Шта је то што YU групу чини тако великом и важном: Бесмртна младост

Година 1970. била је за неке од најзначајнијих протагониста историје рок музике година краја. Пролеће је отпочело званичном објавом распада Битлса; шестог септембра Џими Хендрикс одржао је свој последњи концерт, а непуне две недеље касније ненамерно је пронашао рецепт за смртоносну комбинацију алкохола и пилула за спавање. Већ почетком октобра, из сличних разлога и на сличан начин у „Клубу 27“ придружила му се и Џенис Џоплин.

И док се суморна јесен светског рокенрола тешким кораком вукла своме крају, у Београду се припремао један нови почетак: настајала је група која ће се већ током наредних неколико година сврстати у најужи круг истинских великана рок сцене у Југославији. Такав ће статус наставити да чува и дуго након распада земље чије је име понела, дуже од пет деценија, ево све до данас.

YU група је настала као префињени сублимат многих најдрагоценијих одлика београдске рок сцене шездесетих. Гитариста Драган Јелић, познатији као Драги, и басиста Живорад, звани Жика, своју музичку каријеру отпочели су 1962. године у групи Албатроси, која је убрзо прерасла у знатно квалитетније и познатије Аласе. Током наредних неколико година, музички путеви су им се разилазили и укрштали све док се 1967. године нису поново спојили у групи Џентлмени.

Велика популарност Џентлмена темељила се пре свега на њиховом беспрекорном свирачком умећу, као и на занимљивом репертоару, сачињеном, поред препева зналачки пробраних страних хитова (нарочито оних групе The Searchers), и од сопствених оригиналних песама. Успеси ових потоњих довели су до снажења ауторских амбиција, а онда и до природне потребе за новим музичким контекстом, новом групом у којој би те амбиције могле да се неспутано размахну.

Нову, испрва безимену групу, чинили су поред браће Јелић и клавијатуриста Миодраг Миве Округић, те бубњар Велибор Бока Богдановић – и један и други прекаљени и доказани у угледним београдским рок саставима шездесетих. Кратко су – свега два или три месеца – носили име Идејни посед, које им је предложио Бата Ковач, шеф у том тренутку неприкосновене Корни групе.

Такво име, међутим, није превише, или није нимало, одражавало оно што је новостворена група намеравала да свира: било је некако „корнијевски“ пренаглашено „прогресивно“, и као такво лишено жестоке рокерске црте која је у музици новог састава браће Јелић већ била јасно искристалисана. Тако је 29. новембар постао историјски датум не само рађања Југославије, већ и настанка YU групе.

Тога дана, поткрај поменуте невеселе године, одржан је у земунском клубу „Синагога“ знаменити наступ који ће група отпочети под именом Идејни посед, а завршити као YU група. Диск џокеј Зоран Модли, који је те вечери водио програм и који ће и касније у каријери групе више пута и на различите начине одиграти важну улогу, затражио је од публике да на цедуљама испише предлоге за нови назив групе која је и те вечери показала своје огромне могућности. На једној од цедуља писало је „YU група“: непосредну инспирацију предлагача вероватно је подстакао датум одржавања концерта, али је име – испоставиће се – било далекосежно и вишеструко симболично: YU група ће с великим успехом баштинити делове југословенске музичке традиције и бити искрено вољена и високо цењена у свим републикама и покрајинама Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.    

Смислена употреба традиције

Креативност у приступу фолклорној музичкој традицији испољили су већ на својој првој сингл плочи. Ради прецизније представе о вредности и значају таквог ауторског искорака ваља нагласити да етно мотиви у југословенској рок музици тог времена не само да још нису били компромитовани, него практично нису ни постојали – ако не рачунамо ретке и усамљене покушаје какви су били „Бој на Мишару“ Индекса, или „Пастир и цвет“ Корни групе. Стога је посезање за косовским фолклорним мотивима, на којима је заснована песма „Нона“, представљало озбиљну стваралачку авантуру.

Авантура је, показаће се, била и те како плодотворна: „косовски циклус“ YU групе биће током година које ће уследити обогаћен великим песмама какве су, на пример, „Косовски божури“, „Сама“, или „Освета“.

