мрачну бригу за текст која у њих бјеше увијек нешто више од бриге за литературу; обојица су ме грдили и насмијавали остављајући ми да сам тумачим њежност грдње и гркост смијеха. Обојица са истим именом старозавјетног пророка; не помишљам да ће овај, који је сад мртав, убудуће бити мање са мном."

Један је, наравно, Данило Киш, а други Данијел Драгојевић. Око једног другог хрватског песника, између Милишића и Киша је постојао трајни неспоразум. Ивана Сламнига је Милишић сматрао „великим мештром", док Киш није делио његово одушевљење. Ипак, тај неспоразум је био надахнуће на једну сјајну Кишову песму, којом он скоро нехотице одаје признање и Сламниговом мајсторству: 

Natura morte
           За Милана М. 

A l'horizon једна птица,
а у тањуру хладна pizza.

Сунце залази, сједим у shadow,
таквој се срећи нисам надо;

таквој се нисам надао срећи
(ево стиже и батак пилећи)

Ускоро ћу, Herren und Damen,
прилећи
заувијек
под цикламе(н).

Амен.
             Jean Сламни

Чудић се волео присетити начина на који је упознао песника: „Милишића сам упознао на једној студентској екскурзији, у возу који је тутњао дивљом ибарском долином, стајали смо крај прозора, пушио је држећи своју луксузну, за оно време непојмљиво луксузну цигарету марке rothmans на његов карактеристичан начин, при самом корену кажипрста и великог прста, згрчене шаке, као да се плаши да ће му је неко украсти или да ће га неко затећи како пуши (опрезност та, можда, беше ђачка). И онда ми је изненада рекао: Хајде, да попијемо нешто у бифеу. Тај позив сам схватио као израз његове посебне наклоности, јер у његовим гестовима ништа није било формално, он је све чинио из дубине своје необично сложене природе."

Вешовић je памтио Милишићево кибицовање шаховских партија сарајевских песника, уз опаску да је Милишић један од ретких за које се без зазора може рећи да је поседовао оно што је Валтер Бенјамин називао микрофилолошким чулом.

Жупском улицом

Каталогизација Народне библиотеке Србије тврди да су постхумно објављене Милишићеве књиге писане хрватским језиком. Једној од својих последњих песама, Милишић је дао наслов „(Нација)". Она иде овако:

Опијени
Дубоким неразумијевањем
Својих мртвих пјесника
Горди на мрак у свом подруму.

Није он ту мислио на било коју конкретну нацију, мада је понека увек гордија од других због сопственог подрумског мрака.

Милишић је био дубровачки трубадур, трубадур у смислу староставном. Док су се остали песници обраћали само својој нацији и духу своје нације, он је говорио urbi et orbi, граду и свету.

Има нечег старинског у томе да се човек роди и умре у истој кући, али Милишић није само умро, умро природном смрћу, са оних старозаветних седамдесет година или више, него је убијен на прагу зрелог доба. И ту се враћамо на текст са спомен плоче на његовој родној кући: „У овој кући се родио и у нападу српско-црногорских агресора на Дубровник 05. 10. 1991. погинуо Милан Милишић".

Ови „српско-црногорски агресори" су ме вратили у ране деведесете подсетивши ме на званични ондашњи медијски језик из Загреба и Сарајева, мада је, барем ми се чини, у Сарајеву преферирана верзија „србо-црногорски агресор". Од силног понављања фраза је изгубила сваки садржај те смо је ми, ондашњи тинејџери, подругљиво скраћивали у СЦА.

Шта овде заправо тачно значи „српско-црногорски агресори", шта то говори путнику намернику који прође Жупском улицом? Неком неутралном и неупућеном то би најпре конотирало тзв. „бјелаше", потомке присталица безусловног уједињења Србије и Црне Горе, односно људи који су регионално Црногорци, а етнички се сматрају Србима. Међу онима који су нападали Дубровник сигурно је било и таквих, али сумњам да су састављачи текста мислили на то. Идеја је, наравно, да су Србија и Црна Гора као независне државе извршиле агресију на Хрватску као независну државу.

У октобру 1991, међутим, Хрватску као независну државу није признавала апсолутно ниједна друга независна држава. Прво такво признање је признање Украјине које је стигло 11. децембра, док тек осам дана касније на сцену ступају Геншер и Данке Дојчланд. Историјски много тачније, а симболички много трагичније, било би написати истину: Милишић је убијен у нападу Југословенске народне армије на Дубровник. Као што уосталом ни сарајевску Народну и универзитетску библиотеку нису спалили „српски злочинци", него је изгорела након што је гранатирана са положаја Војске Републике Српске.

Власти социјалистичке Југославије Милишићу су узимале пасош, а након што му је пасош враћен написао је једну од својих најлепших песама. Милишић је након завршеног факултета завршио у Лондону понајвише јер је бежао од обавезног служења војног рока. У земљи у којој се није говорило да се мора само умрети и платити порез, него да се мора само умрети и отићи у војску, Милишић је успео да избегне одлазак у војску. Некадашњег оптуженика пред сплитским Војним судом, убила је иста та ЈНА, која у том тренутку није била исто оно што је била пре, која је била у процесу распада и трансформације као и цела Југославија, али је још увек постојала и још увек је била то што је била.

Да је оваква спомен плоча подигнута 1991, одмах након Милишићеве смрти, па чак и 1996, о петој годишњици, можда и 2001, о десетој, то би и имало неког смисла јер би такав текст био споменик и Милишићу и времену у којем му је одавана почаст. Данас, тридесет година касније, то се ради да би се од њега направио песник који никад није написао: „Трудим се не сметати животу пред собом", песник који никад није написао „Стихове за помирење" те да би се једном полусложеницом („српско-црногорски") избрисала чињеница да је Милишић писао језиком који тобоже не постоји и тобоже није ни постојао, језиком који се зове  (и) полусложеницом („српско-хрватски"). 

Да се тридесет година после његове смрти још једном потврди да су мртви и култура и књижевност којима је припадао.