Лолитa је напунила седамдесет година: Теби, моја Долорес

„Рукописи не горе“, вели Михаил Булгаков у свом филозофском запажању о крхкости уметника и неуништивости уметничког дела. Да је, уместо на почетку, настала на крају двадесетог века, ова реченица вероватно би морала да гласи: „Хард-диск је неуништив.“

Јер, оловка и даље пише срцем, али нико више не пише оловком; епоха рачунара одузела је писцима једно од најделотворнијих средстава за истеривање демона креативних фрустрација: ритуал паљења рукописа. Много је познатих дела којима је мало недостајало да уместо под светлима књижарских излога, заврше обасјана светлошћу властите ватре. Стивенсон је палио Доктора Џекила, а Гогољ Мртве душе; Џојс је у аутодеструктивном заносу више пута покушао да се на исти начин обрачуна са својим Стивеном Дедалусом, док је преосетљиви Франц Кафка улогу џелата с бакљом поверио непоузданом Максу Броду (чији ће стид због неиспуњене последње жеље пријатеља вероватно надживети и дела која је кршењем тог завета спасао – ма колико она била бесмртна).

Самоубиство је, међутим, чин који се нужно одвија пред публиком – премда најчешће замишљеном. То важи и за симболичка самоубиства, попут паљења рукописа. Због тога су писци своје пироманске перформансе најчешће изводили пред сведоцима: у граничним ситуацијама није лоше имати некога ко ће вам још једном поставити питање да ли сте о свему добро размислили.

Улогу таквог сведока добила је једног од првих дана јесени 1948. године и Вера Јевсејевна Слоњим, удата Набоков. Тога је дана њен супруг Владимир закључио да га роман који је почео да пише неколико месеци пре тога неће нимало приближити циљу на чијем је остварењу радио откако је 1941. године са Вером и сином Дмитријем стигао у Америку. Желео је, наиме, да своју некорисну и ненаплативу славу угледног европског књижевника замени за много практичнији статус популарног америчког писца, те да се на тај начин избави из материјалне оскудице и духовне тескобе као неизбежног садржаја живота хонорарног предавача на скоројевићким универзитетима провинцијске Америке.

Тај свет не само да није марио за његове романе написане на руском језику, настале током две деценије емигрантског потуцања по Европи, већ је одбио да примети и оне које је готово из очајања, тражећи некакав преки пут ка свом књижевном ускрснућу, почео да пише на енглеском језику. После два таква романа и даље је био неко ко се „бави писањем“ – трећи је требало да га коначно претвори у писца или да га неповратно уништи као човека.

Поменутог јесењег дана закључио је да нетом започети роман није дорастао тако одговорном задатку. Свестан да нема права на грешку, и да за писца не постоји теже бреме но што је напуштени рукопис, у канти за смеће иза куће заложио је ватру којој је педантно, с разумљивим мазохистичким уживањем, кренуо да предаје страницу по страницу свог злехудог романа. На првој од тих страница био је исписан наслов Лолита.

Тада се појавила Вера. Одгурнула је свог детињастог супруга у страну и похитала да од ватре отима нагореле странице. Супруг се није нарочито успротивио, али је остао доследан: исти пагански обред, са истим романом, биће током наредне три-четири године поновљен још неколико пута. Своје рођење, дакле, Лолита дугује Владимиру Набокову; Вери Набоков дугује живот. И данас, педесетак година касније, њени мотиви за ту спасилачку мисију на први поглед делују помало нејасно.

Сигурно је да ти мотиви нису били практичне природе: тешко да је једна тако разборита жена могла да поверује да је роман о љубави тридесетосмогодишњег мушкарца према дванаестогодишњој девојчици нешто што би се у Америци могло продати и означити нови списатељски почетак за њеног и даље тако амбициозног супруга. (Недуго пре тога, уосталом, посаветовала га је да не губи време на причу о еротској љубави двоје сијамских близанаца у којој је он, естетистички слеп за било какав морални аспект литературе, видео подесну грађу за роман.)