Сведени, неретко сасвим минималистички текстови ових песама, омогућавали су музици да неометана доспе у први план, нудећи примере елегантног увођења етно елемената у рок музику, која у тој фузији није губила ни најмањи делић своје урбаности – етно-рок YU групе и даље је био чисти рокенрол. (Етно-рок неких потоњих следбеника овог правца биће, нажалост, много више етно, а много мање рок, до те мере да ће се изгубити у мрачним јазбинама турбо фолка и сличних мутаната – но то је друга, и сасвим другачија прича.)

Пример чистог и чврстог рокенрола представљала је и песма урезана на „Б“ страни „Ноне“: та песма, под насловом „Татица“, занимљива је и због свог текста, протканог социјалним мотивима, до тада углавном непознатим у југословенској рок музици. „Твој тата има пуно пара и кола као сан...“, речи су у којима је јасно истакнут друштвени јаз између оног ко пева и оне којој пева.

Стога можда и није претерано смела претпоставка да је таква поставка текста одјек шездесетосмашке свести о незаслуженим привилегијама социјалистичке елите. У својој много пута доказаној моралној чистоти, YU група је, срећом, увек остајала изван политике – не, међутим, и изван свог времена.

Музика из центра света

О стабилности и доследности групе сведочи и податак о сразмерно малом броју чланова који је кроз њу прошао током пет деценија: у YU групу се улазило свим срцем, а из ње излазило пријатељски и без тешких речи, тако да су врата остајала отворена за могући повратак. Кроз та врата, сасвим извесно, највише пута у оба правца прошао је Миодраг Бата Костић.

Талентовани и музички класично школовани гитариста тузланских „Теруса“ прешао је у Београд и YU групу крајем лета 1971. године, непосредно по одласку Мивета Округића: група је, дакле, остала без одличног клавијатуристе и даровитог композитора, али је добила још једног изванредног гитаристу и потоњег творца неких од највећих хитова групе.

Тако је створен моћан гитаристички тандем, сасвим у складу са тадашњим светским токовима: начин којим су се Драги Јелић и Бата Костић у свирци међусобно допуњавали и подстицали један другог да дају све од себе био је сасвим сродан оном на коме је почивала свирка Теда Тарнера и Ендија Пауела из групе Wishbone Ash, или још више, експлозивни амалгам који су Дјуен Алман и Дики Бетс стварали у групи Allman Brothers Band. С друге стране, без Бате Костића (који ће их убрзо први пут напустити), нудили су упечатљив пример великог трочланог бенда, какви су били „Cream“, „The Jimi Hendrix Experience“ или „Taste“. Једноставније речено, YU група је заиста звучала светски.

Требало је само још дати свету прилику да то и чује. Могућност за то појавила се – на начин о коме чланови групе вероватно нису сањали ни у најлуђим сновима – у фебруару 1973. године. Тада су, наиме, браћа Јелић, са бубњарем Рашом Ђелмашом с којим су већ неких годину дана наступали као трио, стигли у Лондон, да као истински професионалци новац зарађен од турнеја уложе у врхунску музичку опрему и најмодернију сценску гардеробу (како је изгледала тадашња рокерска мода, може се видети на унутрашњем омоту првог албума групе).

Made in YU

И као у каквој рокерској бајци, посредовањем младог београдског кројача који је у Лондону шио одећу за светске рок звезде, неколико снимака YU групе доспело је у руке једног од продуцената компаније CBS. Једна од највећих светских продуцентских кућа тог времена имала је проницљиве и предузимљиве менаџере, па су чланови експлозивног београдског рок-трија, на темељу преслушаних снимака, позвани на разговор у CBS. О томе колико је позив био озбиљан сведочи и чињеница да им је по хитном поступку заказан и наступ у легендарном клубу Марки (Marquee), како би људи из компаније могли да их чују и уживо. 

Тешко је преценити, а још теже објаснити млађим генерацијама значај овог својеврсног храма рок и поп музике, у коме је током шездесетих и седамдесетих година наступила већина значајних протагониста британске и светске рок сцене, од Rolling Stonesa и Yardbirdsa, преко Хендрикса и Боувија, до група Clash и Sex Pistols. Пут YU групе од земунске Синагоге до најчувеније рок позорнице на свету био је тако нестварно кратак да је изазивао неверицу: било је и оних који су сумњали у веродостојност читаве приче.

