Нови шашави грчки филмски талас: Бископско огледало глобалне кризе

У општем хаосу који нас је снашао на сред треће деценије овог новог вијека, од ког се, као и од свих претходних, много очекивало, лако је сада заборавити економску кризу из 2008. и како нас је тада ипак само, умјерено, уплашила.

Исто тако је лако заборавити како се такве кризе често јаве и као плодно тле за умјетности, и како се управо креативношћу најбоље реагује на непозване а неизбјежне притиске стварности која нас окружује. 

Талас је кренуо из Аргентине

На самом преласку у овај вијек, вишеструки банкрот Републике Аргентине изазвао је неочекивану експлозију филмова, углавном аутора дебитаната, који су на потпуно оригиналне а врло нискобуџетне начине креирали своје свијетове супротне овом финансијски и морално банкротираном, у коме су у 2001. години министри економије трајали по двије недеље а сви панично извлачили паре из банака.

Није необично да се сљедеће, 2002. године појављује црно-бијели филм двадесет-шестогодишњег Дијега Лермана „Изненада“ („Tan de repente“), у ком двије главне јунакиње, обе панк-лезбејке, игноришу систем око себе пркосећи му и својим изабраним именима: Мао и Лењин.

И мада се прогнозирало да ће колапсом Совјетског Савеза нестати идеја комунизма као реалне алтернативе капитализму, француски филозоф Жак Дерида је изгледа ипак био у праву кад је раних деведесетих прогнозирао да ће и послије пада Источног блока, марксизам прогонити западни капитализам као дух. И не само да имена ових филмских јунакиња указују на то, већ кад је економска криза ударила и Европску унију 2008. године, гдје су „периферне“ економије попут грчке највише страдале, и ту се, као и у Аргентини, појавио један нови филмски талас.

Тај талас је до те мјере приказивао стварност око себе као апсурдну, да је убрзо описан као „шашав“ или „чудан“, у зависности како би се најрадије превео често кориштен енглески придјев „weird“.

Глас Јоргоса Лантимоса

Грчка је криза, колико год била болна за своје становништво погођено тоталном инсолвентношћу њиховог економског система, као и у Аргентини, нашла свој специфичан опис у гомили филмова младих аутора. Међу њима је свакако најчувенији „Очњак“ („Kinodontas“) из 2009. године, апсурдна драма која је и хорор и комедија, редитеља Јоргоса Лантимоса, и која је подједнако и реакција на збивања у Грчкој, али и генерална метафора о друштву као затвору, у ком су јединке спријечене да виде живот онаквим какав заправо јесте.

И док се радило о већ трећем Лантимосовом филму у Грчкој, наравно веома нискобуџетном, мања награда у Кану али и номинација за Оскара су скренули пажњу да се у земљи нешто ипак производи, и да то нешто гледа и прогони кризу која их гуши као дух.

Оно што је интересантно је да су се вапаји неких од тих младих аутора чули и јасно и далеко, па је Лантимос постао један од најуспјешнијих филмских редитеља своје генерације уопште.

Послије још једног нискобуџетног филма у Грчкој, „Алпи“ (2011), Лантимос одлази у Велику Британију гдје са својим грчким сарадницима, прије свега сценаристом Ефтимисом Филипуом и монтажером Јоргосом Мавропсаридисем, наставља са својим специфичним апсурдним комедијама – мимо свих жанрова – које изврћу све вриједности на које смо навикли.

Та јадна створења

У првом филму гдје му је сценарио понуђен ван његовог тима, „Миљеница“ (2018), сценариста Деборе Дејвис и Тони Мекнамаре, почиње и његова сарадња са холивудском звијездом и оскаровком Емом Стоун, и он ускоро постаје један од најпознатијих и најексцентричнијих филмских редитеља данашњице.

Ако је Грчка криза збрисала монетарне вриједности примања и штедње својих грађана, добила је великог редитеља и једну посебну филмску сцену.

Лантимос наравно није изгубио додир са оним што га је суштински и покретало, а то су невидљиви интереси преамбициозних, или похлепних, који преко политике изазову хаос и осиромаше многе који су и несвјесни процеса који су их снашли. 

Филм „Миљеница“ је тако и један врло вјешто спакован коментар на Брегзит у Великој Британији, иако се радња филма одвија у раном осамнаестом вијеку, пратећи интриге на двору које намјерно или случајно утичу на важне политичке одлуке.

Филм који је Лантимос снимио са Емом Стоун 2023. године, „Јадна створења“, је донио четири Оскара од једанаест номинација, и устоличио Лантимоса као једног од највећих редитеља данашњице. Тиме је Грчка криза створила најнаграђиванијег редитеља кога је икада имала. 

Шашави талас

У Грчкој је, међутим, Лантимосов изузетан успјех засјенио цијели низ других аутора и њихових филмова, који су се свјесно одупирали било каквим жанровским класификацијама и стремили да кроз филм нађу слободу од спрега у којима се Грчко друштво нашло.

Статистички, већ се 2011. година сматра једном од најбољих за нови грчки филм, јер су те године већ имали и мању ретроспективу на фестивалу у Карловим Варима, гдје су и јасно препознати као група, односно нови талас.

Стив Роуз у Гардијану их прозива „шашавим грчким таласом“, описујући их као филмове са апсурдним дијалозима и отуђеним ликовима које камера као да прогони кроз филм.

Мимо Лантимоса, у овој групи филмова су тада најчешће помињани и „Женин пут“ („Strella“) Паноса Кутраса из 2009, „Домовина“ („Hora proelefsis“) Силаса Цумеркаса из 2010, те „Атенберг“ ауторке Рејчел Атине Цангари, исто из 2010. године.

