Vienna Contemporary: Кад политика изврши отмицу уметности и одбије разговор о откупнини

Ово је требало да буде текст о најновијим трендовима у галеријској понуди источне половине Европе. И јесте, на неки начин. Ако превише мирише политички, то је стога јер политика покушава да се профилира као супервизор. Политика је сада главни тренд у уметности, структурни принцип са амбицијама тоталитета.

То објашњава зашто је изјава ЕУ амбасадора у Бечу Мартина Зелмајра главна вест са Бечког сајма савремене уметности – зато што ЕУ, која води рат против Русије док она води рат против Украјине, док она води рат против дела свог властитог становништва, више ништа не препушта случају. Објашњава и зашто једна специјализована приредба за галерије одмах у уводу нуди политичку трибину (Хотел Almanac, 6. септембра) са главном темом о брзом уласку Украјине у ЕУ.

По Зелмајровој верзији, један посетилац трибине је том приликом устао и оптужио ЕУ и шефицу Комисије Урсулу фон дер Лајен да имају „руке крваве“ јер финансирају Кијев да даље води рат и избегава преговоре. И још је додао како га чуди да Аустријанци одавно нису изашли на улице да протестују против „ратне политике ЕУ“.

То је био шлагворт за Мартина Зелмајра, најистакнутије име на споменутој трибини. Он је жустро и емотивно, као сваки невино оптужени човек, одговорио да нису крваве руке Бриселу, већ Бечу. Беч је тај који плаћа „крваве паре“ Путину и тако продужава рат, али с руске стране. Њега, Зелмајра, чуди да нико није изашао на улице у Бечу да протестује против такве политике аустријских власти.

Расправа се односи на факте који се тек однедавно пробијају у свести аустријске јавности – да Аустрија није прекинула енергетске везе са Русима, не што их воли, него што нема куд; да је од избијања рата на рачуне „Гаспром“а Беч уплатио 7 милијарди евра, само пре неколико дана пола милијарде; да Аустрија и даље покрива близу 70 одсто својих потреба за гасом из руских извора (пре рата 80); те да везе функционишу и у другим областима.   

Мир је егзотика?

„Vienna Contemporary“ (VC) је годишње окупљање галерија у Бечу са намером да се суделује у писању новије историје уметности и успут живи од тога. Од самог почетка 2015, VC је неговала фокус на Централну и Источну Европу. Румунске, бугарске, пољске, чешке, хрватске и српске галерије добијале су једнако краљевски третман као оне из Енглеске и Француске. У последици, енглеске и француске су се повлачиле, јер им стање ствари није допуштало да бљеште у наводном мраку.

Без трунке ироније, галеристи актуелно дају велики допринос културној де-колонијализацији унутар саме Европе. Док се некадашњи „бели колонијалисти“ утркују са саморањавањем због грехова у Африци и Азији,  потпуно испод радара пролази чињеница да су Букурешт, Софија, Београд, Загреб или Љубљана тек однедавно почели да губе статус унутаревропске егзотике. Окупљања галерија с источним фокусом постала су не само легитимна, већ су прихваћена као културна авангарда.      

Галеристи су моћни људи, свеједно да ли успешни и богати, или они који тек крећу из мамине оставе и једва скупе за сендвич. Моћни, јер их води визија. Још од времена Сезана и Пикаса позната је истина да галеристи креирају уметност и више од самих уметника, самим тим што одређују ко је од њих добар жив, а ко стаје у ред за славу тек као мртав. Ту нема места за приватне услуге. Сигурно да нека везица ту и тамо проради, али је у великом материјалном континууму небитна, јер сваки галериста у првом реду ради за историју. Оно што их води је сиренски зов да се препозна тренд, створи уметник и формира будућност.

VC је до прошле године радила за историју, сад ради за политику. Радила је за де-егзотизацију Балкана и источне Европе, сад ради за Украјину. Радила је на иронизацији идеологија и дневних политика, сад  је сама постала политика већа од сваке идеологије. То је лоша вест онима који су навикли да утеху за лоше, бруталне и диктаторске политике налазе у уметности.

Сви напоље из слепих моралних углова где су се сакрили. Нема више менталних склоништа од једине, морално сакрализоване политичке истине коју шире ешалони украјинских културних посланика. Европа, њене невероватно богате културе, уметности и меморије постају регион покривен украјинским етнографским везом и трозупцем.

Добра вест за Европу, Балкан више није егзотика. Лоша, сад је мир постао егзотика.   

Зелмајр за Аустрију, као Шмит за Републику Српску?   

Аустријско министарство спољних послова је одмах након његовог иступа, у четвртак (7. септембра) хитно позвало Зелмајра на љутити разговор, али је он одговорио да има нека посла у Немачкој, долази првом приликом. Европска комисија је такође осудила Зелмајра за приватизацију прерогатива да јавно дели недипломатске шамаре. 