Учесник и сведок тих лондонских збивања, Петар Пеца Поповић, своју причу о томе испричао је осамнаестом броју Џубокса (новембар 1985) у тексту написаном поводом петогодишњице постојања групе, док сведочење Жике Јелића налазимо у књизи Александра Жикића Фатални рингишпил (1999). Онима којима ни то није довољно да до краја поверују у кратку повест о YU групи, CBS-у и Маркију  остаје да на званичном сајту Марки клуба погледају програм из фебруара 1973. године: YU група је наступила у петак 23. фебруара; раније истог месеца, на истој сцени свој програм је извела група King Crimson, потом и Babe Ruth, Rare Bird и Average White Band – да споменемо само оне чија имена најубедљивије сведоче о значају рок светилишта смештеног у лондонском Сохоу.

Наступ је – сасвим очекивано, с обзиром на високе стандарде и савршену „усвираност“ YU групе – био изузетно успешан, па је уследило заказивање термина за снимање у „свемирским“ студијима CBS-а (Фатални рингишпил, стр. 109), а онда, на темељу насталих снимака, и конкретна понуда да пођу на тронедељну турнеју са групом The Allman Brothers Band. Остало је историја – али, неисписана историја. Јер, након непроспаване ноћи испуњене претешким недоумицама, чланови групе одлучили су да се врате у Београд. Зашто?

Део одговора на ово неизбежно питање свакако се тиче општих и општељудских емотивних разлога, сажетих у стиху Милана Делчића: „Како да одем, а да останем?“. Превагу је, међутим, по свој прилици донео један сасвим конкретан повод: неколико дана касније имали су заказан (и већ распродат) концерт у Хали спортова на Новом Београду; између отвореног пута ка могућем светском успеху и оданости публици, YU група је одабрала ово друго. 

Бити поштен, то је све

Поштење је појам који се с разлогом наводи као један од оних који одређују саму суштину YU групе. Нека у прилог оправданости такве карактеризације, поред управо испричане лондонске приче, послужи и једно сасвим лично сећање.

Негде с пролећа 1977. године YU група је имала заказана два наступа у Дому културе у Бору: један вечерњи, од 21:00 и један каснопоподневни, од 17:30. Поподневни је био заказан зато што је вечерњи био распродат; интересовање за рокерски матине, међутим, није било тако велико: прецизније, око пет поподне у сали се нашло свега тридесетак гледалаца (неки од њих, међу њима и потписник овог текста, тада гимназијалац, имали су улазнице за оба термина – јер ипак, не долази YU група баш сваки дан).

Предузимљиви апаратчик Дома културе, ваљда да се не би трошила струја или из ко зна ког другог разлога, предложио је члановима групе да се први наступ откаже тако што ће се малобројни посетиоци упутити на други, па би група за већ утврђени хонорар свирала само један, уместо два концерта. Жика је без тренутка премишљања одговорио да тако нешто не долази у обзир, те да ће одсвирати оба концерта: један за тридесет, други за петсто људи.

Не знам, јер подоста је година и деценија од тада протекло, који је био бољи; знам само да су и један и други били врхунски, и да су ми те вечери браћа Јелић помогла да схватим шта значи посвећеност музици и приврженост публици – реч поштење добила је додатни смисао.     

Косовски божури

Пут до првог албума, како је у то време било уобичајено, морао је бити поплочан успешним сингловима. YU група је тај услов испунила на неопозиво убедљив начин: после „Ноне“, уследиле су још три мале плоче, свака успешнија од претходне.

Прва је донела култни хит „Био једном један пас“, саздан по рецепту донекле сличном оном који ће касније бити примењен у песми „Чудна шума“: текст дечије песмице удружен са оркански силовитом хард рок свирком. На А-страни налазила се песма „Мали медвед“, у којој је на дирљиво носталгичан текст Зорана Модлија („Као мали имао сам медведа...“) уобличена снажна рокерска елегија посвећена крају детињства. Део успеха YU групе свакако се темељио и на томе што су умели да се, поред осталог, на детињасто искрен начин обраћају деци у нама.

Уследио је још један сингл на коме је песма на Б-страни била успешнија од оне која је требало да буде истакнута у први план. На тој Б-страни нашли су се „Косовски божури“, једна од кључних песама у читавом опусу групе.