Присталице психоанализе – по изласку романа, уосталом, мали фројдовци одмах су закевтали на сав глас – закључиле би да је реч о типичном примеру поистовећивања са јунакињом, и да је спасавајући Лолиту, Вера заправо спасавала себе, онакву каква је некада била или могла бити. Присталице чисте уметности, међутим, и у овом ће случају најлакше доћи до истине. Префињена и препаметна Вера, наиме, уочила је већ приликом настајања овог романа нешто што ће већина његових каснијих тумача сложно превиђати: Лолита није толико прича о удесу Хамберта Хамберта, главног јунака и приповедача, колико трагедија насловне јунакиње Долорес Хејз, Лолите. „Она сваке ноћи плаче, а критичари су глуви за њене јецаје“, закључила је Вера неколико месеци по изласку романа.

Феномен критичарског слепила (односно, према Вериној дијагнози, проблема са слухом) овога пута није тешко објаснити: Хамберт је неодољив приповедач који свој животни суноврат претвара у приповедачки тријумф. Његовој изузетно слојевитој и огромним репертоаром приповедачких приступа и поступака испричаној причи, тешко је одредити жанровску припадност. Сигурно је, уосталом, да је погрешно тражити једнозначан одговор на питање да ли је реч о психолошком роману, романтичној љубавној причи, порнографији, криминалистичком роману, мелодрами или исповести злочинца. Лолита је очаравајућа мешавина особина свих поменутих, али и других, на први поглед мање истакнутих жанрова.

Читав други део романа, на пример, конструисан је према моделу који ће постати карактеристичан за америчку литературу друге половине двадесетог века, од Џона Стајнбека до Пола Остера – такозваног „друмског“ жанра. Владимир Набоков, Рус, појављује се као један од пионира ове толико типично америчке књижевне врсте. Други део Лолите, наиме, сасвим је близак прототипу поменутог романескног жанра и прави је претходник најпознатијем делу те врсте, оном по коме је она и добила назив, роману На друму (On the Road, 1957), Џека Керуака. Као и Керуак, Набоков даје изузетно прецизну маршруту свог јунака, а она код обојице покрива готово читав северноамерички континент.

Хамбертово тумарање Америком, као и оно Керуаковог Дина Моријартија, јесте трагање за слободом – за њега, упркос свему, трајно отелотвореној у лику Долорес Хејз. Не само због конкретности отелотворења, Хамбертов пораз је знатно упечатљивији. Његова друмска идила са Лолитом поседује снажну, на тренутке готово неподношљиву клаустрофобичну ноту (одјек пишчеве емигрантске нелагоде?) те се чини да њих двоје, упркос хиљадама пређених километара, све време проводе у једном те истом мотелу, леглу разврата које своју праву природу прикрива свакодневним променама романтичних назива – од Сунчевог заласка, преко Планинских видика, до Зелених јутара.

Због тога је Лолита великим делом, поред осталог, и бриљантни, луцидни и иронични субјективни путопис, велика панорама Америке виђене у кривом огледалу, очима циничног Европејца. Поред великог труда који улаже у настојању да себе објасни и оправда, Хамберт све време успева да буде и посматрач и критичар света којим је окружен, те да повремено у гадости и лицемерју тог света покуша да за себе пронађе оправдање. У његовим импресијама с почетка дугог и бесциљног путовања – он не жели да стигне до било ког конкретног места, већ настоји да непрекидним променама места боравка постане невидљив – сударају се, сусрећу и стапају, па опет разилазе, радозналост путника, занос страственог љубавника, и грижа савести човека који бежи од „лицемерног морала“, али у тренуцима искрености осећа да чини нешто недопуштено.

Америка, бар онаква каквом је он види, представља прави оквир за његову пустоловину – земљу лажи, лицемерја, кича и јевтине, одвратне масовне културе. То је тле на коме је никла његова „пубесцентна драгана“ и амбијент у коме се његова химера о узвишеној, ни са чим упоредивој љубави остварује у облику отужне противзаконите афере. Хамберт, уосталом, и не крије да „живи у греху“ са Лолитом, али као да се тога и сам помало стиди, не због по њему сасвим формалне, небитне разлике у годинама, већ због тога што није у стању да одоли и даље великој привлачној снази прљавих остатака упропашћеног сна.