Рекло би се, Зелмајер изгубио? Па и није. Подршка му стиже од главних аустријских медија, и то одмах у петак од новинара који се баве културом и уметности, од суботе унисоно од политичких и економских коментатора. Да, каже се, Зелмајр је изгубио нерве, али то што говори има смисла. Не само у односу на гас и нафту.

Једини јавни проблем за Зелмајра може бити чињенично стање које се сад полако расплиће. Његов аргумент је да је био изазван. Испоставило се да је на слабо посећеној трибини ипак био један новинар који се утопио у гледаоце. И то новинар најстрашније врсте, агенцијски, онај који снима скупове да би могао да напише тачну вест. У реконструкцији догађаја, новинар аустријске агенције АПА каже да посетилац није наступао агресивно, није спомињао ничије крваве руке, није позвао на револуцију. Крв и револуцију је, потпуно без провокације са стране, споменуо само Зелмајр.

Према новинару АПА-е, посетилац трибине је једино рекао како је ЕУ са Путином дуго могла да разговара нормално, да је хтела. Али није хтела, и зато сада имамо то што имамо. Тај аудио снимак не постоји, јер се питања из публике обично не снимају, поготово не на скупу који у старту важи за медијски неатрактиван.

Дисциплиновање унутар ЕУ добија бруталне црте.

Паре крваве, паре зелене, паре руске    

Ако Аустрија одржава недозвољене везе са Москвом у енергетској области, у економији, банковном сектору, да ли то исто ради и у уметности? Да, иако не тако директно, према извештајима са културних страница овдашњих медија. У конкретном случају, VC мора престати да се позива на неутралност, јер је тог ни тамо ни овамо било доста. „Vienna Contemporary“ мора да потпуно стане на украјинску страну.

Интересантно при томе је, осим што покушава да сачува последње остатке аутономности једне бранше, на чијој је то страни „Vienna Contemporary“ овог момента, ако не на украјинској? Шта каже траг новца? 

Да не би неко помислио како се овде разговара само о симболичким вредностима: не, не, ради се о парама. Сајмови уметности продају уметност. Не директно са штанда, иако има и тога, али је њихова рационална функција припрема будућих трансакција. VC није изузетак.   

Док су медији ранијих година писали о VC, кратко би споменули власничку структуру тог сајма. Кратко, јер би им за дужу елаборацију отишао читав текст. VC је структурно била део Бечког сајма, али је оснивач манифестације и њен главни финансијер био и дуго остао руски бизнисмен Дмитри Аксјонов (р. 1966, Новосибирск). Аксјонов, у немачким медијима често Аксенов, по образовању је авио-инжињер, с тим да је његов пословни портфолио разноврстан – техника, фармација, имобилије, култура и уметност. Познат је и као суфинансијер своје almae mater, Московског института за физику и технологију (МИПТ).

Аксјонов није „тајкун“ и не мери се у милијардама. Није се никад сликао са Путином и критичар је руског напада на Украјину. Онако успут, није само Рус, већ има и украјинске корене. Свеједно је у пролеће прошле године Аксјонов изгуран из управе VC. Службено, сам се повукао, иако су сви медији немачког говорног подручја коментарисали да му ништа друго није преостало него да се добровољно спакује и оде. Прошле године у септембру је VC службено објавила да ће њен будући фокус бити Украјина. Ове је даље развила и наставила такво стратешко опредељење.  

Аксјонов је отишао, руским галеријама је добровољно забрањен приступ, а за нову директорку развоја постављена је Јана Баринова, донедавна градска министарка културе у Кијеву. Рупа која је остала у буџету након што се главни финансијер повукао решена је тако да се VC сајам трансформисао у непрофитну организацију. Тиме се службено прогласио рањивим, а друштвено важним, што је универзални код за жицање пара од града и државе.      

Ситуација тренутно: одозго такозвана неутралност, около гвоздена морализаторска структура која саму себе надгледа и поправља у ходу.  Али доле, на терену, тамо где су галеристи и штандови, стварност се још увек отима ушоравању.

Non canonico: Византијским траговима, па у круг

На VC ове године излаже 60 галерија из 20 земаља презентирајући радове 150 уметника, два и по по галерији. Сајам је најављен као „дигитални“ иако је дигиталне уметности мало. Превладава аналогна политика.

Највећи број излагача је из саме Аустрије као земље домаћина, 27; одмах иза су они из Немачке, 6. Из осталих земаља од једне до максимално три галерије. Иако VC није национална манифестација, Аустрија чува домаће тежиште, а кад га отвара не чини то према западу, већ према истоку, северу и југу.

Из Београда су дошле две галерије, „Еугстер“, поновљено, и „Non canonico“, први пут. Питање је, да ли се њихова понуда, њихови трендови које „хватају“ код куће или их сами креирају и промовишу у ширем окружењу, уклапају у општи политички тренд VC?