Аутор ових редова би додао и свог „миљеника“, „Вјечни повратак Антониса Параскеваса“ редитељке Елине Псику из 2013, о телевизијском водитељу који инсценира свој нестанак да би повратио гледаност. Тако филм напада и тај највећи бедем савременог друштва, његову фабриковану медијску слику о самоме себи.

Цангари на Лантимосовом трагу

Ипак, редитељка Атина Рејчел Цангари је та која се, послије Лантимоса, издваја од свих осталих, не само као особен и оригиналан аутор, већ и због наде ће и она отићи даље од граница мањих грчких продукција.

Њен други филм „Атенберг“ из 2010. један је од кључних филмова таласа. Смјештен је у напуштену луку у Грчкој која се буквално распада и рђа, и тако постаје очигледна парабола комплетног стања у земљи.

Уз то, оно што још буквалније чини да овај филм постане спона цијелог таласа, јесте чињеница да Цангаријева ради блиско са Лантимосом: његова супруга Аријан Лабед је главна глумица у филму, док и сам Лантимос игра мању улогу.

Грчки шашави талас тако подсјећа на све оне познатије филмске таласе из прошлости, гдје су аутори – барем на почетку – функционисали као колектив, ако не и као породица. Управо је тај колективни отпор, још од италијанског неореализма, имао политичку сврху, не само због онога што је нуђено у садржају филмова, већ због начина производње.

Али као и са свим примјерима из прошлости, филмска индустрија и даље има своју логику која је већа од колективног отпора, а која се повинује потребама потрошачког друштва. Без обзира што је Цангаријев „Атенберг“ добио награду за главну глумицу у Венецији, за разлику од Лантимоса који није престао да снима, она сљедећи филм није завршила до 2015. године.

Можда није необично да је тај њен филм – „Каваљер“ („Chevalier“) – један отворен напад на мачо културу, управо прије него се у филмској индустрији појавио #metoo покрет. Написан заједно са Лантимосовим косценаристом Филипуом, ово је ипак постао недвосмислено женски глас овог шашавог таласа. 

Средњовековно огледало данашњег света

Цангаријева се сада, као и Лантимос, нашла на британском острву и, послије опет јако дуге паузе, завршила свој нови филм – „Жетва“ 2024. године. Пројекат би се могао схватити и као пандан Лантимосовој „Миљеници“ јер, иако је сценарио написала сама Цангари, он је базиран на познатом енглеском роману истог имена Џејмса „Џима“ Крејса, дугогодишњег члана лабуристичке партије коју је напустио због њеног става према рату у Ираку.

Писац који је рекао да је заинтересован за Енглеску која тражи своју будућност, а не ону која хоће да изнова и изнова живи своју прошлост, Крејс је смјестио радњу управо у историјску Енглеску прије него је сва земља постала приватно власништво.

Филм тако приказује заједницу која номинално има свог „лорда“, али која живи као заједница у којој је тај „лорд“ једнак са свима. Сједињени са земљом и њеним животињама, заједница прати себи јединствене ритуале, а њени чланови су и сретни и задовољни, поготово главни лик који је дошљак и који препознаје колико су заправо слободни. Али како Енглеска постаје држава, и како ни један комад земље не може да остане без свог приватног власника, заједница се нађе на удару моћника, озбиљно уздрмавши не само економску позицију њених чланова, већ и њихов колективни и лични идентитет.

Мада је филм снимљен у Енглеској, на енглеском језику, у непознатој прошлости, филм је наравно упозорење на тоталну корпоратизацију свих друштава, у којима је тежња за сталним повећањем бруто дохотка и профита постала нова форма репресије за све оне који у том друштву учествују. С обзиром на редитељкино искуство, док се посматра лик лорда који покушава да заштити заједницу док га други лордови ломе, тешко се отети утиску да је и ово један портрет савремене грчке историје.

Тако се сјетимо и да је популизам прво био љевичарски, док логика силе капитала није сломила прво Јаниса Варуфакиса, па његовог премијера Ципраса, и на крају комплетну Сиризу као лијеви покрет. И тек када су лијеви популисти пали, услијед свог ипак лијепог и попустљивог понашања према онима који штите економски поредак, појавила се популистичка десница да заузме њихово мјесто.

 „Жетва“ у српским биоскопима

Многозначност овог веома упечатљивог филма не лежи само у више-мање вјеродостојном праћењу Крејсовог романа, већ управо у изузетној ликовности ауторке, потпуно појачаној вјештим кориштењем звука.

У вријеме када се покретне слике највише конзумирају на мобилним телефонима, Цангаријева је снимила један филм који је најбоље гледати у биоскопу, због својих детаља, због њеног односа према простору, свјетлу, сцени и костиму. Пошто се филм приказује у биоскопима у Београду од два посљедња дана у јулу, и пошто ће вјероватно циркулисати по биоскопима у Србији током августа, ето прилике да се и овдашња публика упозна са легатом грчког новог таласа, који је, на крају, све само не шашав.

Грци су направили завидне филмске каријере рушећи банална филмска правила и не обазирући се на жанрове, форсирајући оригиналност и, изнад свега, говорећи јасно о противрјечностима времена у коме живимо, па је стога евидентно како су лако физички изашли из свог локалног оквира, али га ментално никад нису напустили.

И управо из те позиције, подсјетили су нас на Деридиног марксистичког духа, да не кажемо баука, али и да колико год можда прижељкујемо социјализам, још увијек не знамо како да га спроведемо и заштитимо у пракси, лако поткупљени властитим слабостима на шарене лаже капитализма.

Охрабрујуће је бар да нас филмови грчког шашавог таласа, уз свој бруталан хумор, доста снажно подсјете на све то, и да то искуство није само њихово, већ да смо сви запетљани у истој замци.