Била је ауторско дело Бате Костића и била је, како наводи Петар Јањатовић у својој EX Yu rock енциклопедији, првобитно замишљена као инструментал, да би јој у последњи час, на наговор и уз помоћ двојице великих гуруа југословенске рок сцене, Николе Караклајића и Петра Поповића, био придодат текст – минималистички кратак, али довољно ефектан да учврсти и истакне монументалност песме.

У дубокој сенци крвавоцрвених божура остала је композиција са А-стране. Донекле неправедно, пошто је „У тами диско клуба“ била врхунски упакована парада моћних рифова удружена са још једним несвакидашњим текстом Зорана Модлија. Притом и одлично отпевана: страст с којом је Драги умео да заурла „дај ми свој врат бели...“ била је, као и све друго кад је реч о YU групи, до краја искрена и аутентична.

О страсти је реч и у песми урезаној на трећем синглу групе. „Шта ће мени ватра“ оправдавала је свој назив гитарском баражном ватром каква до тог тренутка (а богами ни касније) није била урезана ни у један комад винила произведен у СФРЈ. Поврх тога, текст старог сарадника браће Јелић, рок-првоборца Бранка Марушића Чутуре, без околишања је погађао право у чело. 

А свако ко се упркос неодољивом хипнотичком дејству „Ватре“ сетио да чује и другу страну плоче, није зажалио: „Спусти главу“, свакако једна од мање познатих песама  YU групе, показује сву силину стваралачког потенцијала нагомиланог у то време у музичкој радионици браће Јелић. 

Чудна шума је то

Снимање првог албума (1973), дакле, било је сасвим очекиван и природан корак за групу у напону снаге. Та је снага у највећој могућој мери (јер у потпуности се могла осетити само на живим наступима) остала забележена на првој великој плочи YU групе – једноставно насловљеној, према тадашњем обичају (као, на пример, први албуми Корни групе и групе Тиме), само именом групе. 

Била је то колекција сачињена од осам врхунских песама, тематски разноврсних али стилски јединствених захваљујући високо профилисаном звуку трија у коме је, уз беспрекоран гитарски рад браће Јелић на бубњевима бриљирао Раша Ђелмаш. Аутор већине текстова био је Драган Недимовић, даровити песник и успешан атлетичар; стога није необично то што албум отвара песма „Трка“, коју можемо доживети као реалистички ток свести усамљеног дугопругаша, али и као метафору немилосрдне животне трке, у којој је човек пречесто приморан да бира између морала и успеха.

„Ноћ је моја“, многима најдража песма YU групе, хармонско-ритмички изузетно сложена и текстуално (Бранко Марушић Чутура) загонетна до мистичности, пример је прогресивног рок звука који за педесет година – за разлику од музике немалог броја тадашњих светских корифеја овог правца – није остарио ни дана.

Истом непролазном свежином и енергијом одликује се и остатак плоче, на коме – уз пуну свест о неправди коју тиме чинимо осталима – морамо, уз већ помињану „Чудну шуму“, издвојити још две песме.

Прва је „Црни лептир“, на ђачким екскурзијама и разним другим младалачким дружењима широм Југославије позната и под називом „Улична светиљка“. „Умеш ли да свираш ‘Уличну светиљку'?“, било је једно од питања најчешће постављаних сваком ко би се у друштву дохватио какве изубијане „мелодије-менгеш“. И свако је умео – не зато што је уводни соло Драгог Јелића (комплетног аутора песме коју је, подсетимо, отпевао Жика) био обавезна лекција за сваког ко је почињао да овладава тајнама свирања гитаре, него зато што је реч о песми која поседује никад до краја објашњиву магију наоко сасвим једноставне, а дубоке и неодољиве лепоте.

Меланхолија којом је она обојена преовладава и у завршној нумери албума: „Море“ је песма која се не може упоредити ни са једном другом, не само у опусу YU групе, него у читавој историји југословенске рок музике. „Смрт је загрљај“, написала је негде Вирџинија Вулф – а у „Мору“ се пева управо о том загрљају. Слушалац осећа да се негде, неком (за ким звоно звони?) примиче неумитан крај, али топлина музичких слика којом се дочарава то примицање свршетка отклања сваку стрепњу и ствара зачудан осећај спокоја и помирености с ограниченошћу људског трајања. 