То изгледа као контрадикција свему до сада реченом, а није. Уметност може бити политична у поруци и често јесте, али она сама као друштвено поље је аутономна од политике, иначе није уметност. Српски трендови, овде показани, сигурно нису политични у тренутном ЕУ смислу.

Марко Обрадовић из „Еугстера“ ствара портрете у којима стилски одјекује Франсис Бејкон. Други „Еугстеров“ уметник на сајму је Емир Шехановић са пластичним скулптурама кичме. Оне су назване једноставно „Synthetic Objects“, неправилне форме инспирисане човековом анатомијом, иначе трансхумане у сваком погледу. Аутор их објашњава као „археолошке ископине из далеке будућности“, оне ствари које ће тек пропасти у светлој будућности. Иако на први поглед делују као да су дигиталног порекла, „кичме“ су настале аналогно, у поступку обраде пластичног отпада који се загрева феном, затим ручно меси, обликује и спаја, на крају лакира до високог сјаја. 

Галерија „Non canonico“ Мирка Лубарде представља два аутора, Синишу Илића и Нину Зељковић. Синиша је већ дуже у оку уметничке јавности, Нина долази.

Правило да се на сајмовима излажу само узорци, овде важи више него другде, јер су простори додељени галеријама скоро увредљиво мали, најчешће само један зид, или, у случају румунске галерије „Sandwich“ ћошак.

Од Нине су тако стигли „узорци“ њеног бављења иконокластичном уметности. Не у смислу иконокластичних тенденција познатих из апстрактне и концептуалне уметности, већ као реминисценције правог историјског иконоклазма старе Византије. Овде се види само кап. Изложба њених радова из априла ове године у Дрездену открива више и показује начин на који уметница систематски ствара утисак пролазног кроз текстил, орнамент и тишину, над којима лебди меланхолија трансхуманизма.       

Јасно је, српски уметници формално-стилски такође раде унутар неког схватања политике, у овом случају страха од будућности. Они захватају у универзалне теме. Али организаторе бечког сајма занима само једна, конкретна политичка тема. 

За идеале гину будале?

Савремена уметност настаје из комплексних система провокације.

Има хладног и полираног у њој. То добро показују Шехановићеве скулпуре које се уклапају у дефиницију минималне уметности и њених солитарних објеката. Има бруталне носталгије, као на штанду торинске галерије „Persano“.

Има и неочекиване елегије, коју рађа водени плес наранџастог трикоа гоњеног jacuzzi-млазовима на штанду клагенфуртске „Галерије3“. Исто тако лепо и елегантно пластичне врећице пливају у мору и кад све друго живо нестане.

Неки излагачи опремом свог штанда играју на страх да ће претрпана и нераспремљена историја сломити људску врсту, као „Polansky“ из чешког Брна.  

Провокације се можда не отварају одмах, али су свеједно ту.

Али онда има и галерија које као „Крупа“ из Вроцлава проговарају директно политички и без посредовања преносе поруку хероизације жртве за домовину. Одатле се подиже једно застрашујуће питање, у чему је ту провокација? Да ли у томе што се смрт за више циљеве фаталистички прихвата, или у томе што се пресеца сваки разговор о неопходности те жртве? Можда је било и других могућности о којима се није разговарало? Или се можда прозивају сви они који одбијају да увиде лепоту смрти за „домовину“, то јест за власт која се укрутила у идеологизацији некрофилије?

Читав склоп уметничких провокација овде и сада сломио би се оног тренутка кад би се појавила она права, срезана на конкретну ситуацију. Шта кад би рецимо неко на суседном штанду, у реминисценцији на концептуалисту Јозефа Кошута и баладисту Бору Чорбу ставио експонат с натписом „За идеале гину будале“? Ради лакше разумљивости у неком згодном енглеском препеву као „Heroic dying is moronic buying“, или „Heroic death, the morons' meth“? Настао би већи скандал, било би више увређених и љутих него кад су југословенски комунисти  сазивали састанке комитета за борбу против застрањивања у култури.

Али мртвих, њих је у овом рату све више. Барем из уметности би требало да стигне питање о сврсисходности тог атавистичког расипништва.     

Од кад је постао непрофитан, сајам уметности VC је профитирао политички. Изазови нису само финансијски. Идуће године у ово време се одржава и конкурентски сајам СПАРК, који чини група избеглих из првобитне организације VC.

Крагујевачко-београдска галерија „Рима“ која је до прошле године била редован гост на VC-у позвана је да се пријави за СПАРК. Ни егзистенција СПАРК-а није међутим сигурна, јер га добар део етаблираних бечких галерија игнорише, чисто из осећаја лојалности према VC.

Има и других отворених питања. Хоће ли СПАРК опстати неутралан од актуелног политичког моментума, или ће и он, nolens volens, упасти у посредну глорификацију рата и свести се на још једну пропагандну инстанцу украјинских власти?   

Рат је очито лакше водити него галерију.