Обележавање 100 година од смрти великог писца: Како је мртви Кафка показао колика смо културна колонија

Један баук кружи Западним Балканом – баук Франца Кафке. Првенствено у априлу и мају месецу ове године, уочи трећег јуна, дана када се изравно навршио тачно један век од смрти овог писца, одржан је огроман низ програма посвећних Кафки и његовом делу.

Судећи по импресијама дела публике и медијском одјеку, квалитет је углавном био обратно пропорционалан квантитету. Овај хроничар је посебно помно пратио „пригодну кафкологију“ у Београду и Сарајеву, али се понешто информисао и о остатку Западног Балкана и модел је посвуда мање-више исти.

Постоји солидан буџет који првенствено осигуравају Гете Институт, Аустријски културни форум, Чешки центар, плус евентуално нека кровна „европскоунијска“ организација; постоје „уобичајени осумњичени“ из стерилног академског, псеудоакадемског и публицистичког света углавном бирани по критеријуму да могу да причају о свему, а да не кажу ништа и постоји идеја да се Франц Кафка уметнички и политички кастрира и јавно по ко зна који пут претвори у, што би Милан Кундера рекао, „светог Гарту“. (Гарта је лик из романа с кључем Макса Брода, базиран очигледно на Бродовој визији пожељне интерпретације Кафкине библиографије.)

Изгубљене шансе

Да се разумемо, не треба овде критиковати културне департменте страних амбасада што раде свој посао, као ни државне институције што с тим департментима раде јер је и то нешто што њима спада у посао. Оно што треба критиковати је чињеница да ништа друго не постоји.

Јер ни медији се ту, да се не лажемо, нису прославили (уз часне изузетке, где првенствено спада текст Весне Кнежевић са овог портала). Већина је лоше преводила текстове из страних извора, неки су невешто компилирали, а можда је и најтужнији део онај где је од аутора који очито нису дорасли теми наручиван текст који би се онда испоставио као банална и непроварљива варијација жанра „драга учитељице“, хоћу рећи једва солидног школског рада за реалну оцену четири плус (по критеријима нижих разреда средње школе за ученике у привреди, популарног ШУП-а).

А далеко од тога да не постоји аутентична српска перспектива из које је могуће говорити о Кафки. Најпре, мало је језика на којима је могуће читати не само класична Кафкина „изабрана дела“, односно онај фамозни „корпус“ који је Макс Брод за живота испропагирао (три романа, два туцета кратких прича, дневнике и кореспонденцију), него и масу „маргиналија“ (разне свеске и записе), а српски је један од тих језика.

Још пре неких годину и по дана, Службени гласник је објавио Кафкина „Сабрана дела“ у преводу Јовице Аћина. То је потпуно величанствен подухват где је Аћин истовремено и први пут превео нека Кафкина мање позната дела и изнова у властитом преводу пред нашу публику изнео Кафкине „класике“. Важност тог подухвата у нашој јавности није, чини ми се, адекватно препозната. Око Јовице Аћина требало је заправо конципирати обележавање стоте годишњице Кафкине смрти, али изузев неких ситних медијских „интервенција“ то се није десило.

У једном ранијем интервјуу Аћин је навео: „Да бих доспео до краја овог подухвата, у неку руку круне моје преводилачке активности, мог споредног неба, морао сам да истражујем и Кафкин живот, али не онако како нам је дочаран у биографијама, већ као да је реч о још једној, ненаписаној, од његових прича (...) Гњурао сам по факсимилима његове рукописне оставштине. Зато се из ње у овом издању појављују многе приче и фрагменти који су до данас били непознати у српском језику. Држао сам се оригиналних рукописа, и по томе је мој превод јединствен код нас (...) Ако бисте тражили савет од Јовице Аћина, који је прочитао прилично радова о његовом делу, и он би рекао да заборавите на њих и да читате првенствено самог Кафку. Тек онда ћете, такорећи уживо, искусити зашто бисте без тога читања били сиромашнији и зашто нам са њим свет бива разумљивији, иако је то разумевање света поглавито у његовим неугодним странама. Кафка нам отвара очи. Помаже нам да све шансе света не буду изгубљене.“

Улога Димитрија Митриновића

Нема у двадесетом веку глобалне културне приче без енглеског језика. А енглески Кафка је много озбиљна прича. Најпре, нема никакве шансе да би Кафка постао глобална (поп)културна икона без његове репутације унутар англоамеричке академске заједнице и шире јавности.

А практично све до самог краја двадесетог вијека, Кафкина најутицајнија „изабрана дела“ на енглеском језику, сва три романа и више од деведесет посто кратких прича, објављена су под истим преводилачким потписом, заправо потписима – Едвина и Виле Мјур, уметничког и брачног пара пореклом из Шкотске. Да ствар буде још егзотичнија, ниједно од њих двоје не долази из германистичких кругова него су немачки савладали самоучки.