Како то да сваки дан

Време између првог и другог албума премостио је „Дрвени мост“: водећа песма на новом синглу имала је рифове и ритам који су стварали такве налете адреналина да је постајало сасвим неважно то што је мало ко успео да схвати (ту убрајамо и оне који су били кадри да разазнају све речи) о чему песма заправо говори.

Овим синглом обележен је повратак Бате Костића, који ће на другом албуму бити потписан као аутор или коаутор неколико песама – мада, занимљиво, на омоту није споменут као члан групе: и даље је то онај трио који је снимио и први (а нешто касније и трећи) албум – Драги, Жика и Раша.

Тај албум, насловљен Како то да сваки дан (1974), за разлику од претходног и свих који ће уследити, није имао изразити хит. Исто тако, међутим, није имао ни слабу, чак ни осредњу песму, па његово откривање и данас може представљати неслућено задовољство онима који су YU групу упознали и познавали понајвише посредством синглова, радија и телевизије. 

Но зато је трећи албум (1975), поново насловљен само именом групе, обиловао хитовима: од обновљеном енергијом набијених песама какве су нови „Нови звук“, „Ја морам даље“, или „Кишни дан“, до карактеристичних балада попут „Боље се живи“ или „Љубав као цвет“.

Податак да је девет од десет текстова написала Марина Туцаковић повод је да се каже која реч и о односу YU групе према текстовима и текстописцима. Укратко, браћа Јелић и другови написали су сразмерно не тако велик број снимљених текстова, али су зато по правилу сарађивали с ауторима који су у својим стиховима умели да осете и искажу дух и природу њихове музике. Истовремено, стилско јединство којим се одликовала њихова музика преносило се и на текстове, па међу њима нема, чини се, ниједног који делује као да је ту само зато што је за песму боље да има речи, него да их нема.

И коначно, као и сви велики музичари, Јелићи су стихове других аутора својом интерпретацијом „присвајали“ тако да је деловало не само као да су их они сами и написали, већ и као да нико други није ни могао да их напише. 

Опасно те волим

На албуму Међу звездама (1977), први и једини пут као чланови групе потписани су гитариста Неџат Мацуља и бубњар Драган Мицић. Међу песмама на Међу звездама одмах се издвојила „Опасно“, која ће постати један од највећих хитова групе, али и две „орнитолошке“ песме: „Полети птицо“ и „Галебов лет“, обе са великим евергрин потенцијалом (ова друга је и тематски и атмосферски представљала елегантну референцу на прелепи инструментал „Albatross“, групе Fleetwood Mac).

Ту је и „Мајко, жедан сам“, још један од Костићевих радова на косовске теме, неправедно скрајнута песма која подсећа на то да каталози YU групе крију још заборављених бисера: споменимо само сингл „Тачно у подне“, на коме су се нашле две изразом отмено пригушене и нежне, али квалитетом монументалне баладе: она на А страни још једна је Модлијева прича о последњим данима детињства и првој љубави, коју је Драги као композитор непогрешиво осетио, баш као и Маринину „3 до 6“, коју данас памте ваљда само највернији поклоници групе – таквих истина, има подоста, али ова мала плоча свакако заслужује много више. 

Марина Туцаковић истакла се и на албуму Само напред (1979), као ауторка стихова за свих десет песама. Неке од њих постале су и остале хитови, пре свих „Нешто си ми уморна и бледа“ и „Аутобус за рај“. Прожет снажно израженом социјално-критичком нотом (баш као и „Идентитет“, такође реге песма која ће убрзо после албума бити објављена на синглу), „Аутобус за рај“ указао је на спремност чланова групе да се упусте у нова музичка истраживања, у овом случају реге музике, која је послужила као оквир и извор надахнућа и у „Да си М. М. или Б. Б.“.

Та песма и данас плени својом посебношћу и показује какве је музичке домете каткад могуће остварити на темељима потпуне опуштености и непретенциозности. Врелину августовског дана Жика својим певањем дочарава тако уверљиво да оставља утисак да је песму снимио у сауни, одевен у скијашки скафандер (такву врућину могуће је чути ваљда још само у песми „96 Degrees in the Shade“, групе Third World). На прикладно надахнут начин у томе су му помогле Слађана Милошевић и Беби Дол у улози пратећих вокала. А у улози званичног члана групе поново се нашао Бата Костић, уз још двојицу нових: били су то клавијатуриста Драган Јанковић и млади, талентовани бубњар по имену Драгољуб Ђуричић.