Лолита, међутим, свој сан није ни стигла да усни. Она не може да остане девојчица, а не сме да одрасте. То је оно што Хамберт, неизлечиво опседнут собом, успева да увиди тек на тренутке, као у бриљантном малом есеју о томе како Долорес претвара тенис у поезију, уметност, недокучиву лепоту. У њему је садржана и сва суштина њене магије, и сва трагичност њеног све ближег неминовног нестанка. У игри, Лолита је све оно што би у животу требало, а што неће, не може, или не сме да буде: „У духу њене игре није било ничег неприкладног или обмањујућег – уколико њену веселу равнодушност према исходу не сматрамо финтом нимфице. Она која је у свакодневном животу била тако окрутна и лукава, приликом пласирања лопти испољавала је невиност, отвореност и доброту…“

У игри је, даље, и метафора узрока Хамбертовог великог пораза и сва дубина његове трагичности: „Мој прилично оштро сечен сервис којем ме је научио отац… причинио би тешкоће мојој Ло да сам збиља покушао да јој причиним тешкоће. Али ко би узнемиравао такво озарено срдашце? Јесам ли поменуо да је њена гола мишица носила осмицу од цепљења? Да сам је безнадно волео? Да је имала само четрнаест година?“

Управо због оваквог, експлозивног емотивног набоја Хамбертовог приповедања – парадоксално, али непорециво – Лолита остаје у сенци на коју је упозоравала Вера Набоков. Љубав надраста и љубавника и опевану љубавницу. Истовремено, оплемењујуће деловање поетизације злочина донекле релативизује тај злочин. Привлачност Хамберта Хамберта, педофила и убице, последица је пре свега његове реторске уметности. Он свесно и спретно користи различите моделе приповедања да би различитим типовима читалаца – у распону од љубитеља порнографије до оних којима су драже сложене психолошке студије – објаснио, а затим и оправдао сопствена недела. На своју несрећу, ни сам није имун на снагу и сугестивност приче коју прича; интензивно проживљавајући сваки њен део, Хамберт, свесни и супериорни манипулант с почетка романа, постаје духовно и физички потпуно скрхана особа, те на крају умире не само као жртва онога што му се у животу догађало већ и као жртва властите приче о томе.

Та прича коначно је угледала светлост дана у августу 1955. године. Била је то светлост париског дана, пошто је америчким издавачима и овога пута било више стало до морала, макар и лажног, него до уметности. Убрзо ће, наравно, почети да се отимају о Набоковљево грешно чедо. Рукописи не горе, а књиге путују: као некада Уликс, или Љубавник леди Четерли, сада је Лолита освајала Нови свет скривајући се у дубинама кофера одважних путника. Неки од њих умели су своју одважност и да наплате – Анаис Нин, на пример, хвалила се како је добро зарадила препродајом прокријумчарених примерака.

Прво америчко издање романа, 1957. године, означило је крај овог литерарног црноберзијанства, као и сиротињског битисања емигрантске породице Набоков у не увек гостољубивим Сједињеним Државама. Растерећен недостојног размишљања о могућој исплативости литературе, Набоков ће у преосталих двадесет година живота написати неке од својих најбољих романа, пре свих Бледу ватру и Аду. Заувек у његовој сенци, као Лолита у Хамбертовој, Вера ће остати предана и поуздана секретарица славног супруга.

Лолиту ће на филмском платну оживети Сју Лајон, касније и Доминик Свејн. И једна и друга своју глумачку каријеру затуриће негде у годинама одрастања – као да су играјући Лолиту оствариле некакву фаустовску погодбу и несвесно прихватиле проклетство вечне младости. Лолита не може да одрасте. Али ни да умре, ма како патетично то звучало. Вера Набоков је то знала још пре седамдесет година.