Према неким интервјуима и сећањима савременика, њихов сараднички преводилачки рад технички и оперативно је изгледао овако: једно преведе једну, а друго другу половину књиге, па онда свако оном другом да свој превод да га среди, уреди и изнијансира. Поједине феминистичке теоретичарке деценијама касније су тврдиле да је лавовски дио посла радила Вила, а да је Едвинов удео чиста козметика, али то није нужно потврђено доказима.

Било како било, преводи Мјурових представљају један од најпознатијих и најкоментарисанијих књижевно-преводилачких подухвата унутар енглеског језика, успоредиви евентуално једино с преводима врхунских античких дјела, руских класика и „Хиљаду и једне ноћи“. Есеје о овим преводима исписали су аутори и ауторке калибра Џ.М. Куција и Синтије Озик.

Стога посљедњих деценија брачни пар Мјур привлачи велику пажњу различитих литерарних биографа. А у свим тим биографијама, на значајном мјесту фигурира једна нама овдје добро позната личност: Димитрије Митриновић.

Едвин (1887-1959) и Вила Мјур (1890-1970) били су део уметничког кружока око часописа „Ново доба“ и његовог уредника Алфреда Ричарда Оража. Овај је био опседнут Митриновићем и адорацијом његове генијалности, а Едвин Мјур у том смислу није био пуно другачији па је о Митриновићу једанпут рекао: „Он није гледао неколико векова унапред, као Шо или Велс, него неколико миленијума, који су се у његовој апокалиптичкој свести толико приближавали да су изгледали као сутрашњица“.

Његова супруга је испрва била такође под снажним утицајем Митриновићевог шарма, што се са женама свакако често догађало, али је она, међутим, након неког времена спрам Митриновића постала скептична, скоро цинична. Гвидо Ван Хенгел пише како се „Вила Мјур, знаменита шкотска преводитељица, у почетку у Лондону спријатељила с Митриновићем али се потом дистанцирала од њега“.

Као потврду тога цитира фрагмент једног њеног мемоарског текста: „Примила нас је нека дрћна секретарица која је рекла да ће се ’Господар’ ускоро појавити.  […] Просторија је била крцата следбеницима… Један младић испричао нам је да је продао свој једини пар златних дугмади за манжетне за ’Господара’, а две старе, ситне госпође продале су свој летњиковац на селу, такође за ’Господара’, како су рекле. Кад је Митриновић крочио у просторију, све је захватила еуфорија и сви су се побожно окренули ка њему…“.

Мало касније Вила Мјур у једној реченици износи закључак, и то у множини, сугеришући да се утисак тиче и њеног мужа: „Нисмо желели да учествујемо у том патвореном култу“.

Кафка, наш земљак

 Пољски шекспиролог Јан Кот је својом фамозном књигом „Шекспир, наш савременик“ показао боље него можда ико други колико је Вилијам Шекспир – светски писац. Кад он каже да је библиографија радова о Хамлету дебља од телефонског именика Варшаве, он изборoм великог града чији телефонски именик узима као метафору опширности скоро подсвесно доказује антиколонијално стање свести.

Није он прилазио Шекспиру као некој туђој величини, неком класику стране културе, него као (и) свом писцу. Тако треба прилазити и Кафки, да сада не потежемо то да би се о Кафки као „нашем“ писцу могло говорити чак и из много површније перспективе.

Током највећег дела свог живота, Кафка је био земљак и судржављанин силним Србима, не само у Војводини, него и у Босни и Херцеговини те Хрватској. У знаменитим „Дневницима“ један значајан запис бави се његовим одласком у позориште где је гледао „Дубровачку трилогију“ Ива Војновића. На страну овде бизарни публицистички ратови о атрибуисању дубровачке књижевности, реч је ипак о човеку који је сам за себе говорио да је „конте ужички“.

И има још најмање пола туцета углова из којих се Кафки може прићи онако како је Шекспиру прилазио Кот, али очито таква перспектива овде није пожељна. Уосталом, једна од најлепших Кафкиних кратких проза као да је писана о нама данас и о свему овоме што овај текст покушава да назначи: „Многи се жале да су речи мудраца увек само параболе и да се у свакодневном животу не могу употребити, а ми имамо само тај једини живот. Кад мудрац каже: 'Пређи преко', он не мисли да треба прећи на другу страну, што би се ипак још и могло постићи кад би резултат био вредан пређеног пута, него мисли на неко легендарно Преко, на нешто што не познајемо, што ни он не може поближе да опише и што нам, према томе, овде не може бити ни од какве помоћи. Све те параболе желе, заправо, рећи само то да је непојмљиво непојмљиво – а то смо знали. Оно, међутим, са чим се свакога дана мучимо, нешто је сасвим друго.

На то ће један рећи: 'Зашто се браните? Кад бисте слушали параболе и поступали како оне кажу, и сами бисте постали параболе, па се већ самим тим ослободили свакодневних мука'.

Други рече: 'Кладим се да је и то парабола'.

Први рече: 'Добио си'.

Други рече: 'Али, на жалост, само у параболи'.

Први рече: „Не, у стварности; у параболи си изгубио'.“