Опасну врелину августа чланови YU групе су и најдословније осетили на својој кожи у лето 1981. године, када им је на једној од небројених турнеја изгорео комби са великим делом опреме. Жика је задобио тешке опекотине. Драгољуб Ђуричић споразумно је и пријатељски отишао из групе, а учинило се у том тренутку да су из ње отишли и сви остали: YU група је обуставила све активности, на неодређено време.

Има наде

Ваљда и у инат онима који су закључили да то неодређено време и у овом случају значи заувек, група се после шест дугих година вратила најпре на сцену, а потом и у студио. Албум Од злата јабука (1987) представио је новог успешног текстописца, Николу Чутурила, и донео девет одличних песама које су на најлепши начин показивале колико су се чланови бенда ужелели заједничке свирке; међу њима се издвојила насловна, која ће до данас остати један од највећих хитова групе.

Нови почетак симболично је обележила и чињеница да се уз браћу Јелић и Бату Костића у групи поново нашао и њен први бубњар, Бока Богдановић. Иста постава снимиће наредне године и албум Има наде (1988), који је свој наслов многоструко оправдао: већина песама и данас је део концертног репертоара групе – споменимо само „Мој стари бенд“, „Заборави“, или „Води ме кући, анђеле“, као и незаобилазне евергрине „Морнар“ и „Дунавом још шибају ветрови“.

YU група очито није намеравала да живи од старе славе. Деценију су окончали врхунским албумом Трагови (1990). Објављена у гадно време када је мало коме било до музике, ова плоча – на којој се за бубњевима поново нашао Раша Ђелмаш – није била запажена и оцењена онако како је својим квалитетима заслуживала. Време је, међутим, потврдило њену вредност, па тако песме као што су „Коме се радујеш“, „Само понекад“, „После снегова нема трагова“, или „Санта леда“ живе и данас. Баш као – али заиста – и све остале са овог албума.

YU група, The Next Generation

Решеност да упркос злим годинама наставе даље пуном снагом, браћа Јелић показала су почетком деведесетих и променама у постави. Нови гитариста Петар Јелић добио је то радно место не зато што је син Радета Јелића који је са својом браћом Драгијем и Жиком свирао на самим почецима њиховог музичког пута, него зато што је као врстан музичар успео да испуни изузетно високе критеријуме какви су се у YU групи одувек подразумевали.

Нова позитивна енергија коју је донео Петар и те како се осетила на албуму Рим 1994 (1995). Осавремењени звук и дотерана продукција (албум је снимљен у Италији) нимало нису нарушили препознатљиву звучну слику YU групе, али јесу потпомогли освајању нове генерације поштовалаца. Томе су понајвише допринеле  ауторитативне хард рок нумере „Одлазим“, „Блок“ и „Гледај само право“, као и дискретна, али прелепа балада „Река“.

На овој плочи, последњој коју је група објавила у двадесетом веку, последњи пут је бубњеве одсвирао Раша Ђелмаш; на наредна два албума, ту улогу преузеће Игор Малешевић. Први је Дуго знамо се (2005), на коме се као докази неисцрпне стваралачке енергије групе (Петар Јелић овде се у великој мери истиче и на ауторском плану) издвајају песме „Танго“, „Боже, спаси ме“ и „Пустиња“.

„Последња песма“, упркос слутњама песимиста, надама злобника и стрепњама поштовалаца, била је последња само на овој плочи: 2016. године YU група ће објавити албум с пркосним насловом Ево, стојим ту и изврсним песмама као што су, уз насловну, и „Паника“, „Све или ништа“, или „Узалуд“, чија се вредност увек изнова потврђује и на наступима пред публиком.

Коначно, тек пред публиком и све друге песме YU групе – колико год добро звучале на плочама – сијају пуним, сасвим јединственим сјајем. Ако још има оних који то нису проверили, биће прилике. YU група има заказане концерте. YU група има будућност.